VREMEPLOV: Antologijski dvoboj ‘Pioniru’, koji je nagovestio čudesni uspeh Partizanovih košarkaša! (VIDEO)

Na jučerašnji dan pre sedam godina  košarkaši Partizana napravili su pravi podvig, plasiravši se po četvrti put na završni turnir Evrolige pobedom nad Makabijem u Beogradu. Večeras ćemo se međutim podsetiti jednog drugog meča, koji je nagovestio da su crno-beli sposobni za tako velika dela.

Utakmica odigrana početkom februara 2010. godine u Beogradu, između Partizana i Barselone (67:66) sigurno će ostati upamćena kao jedna od najuzbudljivijih utakmica u istoriji ovog takmičenja. Katalonci su na utakmicu drugog kola TOP 16 faze Evrolige, u Beograd doputovali kao jedina neporažena ekipa Evrope, sa  11 uzastopnih pobeda u najelitnijem evropskom takmičenju. Mnogi su očekivali da će tako i nastaviti.

Partizan u ovu utakmicu ušao nakon podviga u Atini, gde je u finišu uspeo da slomi aktuelnog šampiona „Starog kontinenta“, Panatinaikos Željka Obradovića ,sa nadom da bi uz veliku podršku sa tribina mogao da napravi novo čudo.

Kao i u susretu u prestonici Grčke, ekipa Duška Vujoševića je nastupila bez  kasnijeg MVP-a Evrolige, Aleksa Marića, koji je doživeo povredu u meču sa Lietuvos Ritasom u kojem su crno-beli i potvrdili plasman među 16 najboljih. Upravo zbog toga i onako nevelike šanse delovale su još manje.

Ipak Partizan je te večeri pokazao da je pre svega tim, koji ne zavisi ni od jednog pojedinca, a ono što deluje kao otrcana fraza da su navijači „šesti igrač“ pokazala sepo ko zna koji put istinitom.

Grobari su još dobrih pola sata pre meča atmosferu u hali doveli do usijanja a prava „bura“ sa tribina na startu utakmice totalno zavezala ruke do tog meča superiornim Kataloncima, koji puna tri minuta „nisu videli“ koš. Partizan je to iskoristio i napravio seriju od 10:0, a tu dvocifrenu prednost su održavali sve do odlaska na odmor na koji su poneli 11 poena viška, ostavivši Barsu na svega 24 poena za 20 minuta igre.

Nastavak utakmice doneo je potpunu konsolidaciju španskog velikana koji je postepeno topio prednost crno-belih, da bi se treća deonica završila sa njihovim vođstvom od četiri poena. Kada su osam minuta pre kraja meča Katalonci došli do devet poena prednosti delovalo je da će do kraja rutinski završiti posao i slomiti srpskog šampiona, ali je onda usledila završnica za pamćenje.

Sve je počeko trojkom Petra Božića koji je prednost gostiju smanjio na pet razlike, da bi nakon dalekometnih šuteva Aleksanra Ršića i Lorensa Robertsa nastao pravi delirijum u beogradskom „hramu košarke“, a crno-beli u poslednjih minut ipo ušli sa pet poena razlike.

Ipak Barselona je u samom finišu uspela da preko Jake Lakoviča obezbedi produžetak, a slovenački plejmejker je umalo i bio koban po domaćina, ali je njegov šut za tri u poslednjim sekundama nekako ipak iscureo iz obruča.

Ništa manje uzbuljivo nije bilo ni u produžetku, naprotiv. U dodatnih pet minuta sve je došlo do usijanja ali su Partizanovi košarkaši tu pokazali od čega su sazdani. Odlučujuće poene za vođstvo, na 22 sekundi do kraja postigao je Rašić sa linije penala, a preostalo vreme za Grobare se pretvorilo u večnost.

Duško Vujošević je u poslednjem napadu doneo odluku da se ne pravi faul već da se sve karte bace na odbranu što se ispostavilo kao ispravan potez. Ipak naš tim je u tim trenucima imao i ogromnu sreću, pošto je šut Pita Mikela u poslenjoj sekundi meča na neobjašnjiv način iscureo iz obruča, ali sa poslednjim zvukom sirene nisu prestale i strepnje navijača Partizana.

Usledio je prigovor igrača Barselone na poslednji kontat sa loptom Lorensa Robertsa ispod koša, smatrajući da ju je dirao u silaznoj putanji. Glavni arbitar meča,  Luiđi Lamonika je dugo pregledavao usporen snimak i poigravao se sa živcima Grobara, ali na kraju nije imao druge nego da potvrdi veliku pobedu srpskog šampiona.

Partizan je tako došao verovatno do ključnog trijumfa te sezone, koji je samopouzdanje njihovih igrača podigao do maksimuma. Crno-beli su te večeri uspeli da urade ono što ni jednom timu do tada nije pošlo za rukom, da Barseloni nanesu prvi poraz u sezoni, a ispostaviće se da je to do kraja takmičenja uspeo da uradi još samo Real Madrid, koji je doduše lagano počišćen u četvrtfinalnoj seriji sa 3:1.

Ovaj meč je pokazao da je ekipa Duška Vujoševića zaista bila u tom trenutku jedna četiri najbolje ekipe Evrope, a svaki Grobar se i dan danas pita šta bi se dogodilo u Parizu da je kojim slučajem, u poslednjim sekundama polufinala, onaj šut Miloša Teodosića samo pogodio obruč.

0

0