VUK MITOŠEVIĆ: Prešao sam u klub koji najbolje znam

Nekada kapiten Vojvodine, a sada povratnik u klub – Vuk Mitošević.

Prošlo je mnogo od kada je Mitošević napustio Novi Sad, i sam igrač je prošao mnogo kada su u pitanju raznoliki klubovi.

– Moja lična, ali i ideja kluba jeste da se radi na povratku identiteta Vojvodine i da ponovo imamo taj osećaj da deca Vojvodine budu u prvom timu, odnosno da im se pruži sigurnost da će u nekoj bliskoj budućnosti dobiti šansu da zaigraju, ovim rečima je, pred kraj jesenjeg dela prvenstva, šef stručnog štaba „stare dame“ Radovan Krivokapić najavio ono što je i usledilo u narednim kolima i nedeljama, a to je da su mnogi igrači ponikli u omladinskoj školi ‘Ilija Pantelić’ uvršteni u prvi tim crveno-belih.

I na pripremama u Beleku, od 27 prvotimaca, čak 16 njih prošli su kroz Vošinu fudbalsku akademiju, te se s pravom može reći da reči Radovana Krivokapića s početka ovog teksta zaista imaju svoju težinu i značaj. Međutim, kada je reč o povratku identiteta kluba, sve navijače Vojvodine obradovala je vest da je, osim talentovanih omladinaca, član prvog tima ‘stare dame’ od ove zime postao i Vuk Mitošević, igrač čije je ime dobro poznato svima kojima srce kuca za crveno-bele boje Vojvodine i fudbaler koji je bio standardni prvotimac Voše u vreme kada je klub beležio mnogo bolje rezultate nego što je to slučaj u poslednje dve sezone.

Posle šest godina igranja u Srbiji i inostranstvu, vratio se u klub u kojem je i započeo karijeru i, kako sam kaže, izuzetno je motivisan da sa svojom Vošom ponovo beleži rezultate na ponos i radost navijača.

– Prijatno je ponovo biti u Vojvodini. Neke stvari su se promenile, ali mi je opet bilo potrebno mnogo manje vremena da se prilagodim nego da sam prešao u neki drugi klub o kojem ne znam ništa. Napravio sam transfer u klub o kojem najviše znam, a verujte da nikad nisam osećao veće uzbuđenje tokom priprema nego što je to sada slučaj. Iz onog mog perioda, ovde su i dalje samo fizioterapeuti i ekonom Jotanović, te ima dosta mladih igrača. Ipak, rad šefa stručnog štaba Krivokapića mi je poznat, a i našeg novog analitičara Smajića poznajem gotovo ceo život, pa mislim da sam se praktično već uklopio, kaže Mitošević.

Kada si svojevremeno ušao u prvi tim Vojvodine, bio si jedan od najmlađih igrača, dok sada sa 27 godina već spadaš među starije. Po tvom mišljenju, koliko se Vojvodina kao klub promenila za sav taj period?

– Ja to verovatno ne mogu realno da sagledam, jer kada sam otišao sa 21-22 godine, klub sam gledao jednim očima, a sada na potpuno drugačiji način gledam na klub, ali i generalno na fudbal i život. Fudbal je takav da ti je potrebno jako mnogo vremena da bi dostigao neki zavidan nivo, a jako malo da sve to urušiš. Situacija u Vojvodini nije sjajna, ali toga sam bio svestan i kada sam dolazio. Jednostavno, ranije su bila druga vremena i čitav odnos snaga u srpskom fudbalu je bio drugačiji nego što je sad, ali ukoliko je Vojvodina u krizi, to nije dobro ni za čitav srpski fudbal. S druge strane, dobro je to što je nekoliko drugih klubova stalo na noge i sada su tu odmah iza ili uz Crvenu zvezdu i Partizan, što i nas treba da natera da u organizacionom i fudbalskom smislu damo maksimum kako bismo ih prestigli, odnosno kako bi Vojvodina bila tamo gde treba da bude.

U sadašnjem timu Vojvodine, praktično polovina igrača spada ili je tek izašla iz omladinskog staža. Kako tebi deluje ova ekipa i šta očekuješ od nje u nastavku prvenstva?

– Vrlo specifično je to što je ovo izuzetno mlada ekipa, ali se od nje ipak očekuje dobar rezultat. Iako te dve stvari teško idu zajedno, ja verujem da možemo da napravimo ono što se traži od nas. Momci su talentovani, a i šef je takođe mlad i željan afirmacije, pa je to ritam koji moramo da pratimo. Uz određene korekcije, ispravke i napredak u svakom smislu, mislim da možemo da ostvarimo taj minimalni cilj koji smo zacrtali, a možda da se popnemo i koje mesto više.

Mogu li sadašnji mladi igrači Vojvodine, koji se još uvek mogu nazvati i omladincima, baš na tvom primeru da vide šta znači pravi odnos prema grbu i dresu Vojvodine i privrženost klubu koji je od malena ulagao u njih, te im dao šansu da se fudbalski afirmišu i dokažu?

– Dosta se priča o toj Vošinoj deci. Šef je Vošino dete, ja sam Vošino dete, sada ima i dosta tih mlađih igrača koji su takođe Vošina deca. Međutim, to što je neko Vošino dete ne treba da bude nikakva privilegija. Štaviše, smatram da zbog toga moraš da imaš još veću odgovornost, jer u Vojvodini si ponikao i zato moraš maksimalno da poštuješ klub kao instituciju kroz koju su prošli mnogi veliki igrači. Ja sam imao tu sreću da sam počeo da treniram fudbal u školi Mike Radosava, koji je bio član prvog šampionskog tima Vojvodine i čitava moja generacija je bila upućena u to. Međutim, sve dok nisam ušao u profesionalni fudbal, nisam shvatao težinu toga i to koliki je to zapravo bio podvig. Osim toga, u omladinskoj školi mi je trener bio Rajko Aleksić, bili su tu i pokojni čika Panta (Ilija Pantelić), Dobrivoje Trivić, Pera Nikezić… To su sve legende kluba na koje smo bili upućeni, a oni su nam služili kao primer i neretko znali da nas iskritikuju. Danas je vreme drugačije i mladi igrači se brže lansiraju, pri čemu ima i menadžera i nekih drugih faktora koji im sigurno odmažu u njihovom razvoju. Ja ću se truditi da im svojim primerom pokažem i objasnim da je ovo veliki klub, bez obzira na to gde se trenutno nalazi. Pred njima je veliki rad i moraju biti svesni onoga čega možda ni ja nisam bio svestan sa svojih 18 godina, a to je da su, ne samo ovde, nego i u svetu, mnogi talentovani igrači propadali zbog nediscipline i neodgovornosti, a da su oni mnogo manje talentovani od njih uspevali da naprave karijeru. Što pre to shvate, biće bolje i za njih i za klub.

Tokom prethodnih šest godina, nastupao si i u inostranim klubovima u Kazahstanu i Mađarskoj. Kakvo je tvoje iskustvo tamo i kakav je tamošnji kvalitet lige i fudbala u poređenju sa srpskim?

– Različita je filozofija igrača u Srbiji i u drugim zemljama u kojima sam bio. U Srbiji, preko 90 posto igrača igra zato da bi otišlo negde drugde i napravilo neku karijeru, dok, na primer u Kazahstanu, svi reprezentativci igraju u njihovim klubovima. Njima se ne žuri i nemaju toliki pritisak da odu u inostranstvo. Prvenstveno sa finansijske strane, imaju mnogo bolje uslove nego domaći igrači u Srbiji, a u samoj ligi postoje dve-tri ekipe koje odskaču, dok su sve ostale približno istog kvaliteta. Što se tiče Mađarske, oni su poslednjih godina napravili pravu revoluciju i na tome im skidam kapu. Mnogo novca ulažu u fudbal, ali mi smo definitivno mnogo talentovanija nacija. Mnogo mi je krivo zbog toga što mi nemamo takve uslove kao oni, jer kvalitet fudbala kod nas i kod njih onda ne bi mogao da se poredi. Nama treba samo infrastruktura i neki stabilni izvori finansiranja kako bismo mogli da zadržimo tu decu ovde i napravimo igrače od njih.

Bio si deo jedne odlične generacije iz omladinske škole Vojvodine, u kojoj su, pored tebe, bili još i Slobodan Medojević, Aleksandar Katai, Danijel Aleksić, Ognjen Mudrinski, Miroslav Stevanović itd. Koliko si i dalje u kontaktu sa njima i setite li se nekad vremena kada ste zajedno igrali u Voši?

– U kontaktu sam sa Medojevićem, sa kojim sam bio cimer u Vojvodini i sa kojim se poznajem čitav život. Takođe, čujem se i sa Mudrim, Kataijem, Danijelom Aleksićem, Stevanovićem… To su igrači koji su bili u prvom timu Vojvodine, ali osim njih, ima tu još igrača iz moje generacije koji su zaobilaznim putem došli do Super lige ili inostranstva. Na primer, Sedlar, koji je sada u Poljskoj i nastupio je i za A reprezentaciju, pa Aleksandar Tanasin, koji je sada u Proleteru… Mislim da smo bili talentovana generacija i često se setimo tog vremena, koje je sada već daleka prošlost.

Pre nego što si otišao iz Vojvodine, sa svojim klubom si dva puta dolazio do finala Kupa Srbije (2010. i 2011), ali je Vojvodina tada ostala bez trofeja u svojim vitrinama. Nadaš li se i veruješ li da ipak možeš osvojiti pehar sa ‘starom damom’?

– Postoje neke stvari o kojima maštam od momenta kada sam shvatio da ću se profesionalno baviti fudbalom. Maštam o nekim stvarima sa Vojvodinom, ali ne bih sada da pričam o trofejima, jer iz današnje perspektive, to možda ne izgleda toliko realno. Ipak, to svakako jeste jedan od mojih snova i nadam se da će mi se nekad i ostvariti.

U prvom prolećnom kolu, Vojvodinu očekuje gostovanje Crvenoj zvezdi u Beogradu. Čemu navijači Vojvodine mogu da se nadaju na tom meču i imaš li nešto da im poručiš pred drugi deo sezone?

– To će biti prva utakmica i njima i nama, a favoriti se obično žale kako im je ta prva takmičarska utakmica uvek najteža. Uz odlične pripreme, a ostale su nam još tri nedelje, verujem da postoji šansa da im pomrsimo račune. Igraće se na dobrom terenu, u lepim uslovima, te smatram da možemo da iznenadimo i njih i sve ostale u Srbiji koji su otpisali Vojvodinu. Što se tiče navijača, mogu da im obećam samo maksimalan odnos prema igri od strane svih nas u ekipi. To nekad donese rezultat, nekad ne, ali nadam se da će oni to prepoznati, te da će nas u prolećnom delu pratiti u većem broju nego jesenas, kako bismo, zajedno, možda došli i do nekog čuda, rekao je Mitošević.

0

0