EKSKLUZIVNO ZA HOTSPORT – SAVIĆEVIĆ: Smešno je rešenje da svi budemo ‘Zvezdine zvezde’, slali su nas u vojsku da bismo potpisali za Partizan (FOTO) (VIDEO)

Mnogi su hvalili sadašnjeg predsednika Fudbalskog saveza Crne Gore, a među njima i čuveni ser Aleks Ferguson koji je izjavio da bolja ‘desetka’ nije igrala na ‘Old Trafordu’. To samo govori kakav je igrač bio Dejan Savićević, majstor sa loptom koji je pokorio terene širom Evrope, a počeo je u Podgorici, gde je sada prvi čovek crnogorskog fudbala.
Dejan Savićević ili Dejo, kako ga na našim prostorima zovu, a ‘genije’ u svetu, je preteča najboljih fudbalera današnjice. Čovek koji je iznad svakih podela, jednako su na njegove majstorije na terenu bili ponosni svi sa ovih prostora. Ponosni što je tu negde, u blizini nastao jedan as takvih razmera da mu se cela planeta divi. Osvajao je Ligu šampiona sa Crvenom zvezdom i Milanom, ušao u ‘kuću slavnih’ italijanskog tima, dobio ‘srebrnu loptu’ i proglašavan za najboljeg sportistu Jugoslavije, najboljeg fudbalera, i najboljeg fudbalera Crvene zvezde. Jedna takva živa legenda je pronašla vremena da ugosti HotSport u svojim prostorijama uoči kvalifikacionog duela sa Poljskom u Podgorici i razgovara o Crvenoj zvezdi, Fudbalskom savezu Crne Gore i Milanu.

Omladinske dane ste proveli u Mladosti (OFK Titograd), nakon čega ste prešli u Budućnost. Koji su najupečatljiviji momenti iz tog dela karijere?

– Za Mladost sam igrao samo u omladinskom pogonu, kasnije sam imao par mečeva u pripremnom periodu. Učestvovao sam na turniru gde smo bili mi, Budućnost, Sutjeska i Lovćen. Posle tog turnira sam prešao u Budućnost i više se sećam utakmica kroz omladince nego kroz prvi tim, jer za seniore nisam ni igrao sem tih par pripremnih mečeva. U Budućnosti je bilo puno dobrih trenutaka, ali i jedno veoma ružno sećanje. Ono iz polufinala Kupa sa Rijekom u Podgorici. Tada je sudija koji je pomogao Rijeci da prođe u finale, u finalu i oštetio. Žao mi je što nismo igrali tu finalnu utakmicu jer smo imali jednu stvarno dobru generaciju i spletom okolnosti nismo mogli da se borimo za pehar.

Kako su u tom periodu na Vaše fudbalsko razvijanje uticali treneri, pogotovo Milan Živadinović?

– Na moju karijeru je najviše uticao, što se tiče seniorskog pogona, Mića Duvančić. Ja sam i pre dolaska Živadinovića dve godine bio standardan igrač Budućnosti, još od 1984. Od trećeg kola i ‘slučaja Srećković’, verovatno se sećaš. Svi pamte nesrećni slučaj i sudiju Srećkovića koji je prebijen u tunelu. Živadinović je došao 1986. i tu godinu smo odigrali maestralno, bili smo treći na tabeli i borili se… Imali smo sjajnu generaciju, tada je bilo ono finale sa Rijekom i žao mi je što nismo krunisali kako valja. I Milan Živadinović je uticao, ali najviše Duvančić, mada mi je Živadinović pronašao pravu poziciju, dao mi slobodu u igri i kod njega sam ‘eksplodirao’ fudbalski. Kada gledam sa ove distance, krucijalan potez je napravio Mića Duvančić koji je jednom do tada najvećem crnogorskom igraču, Miročeviću, koji je bio reprezentativac i imao već 33 godine, rekao ‘ja ovoga momka vidim, hoću da ga forsiram’.

Da li je u to vreme bila teška tranzicija iz Podgorice u Beograd?

– Već sam bio formiran igrač, reprezentativac, nije to bila neka tranzicija, trebalo mi je samo da se naviknem na jedan drugačiji sistem. Jer ja sam u Podgorici više trenirao a manje igrao. Zbog toga što nismo imali međunarodne utakmice, u Kupu smo ispadali rano. Bilo je dovoljno kod kuće da se dobije, na strani ako se nešto uradi, i po malo sam za reprezentaciju išao. I onda dođeš u Beograd, imaš više utakmica a manje treninga. Na to je trebalo da se priviknem, da se manje trenira a više provodi na utakmicama, a u Podgorici je bilo obrnuto. U principu to je najveći problem i kod drugih igrača, i sada kod mlađih. Pođu iz nekog manjeg kluba iz Srbije ili Crne Gore u neki veći evropski tim koji ima i domaće takmičenje, i Kup, Evropu, još reprezentacija, onda nema vremena za previše treninga. Trebalo je uhvatiti taj ritam.

Je l’ je istina da je tadašnja uprava Budućnosti navijala za Partizan pa je želela da tamo nastavite karijeru a ne u Zvezdi, a i da je Patizan ‘sredio’ vojni poziv?

– Jeste. Uprava je bila više naklonjena Partizanu i to se dobro zna. Tačno je i za vojsku, ‘sredili’ su preko generala. Ne samo meni, već je zbog Pančeva i mene otišlo sedam ili osam ljudi u vojsku ni krivi ni dužni. Napravili su nam ‘medveđu uslugu’ jer smo 1988. otišli u vojsku a bile su Olimpijske igre u Seulu. Pored mene su tu bili Pančev, Jakovljević, Aljoša Sanojević, Pantić, Bogdanović, Boban je isto bio, ne mogu da ih se setim još… Vokri! Sećam se imena iz ‘sportske čete’. Da je postojao nekakav plan da odemo na Olimpijadu, pa da nas posle toga tri meseca pošalju u vojsku, što bi bilo normalno. Oni ne, nego su Pančeva i mene, i sve ostale, poslali u vojsku misleći da će, posebno nas dvojicu, ubediti da ne idemo u Zvezdu nego u Partizan. Mi smo naravno potpisali ugovor i otišli u vojsku.

Kakav je osećaj direktno iz uniforme igrati protiv slavnog Milana?

– Ja nisam očekivao da ću igrati. Iskren da budem, jer je već bilo tri ili četiri meseca, igrao sam samo jednu utakmicu pre Milana i to poluvreme protiv Dandalka nekog, sa ‘ostrva’. Ali pokojni Branko Stanković mi je ukazao poverenje, igrao sam i nisam pružio nešto spektakularno u prvoj utakmici, dok sam već drugu i treću po povratku odigrao bolje.

Mišljenja su podeljena, ali se dosta navijača ne slaže sa odlukom da cela generacija ’91 bude proglašena za ‘Zvezdinu zvezdu’, već da je to priznanje trebalo da pripadne Vama ili Pančevu?

– Malo je smešno da Crvena zvezda ima pet ‘Zvezdinih zvezda’, a da niko iz najvećeg istorijskog uspeha kluba ne bude izdvojen, nego oni nađu to rešenje da svi budemo ‘Zvezdine zvezde’. Sigurno ima oprečnih mišljenja da to nije u redu, i ja mislim da nije u redu, ali sam otišao na tu proslavu i ispoštovao događaj, da ne bi ispalo… Svako od nas zna kakav je igrač bio, ali po kvalitetu Pančev, Prosinečki i ja smo bili vanserijski igrači. U tom momentu naravno. Kasnije su nadošli Mihajlović, Jugović, pa i Belodedić, dosta je bilo tih šest imena, vrhunski fudbaleri. Ali oni su tako odlučili, život ide dalje.

Da li je to delom zbog nacionalnog uticaja?

– Moje mišljenje je da je više zbog ličnih odnosa i ‘neodnosa’ između nas. Neki loši personalni odnosi su doveli do toga.

Koji je najdraži momenat iz pohoda na Evropu i da li bi postojale šanse za odbranu titule da nije došlo do raspada?

– Sigurno Bajern u Beogradu. Mislim da je bilo veće slavlje i bolja utakmica. Finale je prošlo, penali… Ružna utakmica! Odbrana sigurno! Da nije došlo do raspada, jer mi smo i godinu dana nakon toga bili na ivici finala sa Barselonom. Izbaci nas Sampdorija, zašto? Zato što smo imali dve povrede, dva igrača i plus dva štopera sa duplim žutim kartonima. Još sam se dan pred utakmicu i ja povredio, primao neke blokade… Tako da smo bili kompletni i da je Zvezda mogla da izbegne prodaju pet igrača, bili bismo veoma blizu novog finala.

Šta mislite o trenutnom stanju u Ljutice Bogdana?

– Zvezda gura dobro ali kada nisu ušli u Evropu, mislim da se nije desilo neko veliko čudo, što bi rekli Italijani. Crvena zvezda treba da bude prva, sa Partizanom, tu se nekada pojavi i Vojvodina, to su tri najveća kluba u Srbiji. Ali tolika pompa medijska i ‘pumpanje’ iz kluba ‘ići ćemo u Ligu šampiona’, a na kraju ništa. Šteta, Zvezda je Evropu ispustila protiv Ludogoreca, ne protiv Sasuola. Sasuolo ih je ‘pregazio’, Zvezda je prvu utakmicu i prolaz izgubila protiv Ludogoreca sa drugim golom. To je… da nema desnog beka, desni štoper da se ne okrene… Da nisu primili gol Crvena zvezda bi igrala Evropu, ali uvek fali jedna mala doza sreće, splet okolnosti, trenutak, a Zvezda to ovaj put nije imala.

(Izvor: YouTube/sekurarattusub)

Posle nezavisnosti Crne Gore ste postali predsednik Fudbalskog saveza i čini se da bi bez Vaše umešanosti prvenstvo bilo amatersko, a prijem u UEFA trajao dosta duže. Ima li istine u tome?

– Sigurno da sam imao uticaja, poznanstva i sve ostalo i da smo po tom nekom ubrzanom postupku ušli u UEFA. Imali smo sreću što nismo imali opstrukcije nakon razlaza od Srbije, izašli smo iz zajednice bez ikakvih problema pa je sve bilo mnogo lakše jer su predstavnici UEFA i FIFA bili na poslednjoj skupštini koja je održana, posle su videli da je sve to u redu, da smo mi priznati. Morali smo da sačekamo Ujedinjene nacije i onda je nakon toga sve išlo glatko. Sačekali su nas čak za par žrebova koji je trebalo da se održe u januaru, ranije, čekali su da bude kongres UEFA, da nas prime. Uspeli smo da nam mlade kategorije uđu ranije u takmičenje. Već smo 2007. igrali prve utakmice. Ta neka moja poznanstva su nam pomogla ako ništa drugo barem da nam mlađe kategorije godinu dana ranije uđu u proces takmičenja. Kasnije je išlo sve lakše, kada si priznat od strane Ujedinjenih nacija, ali oni su nas ispoštovali, zbog svega što radimo za fudbal i odnosa prema meni su odložili par meseci kako bi nas primili i da bi odmah mogli klinci da nam igraju.

Da li ste pre 10 godina očekivali da ćete biti na ovom nivou danas i kakvi su utisci o kavlifikacijama za Svetsko prvenstvo?

– Nisam sumnjao da ćemo biti na ovom nivou, mi smo imali dobru reprezentaciju s tim što smo imali mogućnost da uzmemo i igrače iz Srbije. Tako da nisam iznenađen našim uspesima. Da smo pobedili u Jermeniji, bili bismo već jednom nogom u baražu. Ovako, biće grčevita borba za to drugo mesto sa Dancima i Rumunima. Taj trio će se boriti za baraž. Predstoji nam teška utakmica sa Poljacima, svaki bod je velik kao kuća. Ipak su oni u ovom momentu najjača reprezentacija u grupi.

Je l’ postoje neki ‘pikovi’ za reprezentaciju nakon Mirka Ivanića?

– To pitanje je za Tumbakovića, on je doveo i Ivanića. On zna njegove kvalitete, ja lično ne znam, nisam upućen, ono što sam se raspitao, pozitivna su mišljenja. Tumbaković je taj koji je procenio znajući ga kakav je igrač, iz Vojvodine, posle Bate Borisov. Zna ga dobro, dečko je prihvatio, interesantna mu je Crna Gora i to je to. Za sada nemam, možda ako ima Tumbaković. Ja se ne bavim time, to nije u opisu moga posla (smeh). Sada je Ljubiša Tumbaković taj koji odlučuje o ‘pikovima’.

Kako komentarišete ono čuveno kolo bez golova u drugoj ligi Crne Gore?

– Za sve postoji prvi put. Nama su dosta loši tereni u drugoj ligi, od njih 12 možda ima tri ili četiri koja su, da kažem, dobra. Ovo ostalo su loši tereni. I onda ako se doda da su možda u tom kolu bili domaćini ovi sa lošim terenima, još da je bilo vetra, kiše… Desi se. Mada ima ljudi kojima je to sumnjivo, kao da to nije možda namešteno. Ko da namesti pet utakmica da ne padne nijedan gol. Uvek imate malicioznih ljudi.

Šta iz ove perspektive mislite o događajima sa Svetskog prvenstva 1990. godine?

– Tada sam mislio da treba da igram, a sada sam ubeđen da je trebalo da igram mnogo, mnogo više. Ali je Osim imao neke ‘svoje igrače’ iz Bosne koje je forsirao, a ja sam bio ‘zadnja rupa na svirali’ i onda smo se svađali. Na kraju sam mu dokazao ko sam i šta sam i da sam bolji igrač od tih koje je on stavljao. Ali to je njegov problem.

Da li je bilo breme nositi u Milanu nadimak ‘Il genio’ i kakav odnos sada imate sa Berluskonijem?

– Pa nije. Ja sam se borio tamo za svoj status. Do one utakmice sa Barselonom su svi to gledali nekako… sa jednim očima. A posle finala Kupa šampiona 1994. su me gledali drugim očima. Sa Berluskonijem imam dobar odnos, nisam u nekom konstantom kontaktu sa njim ali kada odem u Milano da gledam neku utakmicu, ako je on tamo vidimo se, popričamo malo.

0

0