RAĐEN EKSKLUZIVNO ZA HS: Od leta sam u ‘penziji’, ‘Wind Sport’ će stvoriti neke nove ‘zlatne delfine’, ovo su moja najveća pobeda i najteži poraz… (FOTO)

Nikola Rađen jedan je od najboljih vaterpolista u istoriji ne samo srpskog, već i svetskog vaterpola. Nedakašnji vaterpolista Partizana i Crvene zvezde, šampion sveta iz Rima 2009. i dvostruki prvak Evrope sa Srbijom, te osvajač Lige šampiona 2013. godine sa Crvenom zvezdom je odlučio da novogodišnje praznike provede u Srbiji, pa smo iskoristili priliku i sa Rađenom porazgovarali o njegovom klubu „Wind Sport“, Dinamu iz Moskve za koji sad nastupa, ali i reprezentaciji, Crvenoj zvezdi…

 Reci nam za početak nešto više o Wind sportu, novom klubu u bazenima Srbije?

– Vaterpolo klub „Wind Sport“ postoji tri meseca. Na ideju smo došli nakon uspešno organizovanog kampa u Vrnjačkoj Banji prethodne dve godine. Bilo je logično da otvorimo kamp, posle toga i akademiju. Želimo da ono najbolje u Srbiji, a to je vaterpolo, negujemo na pravi način. Imamo i najbolje trenere, i najbolje igrače… Centar svetskog vaterpola je u Srbiji, i to i mora da bude. Imamo za sad 40 polaznika, očekujemo još prijava. Igor Milanović je sportski direktor kluba, ja sam direktor, imamo trenere koji su bili na kampu, pedagoga… Celu fizionomiju smo preslikali u klub. Igor Milanović će napisati strategiju, a od sledeće godine ćemo imati i prvu ekipu, i mušku i žensku, pa ćemo da probamo da se plasiramo u prvi rang. Zabeležili smo i prvi pobedu, dečaci do 13 godina su slavili protiv Borca iz Banjaluke 13:3.

 Zašto ste se odlučili baš za Pančevo?

– Ideja je bila da budemo van Beograda, ali blizu njega. U Pančevu imamo sve uslove za decu da rade i da se razvijaju. Pančevo nije daleko, aerodrom je blizu… Idealna pozicija, pogotovo zbog stranaca koji nam dolaze u klub. Tamo možemo mirno da radimo. Lokalna samouprava je prepoznala ideju i mislim da za sad sve funkcioniše. Hvala im na tome. U Pančevo planiramo da iz Vrnjačke banje preselimo kamp vodenih sportova „Number one“. Na prethodna dva izdanja oko 60% kapaciteta su činili stranci, deca iz Kanade, Sjedinjenih Američkih Država, Jordana…

 Dobio si podršku javnosti, ko ti sve pomaže?

– Najveća podrška stiže od medija, i meni je drago što možemo da se podržavamo i sarađujemo, uspešni bi trebalo da idu sa uspešnima. Tu je kao što rekoh Igor Milanović, jedan od najboljih vaterpolista svih vremena. Ideja je da deca i roditelji znaju da mogu da uče od najboljih. To je naša filozofija. Pokušavali smo ovu ideju i ranije da sprovedemo u delo, ali smo se obraćali na pogrešne adrese, ljudi nisu imali sluha, i odlučili smo da krenemo sami. Došli smo do toga da „Number one“ postane brend, i da nema takvog kampa u regionu. Deo kampa kao gosti bili su i moji bivši saigrači iz reprezentacije, i deca su imala priliku da od njih uče, da rade sa njima u bazenu. Moja lična želja je da se sportom bavim i da se prema sportu odnosim više na jedan komercijalan način, umesto dosadašnjeg socijalnog. Svako ko želi da se priključi može da se javi ili preko društvenih mreža, ili na mejl adresu office@windsport.rs.

 Proteklu sezonu si igrao za Dinamo iz Moskve. Kakvo je stanje u ruskom vaterpolu, pošto je utisak da se polako vraća na staze stare slave, reprezentacija je sve jača?

– Oni od 2004. godine i Olimpijskih igara u Atini nisu bili na postolju, sve su bili od devetog mesta pa ispod. Drago mi je da Rusi konačno mogu da uživaju u najboljoj ligi u Evropi. Dinamo je doveo nas trojicu iz Srbije, Gavrila Subotića, Duška Pijetlovića i mene, platili su „vajld kard“ za Ligu šampiona, što mi je veoma drago. Dinamo je klub velikog renomea, poštovano, imamo i publiku i podršku i sve uslove. Moskva je impozantna, velika kao grad…

 Sa Duškom Pijetlovićem se pratiš maltene ceo život, od Vojvodine, Partizana, do Dinama?

– Mi smo maltene kao creva, ceo život smo zajedno. Odrasli smo zajedno, išli smo u vrtić. Krenuli smo u Vojvodini, posle je došao Partizan, reprezentacija, i eto… Inače smo i kumovi.

 Je l to kumstvo uticalo na prelazak u Dinamo?

– Reći ću samo da jeste. (smeh)

 U poslednje vreme klupski vaterpolo je, u poređenju sa reprezentativnim, u „slobodnom padu“. Kako ti vidiš tu situaciju iz perspektive direktora jednog kluba?

– Postavlja se jedno dobro pitanje, sa razlogom, od strane trenera na kampu iz inostranstva, koji ne razumeju kako imamo tako jaku reprezentaciju a toliko slabu ligu. Jednostavno, trenutno je tržište takvo, u nedostatku uslova naša dva kluba, poput Partizana i Crvene zvezde, su izgubili snagu, mada mi je drago što je Šabac osvojio kup. Wind sport želi da vaterpolo približi deci na način prikladan za 21. vek, jer situacija je drugačija u odnosu na vreme kada sam ja počinjao. Danas deca imaju sve, od telefona, preko interneta… Želimo da kroz kampove, pedagoge, goste… to uspemo. Kad će recimo kapiten Crvene zvezde u košarci stati ispred dece i pričati otvoreno sa njima, recimo o situacijama kada je hteo da odustane? Na taj način, kroz priču sa njima, želimo da im približimo ovaj sport, i da stvorimo buduće šampione. Nebitno da li je u pitanju vaterpolo, novinarstvo, nešto treće, bitno je da oni u životu budu šampioni.

 Da li se plašiš da bi reprezentaciji moglo da se dogodi isto što i Rusiji, kad dođe do smene generacija?

– Iskreno, ja se za budućnost ne bojim. Do smene generacija mora da dođe, to nas čeka neminovno. Mađari su uradili, Hrvati su uradili, mi čekamo pravi momenat. Mislim da je taj trenutak posle Olimpijskih igara u Tokiju 2020. godine, ali imamo već klince koji kucaju na vrata što smo mogli da vidimo na Svetskom kupu u Berlinu, kada su osvojili medalju. Ne treba da se bojimo, ali moramo da mislimo o budućnosti. Neki novi asovi moraju da dođu, neki novi Pijetlović, Rađen… Malo se baza izgubila, jer su ti osnovni klubovi poljuljani.

 Kako ti, kao neko ko je sa Partizanom i Zvezdom postigao neverovatne uspehe, vidiš teške trenutke kroz koje „večiti“ prolaze, ako uporediš sa reprezentacijom koja gazi sve pred sobom?

– Nažalost… Krivo mi je zbog toga ali situacija je takva, i ne bi trebalo da tražimo krivca već da vidimo gde je problem. Da li je u bazi koja se izgubila, ili u trenerima koji su otišli iz Srbije… Problem neki postoji. Moja ideja je da ono što najbolje znam prenesem u svoj klub. Neko drugi to isto mora da uradi sa svojim. Ja sam zvao sve svoje kontakte da dođu, da pomognu. Imali smo problem sa klincima kad je dolazio Dejan Savić, oni su se tresli. Nisu znali šta da ga pitaju. Mi kao „Number one“ i „Wind sport“ želimo da ih predstavimo kroz pravo svetlo u pravo vreme.

 Osvojiio si sve što si mogao, kada se desila suspenzija na dve godine. Reprezentacija je tada osvojila ono što ti jedino nedostaje – olimpijsko zlato. Koliko ti bilo teško zbog toga što nisi bio tamo, kad znaš da si mogao da kompletiraš kolekciju?

– Meni je bilo drago što su uzeli zlato. Znam koliko smo ga želeli, bio sam i u Pekingu i u Londonu, i znam koliki je bio ne pritisak, već želja da se uzme zlato. Na tu situaciju gledam na neku povredu koja se desila, koja je iza mene i posle koje sad mogu da sedim i sa tobom razgovaram kao aktivni vaterpolista i predsednik kluba. Najvažnije je da su oni zlato osvojili. Izvrsni momci, uspešna generacija, a naše je da vodimo računa da ti zlato ne prestaje da sija.

 Planiraš li možda da budeš deo tog ciklusa, ili je Wind sport najava tvog prelaska među trenere ili funkcionere?

– Iskreno, Ja sam klub pokrenuo kao aktivan igrač kako bi me sačekao posao koji je već spreman i razrađen. Video sam posle kampa da imam sluha, imam strpljenja i da me rad sa decom ispunjava, i drago mi je što mogu da prenesem svoje znanje, da naučim neko dete nečemu. 

 Slobodan Nikić je isto tako nekoliko puta rekao „Još sezona, dve“, pa eno ga sad u Malti, još uvek igra. Hoćeš li moći da kažeš „Dosta“?

– Haha… Hoću. Meni u junu ističe ugovor sa Dinamom, posle toga mislim da završavam inostranu karijeru. Sledi povratak u Srbiju, pa ću videti da li ću u nekom drugom ili u svom klubu odigrati još sezonu, dve i to je to.

 Kada bi morao da sumiraš karijeru, koje momente bi izdvojio? 

– Uf, bilo je tu trenutaka… Ajde da izdvojim neke. Medalja sa reprezentacijom sa Olimpijskih igara 2008. iz Pekinga, Svetsko prvenstvo 2009. Rim, i Liga šampiona sa Crvenom zvezdom. Eto, te tri stvari.

 Poraz koji te je najviše zaboleo, i pobeda kojoj si se najviše obradovao?

– Poraz od Italijana u Šangaju 2011. godine, a pobeda, pa sigurno titula sa Zvezdom na Banjici. Navijam za Zvezdu oduvek, i baš sam ponosan na tu godinu. Istorijska je bila, te godine smo osvojili Prvenstvo Srbije, Kup Srbije, Ligu šampiona i Superkup Evrope, sve u godinu dana, i sve to smo uradili sa Zvezdom. 

 Da je bilo malo sreće, da li je mogla ta ekipa da ostane na okupu?

– Tržište je bilo takvo. Srećom, našli smo gde možemo da igramo te godine, pogodilo se da je Dejan Savić trener, da smo Duško Pijetlović, Denis Šefik, Andrija Prlainović, ja u ekipi, da smo imali uz sebe mlade momke koji sad čine okosnicu reprezentacije… 

 Da li je realno da se to ponovi?

– Sa Wind sportom jeste.

 Kao navijač Zvezde, kako vidiš ovu sezonu?

– Kada smo ušli u Ligu šampiona bio sam u Bugarskoj na pripremama sa Dinamom, klub ima tamo svoj kompleks. To je bio 29. avgust, gledao sam na TV-u utakmicu, izašao sam na terasu i počeo da urlam toliko da su izlazili ljudi na terasu, palili svetla, nije im bilo jasno šta se dešava.

 Šta bi poželeo u 2019. godini čitaocima HotSporta?

– Da im nova godina bude uspešna, da je provedu u krugu porodice i najmilijih, i da se ne nerviraju puno u završnicama važnih utakmica. Sve ćemo da dobijemo.

 Šta bi poželeo srpskom vaterpolu u 2019. godini?

– Novu krv koja će da dođe u insitucije, kako bismo produžili ovaj niz.

Intervju radili: Stahinja Nikolić i Darko Noveski

0

0