JAKA PORUKA PRED TRNAVU: Za Zvezdu i bez nogu na stadion

Te 1968. godine Crvena zvezda je zlatnim slovima ispisala istoriju osvajanjem Mitropa kupa, drugog trofeja u ovom takmičenju, kao i 10 godina pre kada se zvalo Dunavski kup. Crvena zvezda je u dvomeču finala savladala Spartak iz Trnave ukupnim rezultatom 4:2, a sudbina je umešala prste, pa će sa istom ekipom igrati sada u 3. kolu kvalifikacija za Ligu šampiona.

Član slavne generacije bio je i golman Dragomir Racić, sada 73-godišnjak, kome je srce i dalje crveno-belo. Boje omiljenog kluba branio je od 1966. do 1974, da bi narednih osam godina slavu sticao među stativama španskog Kasteljona.

Sećanja na duele sa slovačkim timom iz 1968. naviru.

– Branio sam u toj prvoj utakmici finala Mitropa kupa u Trnavi, to mi je bila jedna od najboljih u karijeri. Što se kaže, svaka lopta me je „pogađala“, toliko dobro sam branio. Spartak je tada imao izuzetan tim, sjajnog Adameca, golmana Viktora, nije imao poraz do finala i važio je za jedan od najjačih timova u to vreme. Osvojili smo trofej, u drugom meču je branio Ratomir Dujković, a imali smo još tri sjajna golmana: Olju Petrovića, Kajganića i Bucu Atanackovića. Jedan brani i jedan je na klupi, ali smo se poštovali više nego iko – kaže Racić.

Kad god dođe na stadion „Rajko Mitić“, oseća se kao kod kuće.

– Uvek kad dođem u Zvezdu, prime me sa mnogo poštovanja. Ja Crvenu zvezdu volim mnogo, ona mi je mnogo pružila i ja sam pokušao da joj uzvratim što više mogu. Mislim da ćemo proći Spartak, imamo mlad tim i mnogo verujem u gospodina Vladana Milojevića i njegove momke. Uliva mi poverenje, ima stav i pogled za poštovanje. Ključna je opreznost i onda će doći šansa koju treba iskoristiti kada se ukaže, a verujem da Zvezda ima brže i opasnije igrače koji će moći to da iskoriste.

Život ga nije mazio, pa je zbog zdravstvenih problema i lošeg lečenja ostao bez obe noge. Ipak, njegov borbeni duh ništa ne može da zaustavi, pa se kreće pomoću proteza i štapa po potrebi. Ljubav prema Zvezdi i volja za životom jači su od svega.

– Ostao sam invalid, ali se borim za život koliko mi Bog da. Imam 73 godine, dobio sam bakteriju u bolnici i lekari su me upropastili, bilo je život ili noga. Jedna mi je amputirana 15, a druga 16 centimetara. Ali, kad me neko vidi, ja idem i bez štapa, nisam kompleksaš, idem dalje, borim se – mirno priča Racić.

Sutra zna gde će biti i ništa ne može da ga zaustavi.

– Živim u Novom Sadu i sa prijateljem, Mikijem Delijom, dolazim na svaku utakmicu kad god mogu. Zato ću i ja sutra protiv Spartaka iz Trnave navijati na našem stadionu kao da imam obe noge. Miki je inače veliki navijač Crvene zvezde, veliki emotivac, takvog čoveka treba imati u životu. Sa njim kad se povede reč o Zvezdi, on odmah zaplače, to je neverovatno. I ja volim Zvezdu, i rade mi emocije, obišao sam pola sveta sa njom, to je jedan od najpopularnijih klubova, i svi je poštuju. Ne kažem to tek tako – završio je Racić.

0

0