PRVI PUT KAO PENZIONER: Stefan Marković otvorio dušu nakon završetka karijere!

Duša reprezentacije Srbije. Zvezdin čovek za velika dela.

Diskretni heroj i igrač koji je svakom timu davao nešto specijalno – bio začin koji je od obične grupe košarkaša pravio složnu družinu šampionskog kova. Kratko i jasno – Stefan Marković.

Kao što je tokom čitave karijere izbegavao pažnju i reflektore, tako je i otišao sa scene – bez pompe i sa stilom. Verovatno mnogi nisu  svesni kakav je uticaj imao na srpsku košarku u poslednje dve decenije, ali dela govore umesto njega, a kada progovori – svaka reč ima težinu, priča sa njim postaje lekcija za one koji dolaze.

Stefan Marković je dao prvi intervju nakon što je završio profesionalnu karijeru. U razgovoru za Meridian sport je premotao filim i otvoreno pričao o svemu što je prošao u prethodnom periodu.

-Uvideo sam da više ne mogu da pružam ono što sam nekada mogao. Fizčki nisam bio u stanju da ispratim. Želja i ljubav su tu i biće uvek, ali kombinacija fizičkog i mentalnog zamora je učnila da kažem kraj. To više nije bio nivo koji očekujem od sebe. Mogao sam da se nateram na još malo, ali to jednostavno ne bi bilo 100 odsto, što nije u mojoj prirodi –  rekao je Marković u velikom intervjuu za Meridian sport.

Crvena zvezda je bila poslednja stanica u karijeri bivšeg reprezentativca Srbije.

-Niko ne može da se pripremi za Zvezdu. Kada sam došao sada, sa svim životnim iskustvom, opet nisam bio spreman. Opet je Zvezda nešto drugačije. Kada uđeš u pun Pionir, a prethodno si bio navijač i iza zavese, dobiješ drugu dimenziju svega i jednostavno ne možeš da kontrolišeš emocije. Kada sam ušao i pojavio se prvi put, to je nešto posebno, nešto što ne može da se zaboravi. Poseban pritisak, atipično je igrati za Zvezdu i Partizan, pogotovo ako si navijač i ako si odrastao ovde. Te emocije nose ozbiljnu težinu.

Novopečeni penzioner je završio putovanje na Malom Kalemegdanu, a na njegovo mesto je stigao Miloš Teodosić. Ostaje žal što je nisu zajedno igrali u voljenom klubu.

-Pričao sam sa Teom, ali mi razgovaramo o milion drugih stvari, a najmanje o tome. Možda bi bilo lepo da smo igrali zajedno u Zvezdi, ali drago mi je što smo to ostvarili u Virtusu. Zato sam i otišao u Bolonju, zbog želje da igram sa njim u klubu.

Marković se setio kako je bilo kada je trebalo da potpiše za crveno-bele.

-Došao je Željko, oni su pravili svoj projekat i Partizan je izgledao sjajno, a onda je meni prošla misao, pa što mi ne bismo napravili priču.  Mnogi su rekli da sam stigao mator, ali ja nisam došao da budem vodeći igrač. Moja uloga je bila da iskustvom prelomim neku utakmicu. Znao sam koja je moja uloga, da ne mogu da budem kao nekada, ali sam znao da mogu da pomognem ekipi. Imao sam nekoliko razgovora sa Radonjićem i
objašnjavao sam mu da nemam problem da ne igram, da igram 20 minuta, ali da ne mogu da budem na terenu u kontinuitetu. Voleo bih da mogu da igram 40, ali…

Iako je asocijacija za defanzivnog igrača, kao mlađi je bio izrazito napadački orjentisan, sve dok mu nisu promenili šut.

-To je zanimljiva priča. Kad sam igrao u mlađim kategorijama, nisam bio defanzivac, već izrazito napadački igrač. Trojke su bile moj zaštitni znak, ali im se nije sviđala mehanika kako izbacujem loptu. Počeli su da mi menjaju šut, a sa godinama sam shvatio da je samopuzdanje ključna stvar. Uništili su mi samopouzdanje (pri šutu), a najgore je kada sumnjaš u sportu, kao i u životu. Možda bih nekom u tom trenutku rekao da od***e, ali sa 16 godina je to veoma teško. Mogu da razumem da igraču menjaš šut ako mu ne ide. Ali kada ubacuje – zašto menjati? Osećaj je ključan – istakao je Marković između ostalog za Meridian sport.

12

0