Umesto uvoda

Svršeni sam DIF-ovac, bivši sportista, a sadašnji trener raznih sportista, rekreativaca, muškaraca, žena, dece, svih onih koji bi hteli da unaprede svoje fizičko  (ponekad i psihičko) stanje iz bilo kog razloga. Bilo da se radi o pripremama za takmičenje, za plažu, za izlazak u grad (verovali, ili ne, i toga ima..).. ili jednostavno da bi se neko osećao bolje… Trenutno menadžerisem jedan od boljih fitnes centara u Beogradu, kao I  sopstveni studio u kome radimo vežbe na powerplate-u, kao I “tradicionalni” trening sa rekvizitima I sopstvenim telom.

Drago mi je da sam dobio priliku da pišem ovaj blog, i nadam se da ću uspeti da pridobijem vašu pažnju, pre svega zanimljivim tekstovima koji će se ticati svega i svačega sto se tice sporta I rekreacije .  S’ obzirom na skoro tridesetogodišnje sportsko-rekreativno-vežbacko, I trinaestogodišnje trenersko iskustvo, nadam se da ću izvući dosta toga interesantnog za širu populaciju. Dotaćiću se kako konkretnih stvari vezanih za  trening, tako i raznoraznih anegdota, mitova i legendi sa kojima se svakodnevno srećemo u vežbaonicama. Naravno, biće tu i ličnih razmišljanja i stavova o tekućim događajima, ljudima i pojavama.. Sa zadovoljstvom cu, ako budem umeo i znao da odgovorim na vaša eventualna pitanja, koja možete postavljati na adresu m.ilic.hotsport@gmail.com .  Ukoliko i ne budem imao odmah odgovor , potrudiću se da pronadjem rešenje u najkraćem roku, naravno ako se pitanje odnosi na oblasti moga interesovanja.

Džudo , deo prvi…

U ovom prvom obraćanju, osim izveštaja koji možete pronaći OVDE, osvrnuo bih se sa  svoje strane na događaj o kome sam izvestio. Naime, održan je play-off u džudo Super  Ligi Srbije, i kao bivši takmičar I trener, kako kondicioni, tako I pomoćni jednog od klubova koji više ne učestvuju u istoj, moram da dam svoj sud o onome što je prikazano, i što se prikazuje vec duže vreme na tatamiju.

Naime, džudo, iako olimpijski sport još od 1964. godine, nedovoljno je zastupljen u sportskom životu Srbije, što neminovno dovodi do mizernih ulaganja i shodno tome relativno lošeg kvaliteta i velikog zaostajanja za evropskim, a da ne pominjem svetskim džudoom. Da ne bih delovao kao hejter već u prvom obraćanju, iz sledeće priče bih isključio sve one momke i devojke koji vredno rade i treniraju, iako je perspektiva da će u dvadesetpetoj godini imati gomilu medalja i diploma, i otečeno rame od tapšanja, a bez rešenih osnovnih životnih pitanja. Upravo zbog toga bih morao da pohvalim, uslovno rečeno klince koji treniraju dva puta dnevno, pohađaju školu ili fakultet vanredno da bi sve postigli i napravili čisto sportski rezultat. Na sreću, ima i takvih koji sporadično postignu poneki uspeh I na međunarodnoj sceni.

Ako isključimo finansijski momenat, u smislu da za stipendije koje dobijaju, ne mogu da priušte sebi stanove, automobile i lagodan život, većina onoga sto su prikazali  u subotu u Šumicama je blago rečeno katastrofa, izuzimajući par sjajnih momenata. Kvalitet prikazanog džudoa je bio na veoma  niskom nivou, sto i nije čudno, s’ obzirom da je većina trenera neuka i neobrazovana u sportskom smislu. Spremnost takmičara, ponavljam, sa par izuzetaka je nedopustivo loša. Neverovatno je bilo gledati dva reprezentativca u najboljim godinama, koji se razvlače po strunjači, na granici povraćanja  od napora posle četiri minuta borbe.. Katastrofa.. Nažalost, ni sami sportisti nisu svesni svoga neznanja, i svoje nespremnosti, upravo zbog katastrofalnih trenera.   Zbog toga  smo svedoci neopravdano prepotentnih takmičara, koji uprkos svom neznanju umišljaju da su nedodirljive  zvezde, kako se i ponašaju. Dozvoljavaju sebi da se raspravljaju sa sudijama, da ne pruže ruku protivniku, da psuju sa klupe u pravcu funkcionera… Neverovatno je bilo čuti dete od deset do dvanaest godina, člana jednog od klubova učesnika,  koje sa tribina urla punih pet minuta vređajući sudiju na najvulgarniji mogući način. Sve to u prisustvu roditelja, klupskih drugova i drugih gledalaca , a da ga NIKO od njegovih “navijača”  nije ni opomenuo, a kamoli zaustavio.… No comment…

Što se trenerskog kadra tiče, nažalost, zaostajemo u razmišljanju bar trideset godina za svetom. Imao sam prilike da radim u inostranstvu, I u kontaktu sam sa raznoraznim stranim trenerima, tako da to mogu odgovorno da tvrdim. Međutim, to i ne čudi, kada se zna da treneri postaju oni koji su bili takmičari, a nemaju šta drugo u životu da rade. Pri tom je jedina edukacija “ono  što je meni moj trener pre dvadeset godina pričao”. Tako i delaju… A rezultati samo opravdavaju.. Tračak nade se vidi u radu sa mlađim kategorijama, gde se sporadično pojavljuje neko od mlađih kolega, koji pokušava nešto da napravi kako treba. Problem predstavlja kada mladi talenat dođe u ruke “trenera” prvog tima koji je po pravilu “najbolji trener na Planeti”, i učini sve što je u njegovoj moći da upropasti takmičara… Nadam se da ću u jednom od sledećih obraćanja imati mogućnost da predstavim i neke džudo škole koje zavređuju pažnju.

Uz čestitke DžK Rekord iz Rakovice, koji je , po mom skromnom mišljenju, sasvim zasluženo osvojio titulu, izdvojio bih Kukolja I Ciganovića iz Rekorda, kao i Križana iz ODžK Beograd, kao takmičare koji zaslužuju malo više  prostora u sportskom životu Srbije.

Pozdrav do sledeće teme!

0

0