Cilj nije da dete nikad ne padne, cilj je da nauči da ustane. Kontrola i dominacija u roditeljstvu ne uči i ne hrabri dete da pravi lične izbore, nerazdvojive od ranih lekcija o odgovornosti, autonomiji i frustraciji, već stvara odrasle koji će večito iščekivati da važne odluke donose drugi umesto njih. Osamostaljivanje deteta nije detetova neposlušnost.
Lifestyle
DA LI SAVREMENI RODITELJ PREZAŠTIĆUJE SVOJU DECU? Ne što je moje dete, nego objektivno…
Da li savremeni roditelj prezaštićuje svoju decu?
Podržavanje dece, izražena odgovornost, briga i pažnja, sve su to lepe roditeljske dužnosti, ali do jedne granice.
Nepomirljive suprotnosti u osnovi su sličnije nego što se na prvi pogled može zamisliti. Ekstremi su uvek “braća po materi”. Sećam se jednog predavanja iz doba specijalizantskog učenja na kome se govorilo o istraživanjima koja su pokazala da deca odrasla u porodici u kojoj je makar jedan roditelj alkoholičar češće sama postaju alkoholičari.
Očekivano.
Ali ista istraživanja ukazivala su i da, u statističkim značajnom procentu, deca odrasla u ovim porodicama češće, u odnosu na kontrolnu grupu, postaju antialkoholičari, dakle zakleti protivnici alkohola. Opet očekivano i logično, jer se model porodične kulture prenosi ili kao replikativni (preslikani) ili kao korektibilni (opozitni). Dva kraja istog štapa. Ta strašna reč “mera” podjednako je udaljena od obe maksimalne amplitude istog klatna.
Generacije naših roditelja, radi života i školovanja u industrijalizovanim socijalističkim gradovima u nastajanju, prerano su napuštale svoje roditelje.
Ovaj “rani gubitak dečjeg selfa” nosio je sa sobom (između ostalog) i idealizovano sećanje na zavičaj i “skraćena” detinjstva puna siromaštva, surovosti i češće tražene bezuslovne poslušnosti nego ispoljene bezrezervne ljubavi. Između ostalog i zbog toga, deca socijalizma češće su postajala roditelji čvrsto rešeni da svojoj deci imperativno daruju sve “što oni nisu imali”. Ali gladni retko imaju meru. Svaka sitost traži vreme.
Tipična rečenica, lakmus papir koji odaje roditeljsku pristrasnost, jeste paradoksalno zaklinjanje na objektivnost.
“Verujte mi, doktore, ne što je moje dete, nego objektivno mogu da kažem da je ono…!?” Ne negiram postojanje velikog broja (prepoznatih) potencijala kod deteta, ali negiram da roditelj (Bogu hvala) može biti distancirani, racionalni i objektivni posmatrač tih potencijala. Ne može se biti objektivan prema nečemu tako ličnom, voljenom i subjektivnom. I ne treba! Kad ljubav umeša prste, objektivnost (na sreću) gubi. A to što čovek (roditelj) nekad ima potrebu da nešto posebno istakne i naglasi, to mnogo o njemu otkriva.
Kako se stiče samopouzdanje pored roditelja koji te lišava svake mogućnosti da se uveriš u sopstvenu adekvatnost snalaženja u izazovnim situacijama?
Podržavanje dece, izražena odgovornost, briga i pažnja, sve su to lepe roditeljske dužnosti, ali do jedne granice.
Da li savremeni roditelj prezaštićuje svoju decu?
Prezaštićivanje je roditeljska težnja da se dete, na putu odrastanja, zaštiti od svakog vida diskomfora i sačuva od najmanjeg fizičkog, emocionalnog i mentalnog bola. Povrede, padovi, saplitanja, ogrebotine i modrice, sve je to deo normalnog detinjstva. Ako nam dete nije u nekoj neposrednoj opasnosti, jako je važno da naučimo da postoje momenti u kojima jednostavno ne treba “pritrčati u pomoć”, već sačekati i progutati “roditeljsku knedlu” strpljenja.
Nerazdvojiv deo ovakvog na “dete hiperfokusiranog roditeljstva” jeste i nametanje projektovanog i od deteta očekivanog, što isključuje pravo deteta na eksperimentisanje i probanje novih stvari. To je “čist gubitak vremena” za ono za šta je dete “očigledno” nadareno (i što mu je namenjeno).
Prezaštićujući dete, uskraćujemo mu priliku da stvori realnu sliku sveta koji ga okružuje. Nadolazeći život neće uvek biti mesto prijatnosti u kome će se voditi računa o njegovim potrebama.
Mi roditelji često grešimo iznalazeći razna opravdanja za dečje neuspehe, jer kroz njih vidimo neuspeh sopstvenog roditeljstva
Ukoliko dete prve dane adolescencije i prelaska u odraslo doba dočeka bez dovoljno iskustva emocionalne frustracije (sputane potrebe) i neophodnosti poštovanja (neophodnih) granica, vrhovna komanda našeg ponašanja (prefrontalni regioni kore velikog mozga), u situacijama povišenog zahteva, lako će kapitulirati i komandu nad ponašanjem predaće manje obučenim i nepredvidljivim oficirima nižih činova (amigdale, centri emocija).
Prevelikom brigom i kontrolom nad dečjim životima uskraćujemo ih za suočavanje sa stvarnim, većim ili manjim, strahovima koje u sebi nose. Kako će kasnije znati da ih tolerišu i da li će znati da se sa njima na pravi način suoče? Možda će izbegavati sve one situacije koje im se učine neizvesnim i rizičnim, makar one donosile ljubav ili bliskost.
Veliki je izazov dati (ne bezgranično) poverenje detetu da samo odlučuje u momentima kad se javlja jaka roditeljska potreba za kontrolom i želja da mu se put poravna (i ne bude trnovit kao moj) ili da se predupredi greška (i posle ne bude kasno). Kada je pismeni iz matematike u pitanju, u razgovoru sa zabrinutim roditeljima još se i usudim to da tražim, ali kada se približi prijemni ispit, bolje mi je da ćutim.
Najčešće se izostanak vere u dete i višak dobre namere pravdaju važnošću baš tog prelomnog i kritičnog momenta odrastanja. Roditeljska anksioznost uvek se prepliće sa roditeljskom odgovornošću, međutim greška je ako dozvolimo da nas roditeljska lebdeća napetost preplavi i time naše dete uskrati za sticanja dragocenih ličnih iskustava i suočavanja sa posledicama svojih odluka. Na anksioznost oslonjena roditeljska opreznost učiniće roditelja nemoćnim da se odupre potrebi da “uskoči” i predupredi da se “nešto desi”.
Kako se stiče samopouzdanje pored roditelja koji te lišava svake mogućnosti da se uveriš u sopstvenu adekvatnost snalaženja u izazovnim situacijama? “Ušuškavanje” deteta je (ne)svesno isključivo u funkciji redukcije roditeljskog nemira, a ne razvoja dečjih veština. Ako kao dete ne steknemo kapacitet za preuzimanje zdravog rizika, to u kasnijim fazama života, u odraslom dobu, može rezultirati povlačenjem i nedostatkom poverenja u sopstvene sposobnosti.
Nama najvažnija mlada bića rastu uz nas, stasavaju, upijaju, identifikuju se i imitiraju nas. Naša su ogledala. Kad u svoje roditeljstvo ne verujemo, u decu sumnjamo. Životnu jačinu donosi postepeno i kontrolisano suočavanje mladosti sa “bolnom realnošću” i sasvim mogućim pratećim povredama (ega).
Roditeljska anksioznost uvek se prepliće sa roditeljskom odgovornošću, međutim greška je ako dozvolimo da nas roditeljska lebdeća napetost preplavi i time naše dete uskrati za sticanja dragocenih ličnih iskustava i suočavanja sa posledicama svojih odluka.
Vid prezaštićenosti je i stalno nalaženje opravdanja i sprečavanje suočavanja deteta sa neuspehom, možda upravo zbog nekih njegovih loših navika ili prevelikih (roditeljskih) očekivanja. Mi roditelji često grešimo iznalazeći razna opravdanja za dečje neuspehe, jer kroz njih vidimo neuspeh sopstvenog roditeljstva.
Nekad odemo i dalje, pa deci nakon nekog prepoznatog (prolaznog i dečjeg) neuspeha dajemo preveliku pažnju i centralno mesto u porodičnim odnosima, učeći ih da imaju pravo da budu frustrirani i da tu frustraciju na druge prenose. To je obrazac koji oni kasnije zadržavaju i često (na račun svoje štete) koriste.
“Dete je otac čoveku” i ne treba verovati da će baš svaki u detinjstvu stvoreni obrazac ponašanja dete odrastanjem prevazići. Naprotiv, u odraslom dobu, kada brojne teškoće ne mogu da se savladaju, osobe koje su u detinjstvu bivale prezaštićene zauzimaće ambivalentan stav prema roditeljima, projektujući na njih ljutnju prema večito “nenaklonjenoj” okolini.
U tumačenju ranih uspeha ili neuspeha, velika je uloga ne samo roditelja već i učitelja ili trenera, i tu valja zajedno balansirati između preteranog kriticizma i “svaljivanja krivice” isključivo na lošu sreću i druge (od dece nezavisne) spoljašnje uzroke. Samo deca naučena šta je odgovornost dobijaju prve lekcije hrabrosti. Koren naučene životne bespomoćnosti i pomirljivosti do detinjstva doseže.
Kada dete pokušava da vozi bicikl bez ruku i krene ka majci da joj se pohvali, dužnost majke je da zastane i sačeka, da obuzda roditeljski strah.
Važan je ispit pred malim junakom. Ako zaista uspe, biće ovenčani pobednik pred najvažnijim bićem svog detinjstva, a ako padne, naučiće važnu lekciju života. Izgubiće samo ako majka potrči i spreči ga da se okuša. Pored toga što će ga uskratiti za dragoceno.
PROČITAJTE OSTALE VESTI IZ RUBRIKE