EMOTIVNA ISPOVEST ZVEZDINOG FUDBALERA: Kada su mi dugovali, radio sam u kafiću – nisam hteo da pozajmljujem novac!

Uspeo je da se izbori.

Navijači Crvene zvezde, sigurno su se zabrinuli kada je nekoliko ključnih igrača dobilo pozitivan test na koronavirus. Jedan od njih bio je i Milan Borjan, prvi golman crveno-belih, ali ga je Zoran Popović dostojno odmenio. Popović je izrastao u jednog od heroja, a u intervjuu za Mozzart Sport pričao je o svom odnosu sa prvim golmanom srpskog šampiona koga zna još od ranije, ali i o mnogim drugim stvarima.

– Mnogo je teško, jer je moj stav uvek bio da želim da branim u Crvenoj zvezdi. Ja ne volim da kukam, vidim šta sam dobio od Boga. Sada je na meni da se prilagodim. Borjana znam još dok sam bio u Voždovcu, kada je trenirao sa nama čekajući angažman. Tada smo se Boki i ja baš dosta družili, izlazili, pili pića konstantno. On je bio solo, nije bio sa Snežom u braku. Znamo se iz tog perioda, pa smo ostali na tom nivou. Poštujemo jedan drugog, drugari smo. Mnogo nam je značilo to u celom odnosu. Uz sve to ja sam morao da se spustim u razmišljanjima. Ja sam tu podrška njemu i da uskočim kada zatreba, počeo je Popović.

Pre nego što je došao u Crvenu zvezdu, Popović se suočio sa situacijom da su mu zarade kasnile, a za to vreme radio je ni manje ni više nego u kafiću. On nije želeo da pozajmljuje novac, bio je motivisan i na kraju je i uspeo.

– Čudno, imao sam teške trenutke. Možda nije za objavljivanje, ali kada mi se dugovao novac, radio sam u kafiću. Nisam to radio sa 20, nego sa 25 godina i uporedo igrao fudbal. Nisam razmišljao da je to nešto loše, nisam hteo da glumatam fudbalera i pozajmljujem novac od mojih ili od drugova. To je bila moja realnost, jer nisam želeo da odstupim. Sada kada sam zaradio nešto, to su stvari koje me motivišu. Tada, kada sam radio u kafiću, nikada nisam bio umoran. Sada kada osetim zamor fizički ili psihički setim se tih dana. Govorim sebi: ’Daj, Zorane, radio si u kafiću, pa nikada nisi bio umoran’. Meni je samo bilo bitno da nikada ne odustanem, da jednog dana, kada budem podvlačio crtu, mogu da kažem da sam dao sve fudbalu i da sam bio pošten, nastavio je Popović.

Za sam kraj, Zoran otkriva da je u detinjstvu morao da pobegne iz Pakraca zbog rata. Njegov otac je bio ranjen, cela ruka mu je stradala i otišao je na VMA na lečenje.

– Došao sam u Beograd sa četiri godine, otac mi je bio vojno lice i imao je nesreću. Cela leva ruka mu je stradala, bio je izrešetan tokom rata, jedan metak mu je prošao blizu srca. On ima levu ruku, ali nema nijedan živac. Inače i on i rođeni stric su bili golmani. To kada se desilo, prebacili su ga na VMA, majka je odmah rekla da moramo da pođemo za njim. Nekako nas je prebacila i tu smo se stacionirali. Malo puta sam bio u Pakracu, ali skoro sam im slao dres, želeli su da ga okače tamo. Malo je to mesto, ali se ludački voli Zvezda. Baš ludački. Brzo sam otišao u Čukarički, osam godina sam proveo tamo u mlađim kategorijama. Brat me tamo odveo, šest godina je stariji od mene i tamo je branio. Ja sam u tom trenutku igrao košarku, ali sam zbog brata otišao na fudbal, zaključio je Zoran Popović.

0

0