INTERVJU – IVICA TONČEV, PRVI ČOVEK RADNIČKOG: Vreme je da trofej ode iz Beograda

Strojevim korakom, uveren u sebe i suverenu poziciju, ne hajući na konkurenciju i opoziciju, fudbalski Niš dobro je uzdrmao temelje davno ustrojenog ovdašnjeg poretka. Nagrizao hijerahiju, donekle vratio točak istorije dve decenije unazad i dirnuo tamo gde se često nije smelo – u zabranjen prostor između dva najbolja srpska kluba.

Mic po mic, Radnički se vinuo u vrh. Tamo gde ga je bogata istorija odavno i svrstala… Kako dani odmiču, tako je pozicija niškog velikana sve čvršća. Iz ugla prvog čoveka kluba, Ivice Tončeva, obećavajuća i nikad bliža – peharu!

– Hoćemo jedan od trofeja posle sto godina u Nišu! Kup, ili titula, svejedno, takva je naša ambicija. To svi znaju… – ponovio je Tončev, gostujući u redakciji Žurnala, uoči Sretenja 2019.

Svesni ste težine tih reči?

– Kakav bih ja bio predsednik sa ambicijom „borimo se za drugo mesto”. Dok je Ivica Tončev, na čelu, Radnički će uvek ciljati lidersku poziciju.
Smatrate to realnim ciljem u ovom trenutku?

– U životu je sve realno… Naš budžet je 1,2 miliona evra, u zavisnosti od prodatih ulaznica, ide do 1,4-1,5 miliona, dok naši konkurenti imaju po deset i više miliona. A, garantujem da bi Radnički sa pet miliona evra igrao grupnu fazu Lige Evrope. Nismo u istom položaju, to je veliki problem fudbalske Srbije.

Ništa novo, imate li lek za tu anomaliju?

– Dok u Srbiji ne bude uveden finansijski fer-plej, da se troši novac iz realnih prihoda, nećemo imati zdravu konkurenciju. Kako da motivišem igrača kad pročita u novinama – dobio godišnju platu 350.000 evra. A, moj igrač maksimalno ima 30.000. Garantujem da će Radnički tada biti sto puta jači. I voleo bih da znam kako se to kupuju igrači, dok klubovi duguju.

Zvezda je i sa manjim budžetom pobedila Liverpul.

– Pričamo o Srbiji, Liverpul je engleski tim. Mi se borimo sa Zvezdom za prvo mesto. Ako baš hoćete, Zvezda je do boda protiv Radničkog stigla u 80. minutu. Videćemo, ako dođe momenat, da igramo pod pritiskom, u kupu, ili prvenstvu, kako igraju naši, a kako Zvezdini fudbaleri.

Imaju i rivali zamerke na račun Radničkog, često vas prozivaju, poslednji put golman Vladimir Stojković…
– Dobio je odgovor kakav je i zaslužio, jednostavno pitanje: „A ko to mene proziva”. Znam, svi bi voleli da nas žale. U stilu „veliki je Radnički, ali šteta što ne može više od 14. mesta”, ili „jadan Tončev, došao je kasno, tamo godinama ništa nije ulagano”… E, sad kad duvamo šampionu iza vrata, onda smo i smetnja, predmet prozivki.

Mnogi su konkretni – smeta im suđenje na utakmicama sa Radničkim. Kakav je vaš odgovor?
– Da razbijemo i tu famu. Hoćemo VAR, igramo ofanzivno, zato nam se penali sviraju. Da nam, slučajno, neko nije svirao penal van šesnaesterca? Neka samo nastave sa prozivkama, volim kad ih čujem. Samo da Radnički ostane na ovom mestu. Ivica Tončev odgovara samo javnosti i navijačima našeg kluba. I učiniću sve da budu zadovoljni, niko više ne mora da me voli. A, siguran sam da bi mnogi iz Zvezde i Partizana voleli da me vide u njihovim redovima. Jednostavno, odlično poznajem sistem i način funkcionisanja kluba, takođe, i stanje u našoj zemlji.

Zašto, onda, nije uspeo vaš prvi mandat na Čairu, pre 13 godina?
– Ne bih rekao da nije uspeo…

Zar niste otišli pre vremena?
– Tačno, ali to je bila moja volja. U trenutku kad sam morao da potkupljujem ljude da bih davao novac, rešio sam da podnesem ostavku. Razmišljao sam na putu od Niša ka Beču i sebi rekao: „To je granica ludila, neću u tu priču”.

Možete li da budete malo konkretniji?
– Naravno. Gospodin Panajotović i njegova supruga, članovi Skupštine, dali su legimitet za moju smenu. Da nisu došli, taj skup ne bi imao kvorum. Malim sredstvima mogao sam da rešim problem i ostanem na čelu i dajem svoj novac. Zamislite, Tončev „daje svoje pare da bi davao pare”. Ej, ko bi to normalan uradio! Plaćao da ostane na čelu kluba.

Mora da je postojao konkretan razlog za smenu?
– Naravno, smetalo im je što sam Radnički doveo u polufinale kupa. Žreb je odlučio da igramo sa Zvezdom, zato su me smenili. Računali su da će za taj meč uzeti od 50.000 do 100.000 evra. Nudili su mi u to vreme i za golmana Stamenkovića 250.000 evra. Nisam pristao na trgovinu, verovao sam da više vredi, da bi moji naslednici na tom poslu prihodovali tričavih 40.000 evra. Zato je smenjen Ivica Tončev. Otišao sam džentlmenski, Radnički je brzo ispao u treću ligu.

Zašto ste se vratili?
– Da pokažem kako se radi.

Samo zbog toga?
– Rođen sam u Nišu, gde i sada živim, posle 25 godina u inostranstvu. Volim te ljude, naš temperament, smeta mi beogradizacija Srbije. Kad moji „sunarodnici”, iz Vranja, Niša, Leskovca, kažu „kude si bre”, mi smo u Beogradu seljaci. Često za mene kažu „jaoj, kako priča ovaj Tončev, težak seljak”. Toga u belom svetu nema. Moja ideja je da Srbiji pokažem – naša zemlja nije samo Beograd. Zato Radnički ima pravo na titulu.

Često se i u ovom, drugom, mandatu pričali o odlasku. Nema više takvih reči?
– Promenila se slika o Radničkom. Ljudi su osetili snagu kluba, protivnici strepe od Čaira, grad profitira od fudbala… Škola je u uzletu, ima oko 600 dece, dupliran je broj od kako sam došao, na pripreme smo vodili petoricu dečaka. Napravili smo branu menadžerima i beogradskim klubovima, svake godine dovodili su po stotinak dece u glavni grad. A, ne znam da li je neko, izuzev braće Ilić, uspeo.

Gde je snaga današnjeg Radničkog?
– Odradili smo možda i najbolji prelazni rok do sada. Razmišljali smo ispred, na primer, angažujući Petrovića i Čumića, na potencijalno problematičnoj poziciji, posle predviđenog povratka Ranđelovića u Olimpijakos. Nikoga ne ubeđujemo. Radnički je na dobrom glasu, isplaćuje plate. Proces je hijerarhijski ustrojen – trener dostavlja spisak prekobrojnih i deficitarnih mesta, sportski direktor daje mišljenje, UO donosi konačnu odluku i daje zeleno svetlo direktoru i sportskom direktoru da uđu u pregovore.

Vi se ne mešate?
– Tehnički detalji nisu u opisu mog posla. Priznajem, zovu me igrači, zato bih rekao da je moja uloga, na prvom mestu, garant dogovora… Koliko smo ozbiljni, govori podatak da Radnički, posle dužeg vremena, plaća obeštećenja. Staro je pravilo – kad neko dođe za džabe, ne možeš ni mnogo da očekuješ…

Niste ni prodavali?
– Imali smo zimus ponudu za Haskića od 550.000 evra. Dobar igrač uvek ima kupca, godine igraju sve manju ulogu. Nije pošteno da pričam o pojedincima, naša snaga je u timu, u 11 momaka na terenu. Naravno, i treneru.

Je li istina da je Lalatovićev ugovor važio do sredine decembra?
– Zakon ne dozvoljava ugovore kraće od godinu dana.

Odakle zimus uopšte priča o njegovom odlasku?
– Naša konkurencija i mediji forsirali su priču o selidbi Lalatovića. Postoje usmeni dogovori, ne samo u slučaju trenera – ko dobije dobru ponudu, pet ili deset puta veću od naše, Radnički neće stajati na putu. Imao je ponuda, ali ne na tako visokom nivou… I dok je u Nišu, nijednom nije bilo priče o selidbi u jedan od domaćih klubova.

Znači li to da ćete i na leto imati istog trenera?
– Naravno. Ukoliko Lalatović ne dobije izdašniju ponudu. Evropska priča često zavisi i od sreće u žrebu, eto nama prilike da u 2019. napravimo iskorak i na tom polju… – puca od optimizma i u najavi ovog proleća Ivica Tončev, tvorac modernog Radničkog.

Koliko Radnički danas duguje?
– Smanjili smo dug sa tri miliona na oko 800.000 evra. Očistili smo oko 70 odsto problema…

Kako ste uspeli?
– Domaćinskim poslovanjem, trošenjem novca samo za neophodne stvari. Svaki ugovor je preispitan, pojedinci su tražili novac i kad nisu radili. Presaviju tabak i tuže Radnički tri meseca pre isteka ugovorne obaveze. Klub tad nije imao novca da plaća advokate, ljudi iz prethodnih uprava potpisavali su reprograme samo da bi izbegli suspenziju i legalizovali takve poslove.

Ima li saradnje unutar familije Tončev – vi vodite Radnički, vaš brat Radnik?
– Mi, Srbi, volimo teoriju zavere. Najveći derbi juga Srbije igraju Radnički i Radnik, delom ti mečevi nose posebnu draž, zbog nas dvojice. Igrali smo prošle sezone (2:2), pa smo čuli komentare „namestiše ga”. Ko je lud da namešta 2:2, kad nikome taj rezultat ne ide u prilog. I ove sezone igrali smo na nož… Ma, ceo jug je moj, volim te ljude. Kad imate poštene namere, onda nema problema!

Koristite često konstrukciju „namestiše ga”, ima li takvih radnji u Srbiji?
– Garantujem da je priča o nameštanjima izmišljena. Po principu – ništa srpsko ne valja. Ubedili su me da je iluzorno tražiti zahtev za skidanje utakmica Super lige sa ponuda kladionica. Zašto nas stavljaju ako gube novac? Prazna je priča o kvotama, za utakmice naše lige, limit je oko 5.000 evra, svaki fanatik, navijač, ljubitelj kluba, može da tipuje pobedu sa ulogom od 700 do hiljadu evra. Naravno da će onda kvota pasti. A utakmica u Belgiji, na primer, ima limit od 500.000 evra. Ljudi igraju i po 300.000, kvota stoji! Sklonite nas iz ponude, molim vas. Kao proizvod nemamo nikakvu korist, samo štetu.

Ne plašite se oduzimanja bodova, nije stavljena tačka na utakmicu Proleter–Radnički (1:2)?
– Ne postoji ništa u toj utakmici, neka UEFA dostavi dokaze. Da smo izgubili, druga priča bi se plela… Ne interesuje me kladionica, već samo pobede Radničkog. Iz UEFA stižu dojave za sve utakmice. I još nešto – nikad u životu ne bih nekome mogao da kažem „namesti utakmicu”. Zimus smo ostali bez petorice fudbalera i zamislite da sam sa nekim od njih imao takav odnos. Pa, ceo život bih morao da mu robujem… Ne postoje te pare. I drugo, kao prvi čovek kluba ne znam koji će sastav na teren. U tim se ne mešam, hoću samo pobedu i ofanzivan fudbal. Kome onda da pričam tako nešto? Može neko drugi? Recite mi ko – trener, direktor… Nema takvog.

Prvi čovek Radničkog, elegantno, zaobilazi priču o sistemu takmičenja:
– Ne bih da komentarišem odluke FSS. Ni lično, ni zvanično… Radničkom ovaj sistem, danas, ne odgovara. Ljudi iz saveza, ipak, primaju plate, imaju kontakt sa ljudima iz UEFA, odlučuju i napokon procenjuju šta je to dobro za naš fudbal. Odgovornost je – njihova!

Kako grupa srpskih sudija uspeva tako raskošno da živi sa dodatnim, ili osnovnim prihodom od 210 evra po utakmici?
– Sad čujem od vas da je tolika taksa. Pojma nisam imao. Svako od njih ima dodatne poslove, na primer, sudija Vasić je milioner, Mažić, takođe, ima značajne prihode, Jovanović situiran…

Nemojte o top klasi, interesuju nas drugi – kako, na primer, sudija bez stalnog zaposlenja, ili konobar, može da vozi automobil od 20.000 evra, ili živi u „hacijendi”?
– Ne znam za to… Kod nas dolaze često autobusom, traže da ih čekamo na naplatnoj rampi. Nemam kontakt s njima. Srpske sudije su posebni ljudi – uvek sude za pobednike.

Ima li nade da se Skadar od Čaira konačno završi?
– Dobili smo obećanje predsednika države da će posao biti priveden kraju. U planu je izgradnja nove zapadne tribine, pokrivanje istoka, završetak ostalih radova. Isti paket namenjen je i za stadione u Vranju i Leskovcu. Koliko sam upućen, radovi bi trebalo da počnu krajem godine.

Kako usklađujete obaveze u ministarstvu, politici, klubu…?
– Sve je u organizaciji. Stvari rešavam u toku, bez ručkova, dezerata, praznog hoda… Nemam za to vremena.

Ko je vaša želja u eventualnom finalu kupa – Crvena zvezda, ili Partizan?
– Partizan, u ovom trenutku… Doći će i Zvezda na red! Ne bih, ipak, o „Beograđanima” da trošim reči.

Rivali vas ne štede?
– Mnogi misle da imam lični animozitet prema ljudima iz Vojvodine, Čukaričkog… A gospodina Dragana Obradovića, predsednika Brđana, na primer, mnogo cenim.

Ulazite li u svlačionicu posle utakmica?
– Kritikovao sam Aleksandra Stanisavljevića posle meča sa Partizanom. Ušao je na teren, odigrao ispod svakog nivoa, primili smo oba gola zahvaljujući njegovim greškama. Nekad je i kritika dobra… Drago mi je da češće imam priliku da hvalim…

Kolike su premije u Radničkom?
– Ne određuje Ivica Tončev, niti bilo ko drugi iz uprave, visinu premija. Momci su protiv Zvezde izgarali muški, ostavili srce i posle 2:2 zaslužili nagrade. Slično je bilo i protiv Partizana, ali premija nije bilo. Primili su gol u 80. minutu, pala je koncentracija i stigla kazna. E, to nije dozvoljeno. Moraju svih 90 minuta da budu u igri, kao da je 0:0. Uvek na gol više!

0

0