MAŽIĆ OTVORENO: ‘Savest mi je mirna, srećom ne sudim Srbiji’ – posebno su interesantne priče o ‘večitom’ derbiju i Ibrahimoviću!
Milorad Mažić retko daje intervjue, ali se u ‘fudbalskoj azbuci’ otvorio novinaru Nebojši Petroviću i otkrio mnogo zanimljivih anegdota iz svoje sudijske karijere.
Milorad Mažić ima sezonu iz snova. Posle svih oluja i bočnih vetrova, udara sa svih strana, isplivao je iz blata srpskog fudbala i doprineo tome da Srbija bude deo velikog finala Lige šampiona.
Dok ne prestaju hvalospevi i čestitke zbog najvećeg dostignuća u karijeri, Mažić se u rubrici ‘fudbalska azbuka’ na ‘Mondu’ osvrnuo na najvažnije stvari, kako iz privatnog, tako i sudijskog života.
Prvi crveni karton dao je Niku Gaitanu u Ligi šampiona, ali je prvo isključenje ipak dodelio srpskom reprezentativcu!
– Niko Gaitan je prvi igrač kome sam pokazao crveni karton na utakmici Lige šampiona. Benfika je igrala protiv Galatasaraja, vršili su neki pritisak da dam igraču turskog kluba žuti karton, ja sam ga pokazao njemu, a drugi je dobio za čist prekršaj pošto je sprečio kontru Galatasaraja. Pamtim svaki detalj. Posle je otišao u Atletiko Madrid. Jedan izuzetno dobar igrač, pravog južnjačkog temperamenta. Pre Gaitana, isključio sam Laneta Jovanovića, ali na utakmici kvalifikacija za Ligu šampiona. AEL – Anderleht. Sa Lanetom imam fenomenalan odnos. Tada je prvi žuti dobio zbog nesportskog ponašanja, a drugi iz bizarnog razloga. Nemam pravo da ulazim u odluke trenera, ali mislim da je u tom trenutku nepravedno zamenjen. Ušao je u verbalni sukob sa Džonom van den Bromom, došlo je skoro i do fizičkog obračuna. Dohvatio je bočicu vode i bacio je iz besa na teren. Meni su ruke bile vezane i takvo ponašanje sam morao da sankcionišem drugim žutim kartonom. Imali smo razgovor posle utakmice, prihvatio je moje objašnjenje. Nije mu bilo lako, imao je u tom periodu komplikovan odnos sa svojim trenerom i platio je ceh kada se najmanje nadao. Nemam dilemu kada treba da pokažem karton igraču svoje nacionalnosti. Sreća, pa u Rusiji neću suditi našoj reprezentaciji – lakše je tako srpskom arbitru.
Nezaobilazna tema bio je ‘večiti’ derbi, a otkrio je i kako proživljava dane oko najvažnije utakmice srpskog fudbala i kako se za nju priprema.
– Ta utakmica je za mene uvek bila nešto posebno. Nikakve izjave iz tabora ‘ečitih’ rivala ne mogu da mi pokvare užitak. Srećom, isključio sam se i ne pratim šta se piše. Poslušao sam savet čuvenog nemačkog sudije Fandela, koji je opet, preporuku dobio od još čuvenijeg Helmuta Kruga. Rekao mi je da izbrišem sve aplikacije sa telefona i da ne kupujem novine. Lepa vest ne prodaje štampu. Ljudi vole pompezno i to me ne zanima. Kada neki kolega počne da mi prenosi šta se pisalo, samo okrenem glavu i zapušim uši. Derbi je ostavio poseban pečat u mojoj karijeri. Kroz te duele sam stasavao i skupljao dragocena iskustva. Posle jedne utakmice na kojoj je gorela tribina na stadionu Crvene zvezde, sudio sam Barseloni u Ligi šampiona. Buskets mi je prišao u tunelu i pitao me da li je to u Srbiji počeo rat. Odgovorio sam mu da je to kod nas normalno. Šta drugo da mu kažem? Mene pritisak dodatno motiviše i zato mi je svejedno da li klubovi izdaju saopštenja i da li u njima pominju moje ime.
Jedini igrač koji zahteva posebno detaljnu pripremu i pristum samoj utakmici jeste Zlatan Ibrahimović.
– Što se tiče Zlatana, to je jedini igrač za koga zaista morate dobro da se pripremite uoči utakmice. Nije problem ako nekom svojom odlukom naljutite publiku, problem je ako Ibrahimovića okrenete protiv sebe. E, to onda nije nikako dobro.
Iz ‘bivše Juge’ posebno pamti Mondijal u Italiji 1990. godine.
– Sećam se utakmice protiv Argentine, bratove i moje reakcije kod penala, tuge koja nas je obuzela zbog poraza. Imali smo fenomenalnu reprezentaciju, vrhunski izbalansiranu pod rukom jednog istinskog znalca. Bio sam gost bosanskog saveza pre godinu i po dana na seminaru njihovih sudija i oduševio sam se kada sam video Ivicu Osima u prvim redovima. Nikada neću zaboraviti kako su ga pre tog Mundijala stavili na stub srama, a on sve stoički podneo i stigao do senzacionalnog podviga. Njemu i danas radi kliker bolje od ovih mlađih naraštaja. Tada nisam imao ni ideju da ću se jednog dana baviti suđenjem. Skakao sam pored ekrana zbog onih žutih kartona koje je Retlisberger pokazao Refiku Šabanadžoviću.
Savest mu je mirna posle svake odluke i to je ono što ga najviše čini srećnim u ovom poslu. To je otkrio i na primeru selekcije Irana i Svetskog prvenstva 2014. godine.
– Iran je ostao u sećanju zbog meča sa Argentinom u Brazilu. Sve je išlo u normalnom smeru do trenutka dok Argentina nije postigla pobedonosni gol u nadoknadi vremena. Onda se sve okrenulo, krenula su saopštenja i protestne note. Vodila se hajka na mene po sajtovima, glasalo se za moju suspenziju, selektor je davao ‘krupne’ izjave, Iranci su bili neprijateljski raspoloženi i sve je izašlo iz sportskih okvira. Ali putevi su nam se ukrstili krajem prošle godine. Sudio sam im prijateljsku utakmicu protiv Rusije. Srdačno sam se pozdravio sa Keirošom, igrači su bili maksimalno korektni i niko mi ništa nije zamerio zbog tog detalja od pre četiri godine. Fudbal nosi puno emocija, ta utakmica je njima bila veoma značajna. Posle su i protiv Bosne imali šansu da prođu, oni su to izgubili i bilo im je lakše da svale krivicu na sudijsku grešku sa prethodne utakmice. To je bilo veliko iskustvo za mene i moje kolege, Ristića i Đurđevića. Greška je podelila javnost 50:50, a to znači da nije bila očigledna greška. Desilo se da su Iranci tražili penal i u toj situaciji ni video tehnologija ne bi bila od pomoći. Mi smo videli ono što smo videli i tako presudili. Da sam kojim slučajem svirao penal, onda bi Argentina smatrala da je oštećena i opet bi javnost bila pola-pola. Sve zavisi ko za koga navija, tako i komentarišu. Nama je važno da nam je savest bila na mestu – rekao je između ostalog Milorad Mažić.