BLOG NIKOLE ŠKUNDRIĆA: ‘Zašto ne postati igrač Barselone? Zašto ne zagrliti sve svoje snove i od njih stvoriti svakodnevnicu?’

‘Prvo nastade emocija, pa reč!’

Spustila se magla. Decembar se bliži. Tresnula je zima. Svi čekamo nešto. Tišina ume da bude najbučnija. Svlačionica nikada nije tiha.

-Prvo nastade emocija,pa reč – izgovorio je Selin.

Reči se oduvek laktaju medjusobno u nameri da pojasne emociju. Kako pojasniti nešto nad čim nemamo kontrolu? Svuda je oko nas poput kandži sutrašnjeg jutra.

-Promašio sam više od 9000 šuteva u karijeri. Izgubio sam više od 300 puta. 26 puta su mi saigrači poverili zadnji šut koji nisam uspeo da pogodim.Nisam uspevao opet i opet i opet.I zbog toga sam na kraju i uspeo –  reči su Majkla Džordana.

Uspeh je samo reč. Sve ono što je posutom na tom putu otkriva karakter čoveka. Kada dete prestane da mašta? Kada poveruje u Nemoguće. Dete iz školice u kojoj ja radim očekuje drugo svetsko prvenstvo u karijeri. Njega je trener ubedio da je sve moguće da bi naposletku to isto dete osetilo to isto Nemoguće u koje poveruje milion dece.

Jovan Manojlović je dete koje ima devet godina. Pred svaku utakmicu ‘hrani’ se potezima najboljih svetskih igrača. Na terenu on uspeva da približi svoju maštu realnosti toliko da ni sam ne uspeva da dokuči šta se desilo a šta je izmislio. Govorimo o detetu koji nikada nije započelo utakmicu bez osmeha.

Govorimo o detetu koje nije skidalo osmeh tokom jedanaest sati koliko je trajao put do Moskve. On nije putovao da bi učestvovao. On je putovao da bi uživao prepun poštovanja prema igri,treneru,klubu…

On nije driblao decu iz Krila Sovjetov,Lokomotive Moskve ili Kairata… On je driblao Serhija Ramosa,Van Dajka,Pikea…i na kraju je uspeo fintom da maštu i realnost pošalje na istu stranu.

Na jednom od albuma Frenka Sinatre ,recenzija je glasila:

‘Kada Sinatra izgovori plavo,ja vidim plavo.’

Kada trener ili roditelj dovoljno puta izgovori svom igraču ili detetu da ništa nije nemoguće,dete ne može da ne poveruje u Nemoguće. A ako nas je istorija ičemu naučila to je da ništa nije nemoguće.
Setite se Istanbulskog finala 2005. godine.

Pa zar nemamo pred svojim očima epsku priču o detetu kome je potreban hormon rasta a nastavak priče ostaje urezan kroz odjek večnosti. Deda mraz je samo mit. Ali zar isto to nije i svetsko prvenstvo detetu koje pakuje patike za svoj prvi trening? Uz patike u svoj ranac on pakuje i taj mit koji je itekako ostvariv ako u njega dovoljno veruješ.

Jedini put kada sam ustao nakon završetka filma i aplaudirao toliko dugo da je počeo i drugi film je nakon filma o Viniju Pacijenci. Osetio sam se oslobodjen verovanja u Nemoguće.
Probudiš svoja najdublja osećanja i zapitaš se ‘Ko želiš da budeš? Šta te čini srećnim?’

U čovekovoj biti je da ga zanima uspeh. Uspeh je samo reč od pet slova.Sreća je osećaj nakon iscrpljene borbe. Protiv koga? Protiv ubedjenja da je nešto nemoguće. Deca koja treniram uspevala su da osvajaju državne medalje,medalje sa raznoraznih turnira,pobedjivali su velike klubove… pobedjivali su verovanje da je nešto nemoguće.

A ja ? Ja nikada nisam prestao da verujem u njih. U nas. Sve što izbacuje čoveka iz zone komfora u okolini koja ga okružuje donosi zbunjenost. Čovekov najveći strah je od dve reči.Ne. Tako lako izgovoriti. Tako lako poverovati. Ako ne činite nečiji život boljim,onda uzaludno trošite svoje vreme.
Ako dozvolite da vas definiše jedno Ne,niste ništa više od čoveka koji nije uspeo da pobedi poraz u sebi. A šta je poraz? Samo promašeni penal u utakmici koja je tek počela. Bliži se mit. Deda mraz je navio svoj alarm.

Dozvolite svojoj deci da zavuku ruku u svoj ranac života i izvuku Nemoguće u koje će verovati i štiti ga od sijaset Ne koje ih očekuje na njihovom životnom putu.

Zašto ne postati igrač Barselone? Zašto ne igrati na Teatru snova?

Zašto ne zagrliti sve svoje snove i od njih stvoriti svakodnevnicu?

Zašto ne pobediti mušku ekipu sa ekipom isključivo sačinjenom od devojčica?

Zašto ne poverovati da možeš učestvovati na dva svetska prvenstva dok pakuješ u svoj ranac opremu na kojoj piše Škola fudbala Žarkovo?

0

0