Katar 2022

goalkeeper Predrag Rajkovic Serbia - Slovenia, UEFA Nations League June, 5. 2022. Belgrade, Serbia. 5.6.2022. Beograd, Srbija foto: Pedja Milosavljevic/STARSPORT

RAJKOVIĆ OTVORIO DUŠU: „Majka je plakala danima kada sam otišao, ne znam kako je preživela“

Jovan Jovanović

Objavljeno: 02.12.22 u 12:44

Naš golman se dotakao svih bitnih momenata iz njegove karijere i života

Predrag Rajković je bez ikakve dileme jedan od najtalentovanijih golmana koja je Srbija ikada dala, a to je mnogo puta demonstrirao kako u dresu „orlova“, tako i u dresu svojih klubova.

On je sada uzdanica Dragana Stojkovića Piksija iz drugog plana i spreman je da se vrati u prvu postavu, ako to ne bude mogao Vanja Milinković-Savić.

Uoči početka Svetskog prvenstva u Kataru „Telegraf“ je uradio intervju sa sjajnim srpskim gde je otkrio zanimljive stvari iz svog odrastanja.

Otkrio je Predrag da mu je otac bio prvi trener i njegov najveći uzor.

– Da, on mi je bio prvi golmanski trener. Pokazivao mi je neke pokrete, kako treba da se bacim, da uhvatim loptu i tako te neke osnovne stvari.

– Na oca sam se ugledao od samog početka zato što je on bio golman i svi su ga cenili. On je ovde, u istočnom kraju, bio popularan golman i svi su znali za njega. On je za mene uvek bio idol i uvek će biti idol kao golman.

Prisetio se i momenta kada je dobio prvu fudbalsku loptu.

– Deda sa očeve strane. On je radio kao ekonom u fudbalskom klubu „Hajduk Veljko“. On me je dosta toga naučio i vodio me je na treninge i utakmice. On je znao da mi šutira loptu na gol a ja sam se bacao.

Nikada nije krio da mu je najveća želja bila da igra za Zvezdu.

– U kući smo svi zvezdaši osim mog oca. On je partizanovac. Ali kada sam prešao u Crvenu zvezdu on je morao da navija za Crvenu zvezdu. U trenutku kada sam počinjao da igram fudbal mislim da je bilo 80% dečaka koji su navijali za Crvenu zvezdu. Negotin je Zvezdin grad.

Oduvek je bio svestan koliko je bitan korak za njegovu karijeru bilo to što je sa 12 godina napustio rodni grad.

– Uopšte nisam bio uplašen jer sam jedva čekao da zaigram u nekom ozbiljnom klubu. Tada sam već bio malo stariji i bio sam svestan nekih stvari i želeo sam da napravim neku karijeru. Tako da nisam se uplašio. Više su se uplašili moji roditelji što je i negde normalno.

Kako je majka reagovala kada si otišao od kuće?

– Ne znam kako je preživela. Ona je plakala danima i danima, kao i svaka majka što je negde i normalno. Oni su me podržali u svemu i nisu me sputavali uopšte.

Ugovor sa Crvenom zvezdom je nešto posebno za Rajkovića.

– Taj ugovor je bio poseban za mene jer od malih nogu navijam i volim Crvenu zvedu. Dve godine pre toga, kada je bila utakmica u protiv Bordoa da sam plakao zbog nje. Tako da sam bio srećan, uprkos tome što sam znao da je tu Bajković i da neću odmah biti prvi golman, ali nije mi to uopšte smetalo niti me je zanimalo, važno mi je bilo da sam tu.

Važan detalj u njegovoj karijeri je titula šampiona Evrope sa omladincima.

– Generalno mi smo se svi družili. Bila je dobra atmosfera, dobar spoj igrača. Imali smo dosta dobrih igrača kao što je Mitrović koji je sada i u A selekciji lider, Đuka koji igra za Crnu Goru, Mijat Gaćinović, Sergej Milinković Savić. Tako da je bilo dosta igrača koji su igrali i na Novom Zelandu, a sada igramo zajedno i u prvom timu. To je bila dobra generacija i vladalo je jedinstvo i uspeh je bio zagarantovan.

Objasnio je Predrag kako se relaksira nakon teške utakmice.

– Sada kada dođem kući, čekaju me porodica, žena i deca i sa njima lako prebrodim sve. Kada sam bio mlađi trebalo mi je malo više vremena da to svarim i razumem da je to sastavni deo fudbala i da su greške normalna stvar.

Ipak, ispred svega Novi Zeland mu je definitivno obeležio karijeru.

– Generalno ta generacija 95, 96 je uvek bila dobra. Kako smo krenuli sa Veljkom da radimo od tada je išlo dobro. On je došao dve godine pred prvenstvo. Imali smo odličan tim i odlično je selektirao tim. Bio je dobar psiholog, znao je kako sa nama da se ponaša i kada treba da nam priđe. On je dosta toga učinio za sve nas.

Kada ste videli grupu i kako ste se pripremali?

– Mi nismo mnogo pričali o protivnicima, znali smo da ako smo složni da možemo mnogo. Samo smo gledali sebe i trudili se da idemo dalje.

Smemo li da kažemo da si ti bio jedan od ključnih igrača budući da nijednu utakmicu niste dobili u regularnom delu meča nego čak i na penale?

– Protiv Amerike sam promašio penal ali sam odbranio 2 ili 3. Smatram da smo svi muški izdržali sve napore. Nije lako igrati na 3 dana po 120 minuta, pobediti i oporaviti se i igrati opet. Na kraju pobediti Brazil u 118. minutu, istrčati kontru. To ne može svako. Tu se videlo da smo dobar spoj.

Šta je za jednog malog Predraga Rajkovića značila utakmica protiv Brazila? O čemu si razmišljao tog dana?

– Sećam se da smo pričali pre toga da smo sa Brazilom do tada igrali samo na Soniju. Sutra smo protiv njih igrali finale Svetskog prvenstva. To je zaista bilo neverovatno. Sećam se i Veljkovog motivacionog govora koji nas je pogodio. On nas je pogodio i izbio nam je strah koji smo možda imali u trenutku. Ipak igramo protiv Brazila fudbalske sile. Kada smo izašli na teren pokazali smo zube i nismo se bojali nikog.

O čemu tada razmišljaš u 118. minutu kada dajete gol?

– Hteo sam da istrčim do radovanja ali sam se setio da smo nakon prvog gola posle dva minuta primili gol. Tako da sam ostao na golu da se skoncentrišem poslednjih pet minuta da ne primimo gol i da podignemo taj pehar.

Svira sudija kraj i kreće haos?

– To je bila jurnjava po terenu. Svako svakog juri, svako svakog grli. Videli smo Vukašina kako plače, jede travu, sve je obavio. To samo pukne emocija. Fizički si bio iscrpljen i onda su izašle emocije. NMezaboravno iskustvo. Najlepše je protiv Brazila osvojiti Svetsko Prvenstvo.

Da li si imao velike ponude nakon Novog Zelanda i šta vam je donela ta pobeda?

– Donela nam je to da budemo prvaci sveta i da budemo ponosni što smo Srbi i nadam se da će i naredne generacije ponoviti taj uspeh.