BLOG NIKOLE ŠKUNDRIĆA: Sve je savršeno kada se probudiš!

‘Ne želim da priznam da ta prečka nije najgore što nam se desilo’!

Rodjen sam marta davne 1988. godine u Beogradu. Beograd me je oblikovao,koliko god ljudi verovali da nas oblikuje gospodja zvana sudbina koja mi pored bezbroj tereta nadene i taj nimalo primamljiv horoskopski znak- Ribe. U godinama koje su pojeli skakavci shvatih da najveća zabluda čovečanstva je da veruje u verovanje.

Beograd krajem osamdesetih je bio uvertira u film u kome glavni junak izgovora izmedju ostalog ‘ … samo je bezveze kada se probudiš’ ,shodno tome moja čudna narav sa kojom sam često u sukobu mi zapovedi da što mi se nešto čini teže ostvarivim ja još silovitije bauljam ka tome.

Tamo gde logika zapne,srce vadi Džokera iz rukava. Tek pre neki dan shvatih da čoveku ne treba ništa više no da ‘… samo je bezveze kada se probudiš’,  ne izgovori nikada više u svom nikada dovršenom romanu komplikovanog naslova ŽIVOT.

U mojoj desetoj godini svaka druga osoba u komšiluku shodno nacionalnoj tendenciji ka preterivanjem očekivala je da Piksi,Dejo i Mijat donesu Zlato iz Pariza. Zlato je izabralo jednu prečku u Tuluzu pre grada u kome je sve moguće, pa i da promeniš popriličan broj država ne pomerivši se sa mesta dok istovremeno sa svakog razglasa emocija naredjuju ‘ovo je zemlja za nas’.

Dan nakon prečke u Tuluzu dobih dres sa brojem 9 MIJATOVIĆ, a u tom momentu čovek sa najboljim prijemom lopte koji sam video ,kod nas Srba beše omraženiji od našeg najvećeg vekovnog neprijatelja,promaje.

To beše godine u kojoj kultni film puni bioskopske sale, a u njemu nam bard našeg glumišta poručuje ‘… ajde,ajde nije to najgore što nam se dešava’.

Desetogodišnji ja i pored istorije poraza ,s ponosom ne želi da prizna sebi da ta Prečka nije najgore što nam se desilo.

Još jedna ljudska osobina karakteristična za nas,narod koji pati od svoje desete godine jer sve što osta od života mi dajemo za Ljiljanu,i ako većina nas upozna Ljiljanu nakon tridesete godine,jeste da svemu pridajemo veći značaj no što zapravo jeste,verovajući da katarza i kataklizma plešu isti ples.

U mojoj četrnaestoj godini svet je video da Magija itekako ima dve noge,čudne zube i žuti dres.

Ubrzo nakon radjanja Magije, svet je izgovorivši Fudbal pomislio na Barselonu.

Brega aplaudira najvećem anarhisti ovog doba koga NIJE VOLJELA NIJEDNA,e to Magija stvori u desetak kontakta sa loptom.

Ako će istorija išta baciti pred naše noge,to je činjenica da Kusta beše najrealističniji primerak našeg plemena.Grad satkan od stotinu jada.I na to klupko jada sazidani od ponosa možemo reći  ‘… ajde,ajde nije to najgore što nam se dešava’.

Sumirajuću utiske po ovoj beogradskoj zimi izvlačivši fioku za fiokom zaboravih da se Jad zauvek povlači pred Magijom ,dok Magija namešta odluku pred odlučujući penal.

Dragi čitaoče,Magija ima bezbroj oblika i formi samo suština ostaje ista. Magija iz ovih naših redova volela je igru,uvek birala osmeh podupirajući ga maštom. Zar sve ovo nisu vrline najdivnijeg stvorenja medju nama,Deteta? Dragi čitaoče,šta bi ti poručio desetogodišnji Ti kada bi zakucan kraj monitora odgledao tvoj današnji dan? Najveća zabluda čoveka je da dan posmatra samo kao još jedan dan u nizu. Boemska rapsodija traje šest minuta a čovek pred sobom ima svakodnevno preko hiljadu minuta nečega,pa vi verujte da ovo nije Dan za vas i izaberite Strah umesto Sreće,kompromis umesto snova,otaljavanje umesto življenja…

Prečka u Tuluzu na kojoj ostadoše snovi nacije je samo jedna od prepreki tokom pisanja autobigrafskog romana jednostavnog naslova- Sve je savršeno kada se probudiš!

4

0