BLOG NIKOLE ŠKUNDRIĆA: Beograd je grad pobednika, koji su proslavila njegova deca u nameri da postanu sportisti!

Zovem se Nikola Škundrić.

Rođen sam u gradu za koji Momo Kapor kaže da nije samo grad, Beograd je metafora, ugao gledanja, način života. Generacija sam koja je uglavnom detinjstvo provodila na ulici.

Dve cigle su oponašale stative a lopta je bila oruđe koja i od najsiromašnijeg deteta pravi ‘ozbiljnu facu’ u očima drugih.

Danas, dvadeset godina kasnije, cigle su zamenile prave stative, lopte su postale šarenije a školska dvorišta praznija. Svet se rapidno menjao u bezbroj pravaca ali je igra ostala identična. Fudbal, uostalom kao i sport, spaja ljude različitih ideologija. Nije to floskula jednog dečijeg trenera, to je istina jednaka da svaki dobar roman čitatelj živi u sebi.

Kada Lionel Mesi postigne gol u finalu Lige šampiona, on probudi tu sjajnu emociju zvanu Sreća i kod deteta odraslom sa pogledom na Ajfelov toranj isto koliko i detetu koje dane provodi pokušavajući da nađe odgovor zašto je baš ono osuđeno na invalidska kolica.

Ako život gledamo kao na igru satkanu od lažnih poraza i bespotrebnih pobeda, jedna od bitnijih pobeda svakako jeste dečija sreća. Dete je najsrećnije kada mu je dopušteno da bude dete, a svako dete se najlagodnije oseća kao učesnik igre. Zato je fudbal toliko popularan sport. Treba vam jedna lopta i u Igri ste.

Zato je i gluma toliko popularna kod dece,oponašajaći svoje heroje deca se igraju,kroz tu igru smeštaju sebe u svet mašte koja ih naposletku čini mnogo srećnijom osobom od svake odrasle osobe.

Petar Ustinov je rekao: ‘Deca su jedini oblik besmrtnosti u koji možemo biti sigurni.’

Rad sa decom je vrlo opipljiv. Dete po prirodi vapi za pažnjom i zazire od autoriteta.Sve je stvar intuicije koliko i kompromisa. Pobeda je bitna stvar u bitisanju svake osobe.Tako je i kod dece.

Retko je dete koje nije takmičarski nastrojeno. Istorija nas uči da je pobednik onaj koji se najbolje izdigne iz poraza. Pobeda uz poraz je ishod svake drame, a suština svake drame, od Antičkih preko Šekspira do Maria Pubza je čovekova borba sa samim sobom.

25.04.2021 vodio sam svoju ekipu ŽFK Žarkovo na državno takmičenje u Novom Sadu. Sa nama je po prvi put bila devojčica kojoj polazna tačka nije baš najbolja. Govorim o egzistencijalnim pitanjima. To sjajno dete se savršeno uklopilo u ostatak ekipe jer krajnji cilj svih jeste isti izvor, da se Igraju i budu dobri u tome. Tu se ogleda veličina sporta, što bi rekao Johan Krojf ‘Nikada nisam video da vreća novca postiže pogodak’

Shvatam ja da većini osoba sve ovo izgleda utopijski, da trenerski posao, kao i rad sa decom ne predstavlja ništa više od spoljašnjeg, ne i krucijalnog uticaja nekog entuzijaste ‘zaljubljenog’ u dečiji sport. Onda nastupa hipokrizija,to dete svojim odricanjem i zalaganjem postaje profesionalni igrač koji na najbolji mogući način predstavlja svoj grad, državu, porodicu.

Naposletku, to isto dete uspeva da ljude različitih uverenja i pozicija dovodi i u istu situaciju, da se raduju njegovom golu, košu, poenu, nokautu…

To isto dete uspeva da zadivi svet, upozna ga sa našom kulturom, našim talentom… svemu onome dobrom satkanom u nama.

Da se vratimo na početak. Zovem se Nikola Škundrić. Rođen sam u gradu koji je glavni junak u većini Kaporovih romana, u gradu koji ma koliko puta bio na konopcima i dalje lamentira Pobednik kao simbol svih nas, u gradu koji je mnogo više od grada (metafora, način života)… u gradu kojeg su najbolje opisali naši pesnici i pisci a najviše proslavila deca koja su istrajala u nameri da postanu sportisti.

0

1