HOTSPORT INTERVJU SA RAMBOM PETKOVIĆEM: Srbi i Brazilci su isti, i mi i oni verujemo da smo uvek najpametniji! (FOTO) (VIDEO)

Zamislite jedan ogromni grad kao što je Rio de Žaneiro, od 18 miliona stanovnika, deset puta veći od Beograda. Zamislite jedan takav grad u kom je fudbal svetinja, a u njemu igraju četiri, ne dva, najveća kluba. I zamislite igrača koji je igrao, ne samo za jedan, ne za dva, nego za tri od ta četiri kluba. I sada na kraju, zamislite da postoji jedan igrač koji je igrao za sva ta tri kluba i da je u svakom od njih postao i ostao – IDOL. To u zemlji fudbalskih bogova predstavlja i sam jedan od njih – Dejan Rambo Petković. 

Mi u Srbiji nikada nećemo biti svesni šta Rambo ili – “El Gringo“ predstavlja u Brazilu. U ovom intervjuu nismo govorili o onima koji su odgovorni za to zbog čega Srbija nije u reprezentativnom dresu mogla da uživa više u njegovoj magiji, u snazi te desnice koja je “bušila“ na desetine golmana širom Brazila, postizala evrogolove iz slobodnjaka, kornera i donosila titule kada to niko drugi nije mogao, a ni umeo.

Flamengo, Vasko de Gama, Fluminense – tri od četiri najveća kluba u Riju i danas skandira njegovo ime. Popularni “Peći“ je fudbalska ikona, evropski Ziko, jedini stranac koji važi za boga u zemlji fudbalskih bogova.  

Tu temu definitivno je najbolje opisao jedan od najvećih u istoriji Brazila – Ziko, posle čijih reči je suvišno bilo šta dodavati. Naime, Ziko je kao selektor Japana uoči Svetskog prvenstva 2006. godine na konferenciji za novinare na pitanje ko je glavni kandidat za osvajanje “zlatne boginje“, odgovorio – Srbija i Crna Gora:

– Ako jedna zemlja u svojoj fudbalskoj reprezentaciji ima 23 igrača koji su bolji od Ramba Petkovića, onda će ona osvojiti Svetsko prvenstvo. 

Kao što je najlepši jednostavan fudbal, ali ga je teško igrati, tako je i Ziko u jednoj prosto proširenoj rečenici rekao nešto što mi ovde, fudboholičari u Srbiji, nikada nećemo moći da prihvatimo.

Rambo je bio gost redakcije portala HotSport.rs i za naše čitaoce govorio je o svojoj fudbalskoj filozofiji, srpskom i brazilskom mentalitetu, planovima u karijeri, a takođe je poželeo i svom velikom prijatelju Grofu Božoviću titulu i plasman u Ligu šampiona sa Crvenom zvezdom. 

Dejan Rambo Petković već 18 godina živi i radi u Brazilu, zemlji fudbalskih bogova među kojima je za sva vremena urezao i svoje ime.

– I dalje sam u Brazilu, profesionalni planovi su mi i dalje vezani za tu zemlju. Voleo bih da tamo ostanem još tri, četiri godine, ali u fudbalu ne vredi planirati na duge staze. Sve se menja brzo ko u životu, danas si tu, sutra ko zna gde, ali kada bih mogao da biram, ostao bih u Brazilu još nekoliko godina, a posle bih voleo da se preselim u Evropu. 

 Kakva su vaša dosadašnja iskustva u trenerskom poslu?

– Počeo sam da se bavim tim poslom, želim da ostanem u struci i da napredujem i da se usavršavam. Ove godine sam radio kao trener u Krusjumi, prošle godine sam bio šef struke i direktor u Atletiko Paranenseu, tako da želim da idem tim putem. Mogu da budem i sportski direktor, ali moje misli su usmerene ka trenerskom poslu.

 Iako živite daleko, koliko imate prilike da pratite dešavanja u srpskom fudbalu?

– Nisam mnogo upoznat sa dešavanjima u srpskom fudbalu, ne pratim dovoljno da bih bio kompetentan da govorim šta se događa kod nas. Često volim da debatujem na tu temu, ali postoji jedan argument kod mojih sagovornika u Srbiji, a to je kad mi kažu “ne znaš ti kako je, ti ne živiš u Srbiji. I jeste tako, priznajem i zato ne želim da dajem parcijalno mišljenje na tu temu. Naravno, to nije slučaj kada su u pitanju neki veći uspesi naših, kao što je bilo SP do 20 godina ove godine u Novom Zelandu. 

 Ipak, kao neko sa strane, šta je Vaša prva impresija kada analizirate naš fudbal?

– Evidentno je da u srpskom fudbalu nema novca i da su klubovi u teškim finansijskim situacijama. Klubovi su nam u ogromnim dugovanjima i najbolji pokazatelj našeg stanja u fudbalu jesu rezultati kada naši timovi izađu na međunarodnu scenu, a tamo baš i ne blistamo poslednjih godina. Ipak, moram i da stanem na stranu klubova da javnost ne sme da ima neka veća očekivanja kada vidimo gde smo u odnosu na timove iz drugih evropskih zemalja. 

 Vaši klubovi u Srbiji su Radnički iz Niša i Crvena zvezda. Kako Vam se čini ova Grofova Zvezda koja ove godine ubedljivo vodi na tabeli Superlige Srbije?

– Pratim Crvenu zvezdu i niški Radnički, to su moja dva kluba u kojima sam ponikao i oformio se kao igrač. Grof Božović je moj veliki prijatelj, ja mu želim sve najbolje i da osvoji titulu i odvede Zvezdu u Ligu šampiona. On je postigao veliki uspeh i to ne govorim kada pričam o Crvenoj zvezdi, već i zbog toga šta je uradio u inostranstvu. Nažalost, usled teške situacije prethodnih godina, smenjivala su se razna imena na klupi Zvezde, ali mislim da ovakvo ime i veličinu od trenera, crveno-beli nisu imali još od Vladimira Petrovića Pižona.

 Niste u prilici da gledate utakmice na srpskoj klupskoj sceni, ali ste bili u Brazilu kada smo postali svetski prvaci do 20 godina. Kako ste vi doživeli uspeh selekcije Veljka Paunovića?

– Ja sam uživao u igri naših “Orlića“ i načinu na koji je tim vodio Veljko Paunović. Posebno sam bio srećan što sam sva dešavanja sa turnira pratio iz Brazila. Sutradan nakon finala, došao sam na trening, sve ih postrojio i rekao igračima “Hajde, sad da čujem – ko je najbolji na svetu“, oni isprva nisu ukapirali na šta ciljam, pa sam morao da im podviknem “ne čujem, ko je svetski prvak u fudbalu!?“, tada su svi ukapirali i čestitali na pobedi i tituli svetskog prvaka.

 Dakle, u Brazilu javnost nije toliko pratila dešavanja na Novom Zelandu?

– Očekivano, kod njih to nije bilo toliko u centru pažnje kao što je kod nas. Brazilci imaju taj problem da misle da su najbolji na svetu bez obzira na sve. A onda su se pojavili Nemci i prošle godine u polufinalu im stavili neke stvari do znanja. Doživeli su debakl, primili sedam komada u svojoj zemlji na svetskom šampionatu, ali se opet ništa nije promenilo. Očekivao sam da će se opametiti, ali to se nije dogodilo. 

 Kad smo kod toga, zvuči kao da je njihov mentalitet sličan ovom našem – balkanskom?

– To vam je gotovo isti mentalitet – Brazilci i Srbi. Iako smo geografski udaljeni, jako smo slični kao narodi. I mi Srbi, kao i Brazilci imamo smisao za humor, obožavamo fudbal, muziku, zabavu, karnevale, da ne radimo mnogo, a da imamo sve. I mi i oni moramo da budemo uvek u pravu i mislimo da smo najpametniji, najbolji u svemu.  

 Koja je razlika osim u činjenici da su oni najtalentovanija zemlja na svetu?

– Kada uporedim Brazil sa evropskim fudbalom, neverovatna razlika je u tome što se tamo gleda samo – rezultat. Ako pobediš, sve je super, ako izgubiš, ništa nije dobro. Brazilci gledaju na semafor, odnosno samo posledice, a njih svi vide. A ja nisam takav, mene interesuje uzrok, iz kog razloga se nešto dogodilo. I zato se ponekad i svađam, ulazim u diskusije pa kažem “šta mi pričaš o tome, to se vidi iz aviona, ne zanima me to što je očigledno i što svako može da vidi“. Kažite mi zašto je došlo do toga, kako ćeš ti znati da prepoznaš sledeći put istu tu situaciju i da ispraviš nešto ako si pogrešio? Kako ćeš nadograditi nešto ako ne znaš kako si postigao rezultat? A Brazilci imaju taj urođeni talenat, i intuiciju i slepo veruju u nju. I zato nemaju rezultat. Jer, kada ti tog talentovanog intinuitivca ne naučiš celokupnu fudbalsku filozofiju i dopustiš mu da radi šta hoće, onda ne možeš da očekuješ od tog igrača da ima kontinuitet i da postane veliki. Moja filozofija je potpuno suprotna od njihove. Od malena moraju da se igrači uče pravim vrednostima, ne samo fudbalskim, a u Brazilu u tom smislu vlada neprofesionalizam. To je glavni problem kod Brazilaca. 

 Šta se desi sa Brazilcima kada dođu u Evropu, neki opravdaju očekivanja, a mnogi i podbace i ne traju dugo?

– Uzmimo na primer Nejmara, on je danas postao daleko opasniji igrač bez lopte nego što je nekada bio. Ranije, dok je igrao u Santosu, Nejmar je na terenu postojao samo kada ima loptu u svojim nogama. Danas u Barseloni, on je toliko napredovao u tom kretanju bez lopte i zato je postao tako opasan. Da je davio loptu kao što je to činio u Santosu, ne bi nikada dostigao ovaj nivo. 

 U poređenju sa periodom kada ste Vi igrali, kakav je danas odnos igrača prema samoj igri, a i među igračima međusobno?

– Kultura je potpuno drugačija. Ne treba gledati pojedinačne slučajeve, već globalni problem. Kultura kod mladih igrača više ne postoji. Ranije, mlađi su morali da poštuju mnogo više starije igrače. Ako si klinac u ekipi, morao si od starijih da tražiš dozvolu da sediš sa njima, nosio si im torbe, čistio kopačke. Mi danas imamo klince od 20 godina koji sebi dozvoljavaju da se svađaju, da psuju starije igrače, pa čak i da se potuku. Pritom, tu zanemarujemo kvalitet igrača, to ne sme da ima veze da li je neko zvezda u ekipi ili ne. Danas često možeš da čuješ “ej, tog malog ne sme niko da dira niti da mu bilo šta kaže“. To je sve zbog toga što ne postoji sistem, ne cenimo više prave vrednosti. Izgubili smo etiku i totalno je poremećen sistem vrednosti. Potpuno je pogrešno na svet gledati kroz materijalne aspekte. Nikada ne smemo da zanemarimo i naše kulturne, istorijske i socijalno-edukativne vrednosti, moral, međusobno poštovanje. Danas jedva čujemo “dobar dan“ na ulici. Mi se vadimo na to da je tako zbog nemaštine, ali bojim se da je problem ipak u kulturi i vaspitanju mladih.  

 [stextbox id=“hotsport_text_box“]

Pitali smo Ramba da nam otkrije tajni recept – kako izgleda njegova priprema prilikom izvođenja slobodnih udaraca:

– Fokus je neophodna stvar generalno za uspeh. Jer nije lako igrati pred 70, 80 hiljada navijača, gde ti sve skreće pažnju – navijači, skandiranje i pored svega toga, ti moraš da ostaneš fokusiran. I to se takođe stiče treningom. Sve prethodno vizualizujem u glavi – putanju lopte, korak, šut, kako se baca golman. Ja kad namestim loptu, ostajem fokusiran na nju kao da se ništa oko mene dešava, apsolutni mir u glavi. Prvo se fokusiram u tačku na lopti gde želim da je šutnem, vizualizujem putanju gde ona treba da prođe, kojom snagom i brzinom da leti, gde će ona završiti. Priznajem, imao sam talenta da umem dobro da šutnem loptu, ali ništa od toga ne bih ostvario bez treninga i ponavljanja. Postao sam dobar samo zato što sam – PONAVALJAO. Upravo u tome leži suština uspeha, jer talenat je 10%, rad je 70% i preostalih 20% je psihologija, tvoja mentalna snaga. 

[/stextbox]

 Odlučili ste da se bavite trenerskim poslom, a i sami kažete da je današnji fudbal nemerljivo kompleksniji nego ranije. Koliko je važna psihologija u svemu tome?

– U poslednje vreme je sada moderno to “moraš biti dobar psiholog“, pa normalno da moraš, to se podrazumeva, ali trenerski posao zahteva mnogo toga. Meni je strašno kada pogledam unazad i pomislim koliko su mene treneri mogli mnogo više da nauče, koliko sam ja mogao da budem još bolji, koliko sam mogao još više stvari da znam o fudbalu. I poučen time, sada ja tako pristupam – želim da se bavim celokupnom fudbalskom filozofijom, ali na dublji način. Igrači moraju da nešto da nauče, da to zadrže i pored toga da vežbaju, da ponavljaju iste stvari, odnosno da primenjuje stvari koje je naučio i da ih usavršava. 

 U taktičkom smislu?

– U fudbalu jedina konstanta koja postoji jeste da je sve – varijabilno. Dakle, ne postoji ništa konstantno. Svaki momenat je drugačiji, imaš situacione pozicije koje se sve vreme menjaju. Fudbal je danas toliko kompleksan i tehnički i taktički napredovao da nije ni čudo što su te pojedine vrhunske evropske ekipe toliko superiorne. Čujem neke ljude kako nekad žale “pa nema više onog fudbala ko pre, najbolji igrač uzme i predribla sve i da gol“. Pa nema! Ranije ti nisi imao zone, toliko organizovanog kretanja bez lopte, sužavanja terena kada nemaš i širenje terena kada imaš loptu, promene po nekoliko formacija u toku jednog napada.  

 [stextbox id=“hotsport_text_box“]

– Bio sam u Atletiku prošle godine i javljaju mi bombastično: “na mejl je stigao kompletan plan i trening Pepa Gvardiole iz Barselone B. Ja odem da vidim šta je, deluje mi kao da sam čitao tako nešto i odem i pronađem od prošle godine identičan plan i program. Dakle, to nije Gvardiolin program, to je Barsin program na koji su treneri dalje nadograđivali svoja taktička oružja. Pep je to radio sa posedom lopte i kratkim i brzim dodavanjima do protivničkog gola, a Luis Enrike je kasnije uveo i kontra napade. Dakle, suština je da mora da postoji osnovna baza u svemu što je dobro.

[/stextbox]

 Kada govorimo o formacijama, nemački novinari su analizirali jednu utakmicu Bajern Minhena i došli do rezultata da je Pep Gvardiola na jednoj utakmici promenio devet različtih formacija.

– Pa fudbal je danas takav da dobar trener može da promeni nebrojano puta formaciju na terenu. Na primer, evo ja mogu da igram u formaciji – “O“ (slovo). Niko nije čuo za formaciju “O“, to dobijete kada raširite sve svoje igrače, rašire bekovi, krila, štoper jedan se malo povuče, centarof gore i samo dvojica igrača ostanu u sredini tog kruga. Eto, na primer, šta radi Pep Gvardiola u Bajernu. Gledao sam utakmicu protiv Arsenala na kojoj on ima neverovatne igrače koji mogu da igraju po nekoliko različtih pozicija. Pogledajte tog Filipa Lama, on je po vokaciji desni bek, a kakav je zadnji vezni kod Pepa. Pa onda Havi Martinez – štoper i vezni. I onda vidite onog Tomasa Milera koji igra sve, a ne igra ništa. On tehnički ne deluje kao znalac, čak i zaostaje za ostalima, a onda vidite taj peti Bajernov gol protiv Arsenala – našao se na pravom mestu, pogledate njegov izuzetan, precizan, školski šut. Ispunjava sve taktičke zamisli Pepa Gvardiole, ima ga svugde, i još ima taj njuh Gerda Milera za gol. Šta ćemo sa Davidom Alabom? Čovek igra štopera, beka, veznog i krilo i ne zna se gde je bolji!  

 Ipak, Pep u Minhenu nema Mesija, a upravo je on prošle sezone odlučio dvomeč između Bajerna i Barselone.

– Imao sam priliku da na “Kamp nou“ gledam utakmicu Barselona – Bajern Minhen. Gvardiola je tu utakmicu počeo sa trojicom pozadi, pa kad su Mesi, Nejmar i Suarez napravili tri šanse u prvih 20 minuta, Pep je vratio na četiri nazad i zatvorio sve prilaze. Ipak, onda je Mesi na kraju bljesnuo, fudbalskim rečnikom “slomio kičmu“ Boatengu i rešio utakmicu. 

 Dakle, onda ispada da ne vrede taktike protiv Mesija?

– Naravno da vrede, jer suština je u tome svesti protivniku šanse na minimum. Skratiti prostor, smanjiti potencijalno vreme poseda lopte kod najboljih igrača. Bajern je tu utakmicu izgubio i ispao, ali je protiv 99% odsto ekipa bio superioran. Pritom, ne smemo zaboraviti da su Bavarci tada bili žestoko oslabljeni neigranjem Robena i Riberija. Treneri danas moraju da imaju u glavi 60 do 70 utakmica i mora da priprema ceo kolektiv na to. Nema više onog fudbala da će jedan igrač rešiti sve, možda će uspeti to na pet utakmica, ali šta ćemo sa ostalih 55? Ja izuzetno poštujem taj taktički, ali napadački fudbal i to je ono čemu težim kao trener.  

 Real Madrid je Vaš klub u Evropi van granica Srbije. Kako ocenjujete ovaj današnji, Benitezov Real Madrid?

– Malo me brinu te povrede u ekipi Reala, moraću malo bolje da se informišem šta se dešava. Real Madrid izuzetno zavisi od Ronalda i plašim se da je to veliki problem. Ranije sam se pitao šta radi taj Modrić, ali sam onda uvideo koliko je bitan šraf za igru i kako pokriva svaki pedalj terena. Glavni utisak mi je da bi Real bio daleko slabiji bez Ronalda. Ostali ne mogu da nadomeste njegovo umeće. 

 [stextbox id=“hotsport_text_box“]

Blitzkrieg: 

Maradona ili Pele?
– Maradona

Mesi ili Ronaldo?
– Mesi

Murinjo ili Gvardiola?
– Gvardiola

Samba ili kolo?
– Samba

Karneval u Riju ili Guča?
– Rio

Žiba ili Ivan Miljković?
– Ivan Miljković, imamo neke rodbinske veze (smeh).

[/stextbox]

 Ko je bio najbolji igrač u Real Madridu kada ste se preselili u “kraljevski“ klub?

Mihael Laudrup, bez dileme. Mislim da niko nije bio svestan koliko je on dobar igrač i sa kojom lakoćom se kreće i igra dok se nije našao na terenu sa njim. 

 Ko su bili najbolji igrači sa kojima ste igrali tokom karijere?

– Adrijano, Ronaldinjo, Marselinjo Karioka, Romario, to su sve igrači svetske klase sa kojima sam imao priliku da igram. U Real Madridu su pored Laudrupa, vanserijski bili Fernando Jero, Redondo, Raul Gonzales… 

 I za kraj, neki Vaš generalni savet – šta je ključ uspeha kod mladih fudbalera?

Moraš biti ambiciozan, jer mi sami sebi postavljamo i odlučujemo granice limita. Ja čvrsto verujem u ovu teoriju – iza vrhunskog profesionalca, sportiste stoji – vrhunski trener i 10.000 sati rada, iza mnogo dobrog sportiste stoji isti taj trener i 7.500 sati rada. Iza dobrog sportiste stoji takođe taj trener i 5.000 sati rada. Dakle, moraš da imaš dobrog trenera i moraš mnogo, mnogo da radiš. 

Na kraju prisetili smo se spektakla od prošle jeseni kada je Rambo Petković imao čast da debituje u dresu Brazila protiv najvećeg rivala Argentine. U meču selekcija veterana, Rambo je postigao pogodak sa bele tačke, a kako nam je rekao “mogao je i tri komada da im da, ali nije hteo“.  

Pa, ako je mogao da odigra ovakvu utakmicu u dresu Brazila, i kada bismo se prisetili njegovog najemotivnijeg intervjua na pitanje o želji da igra za Srbiju, složićemo se da je Dejan Rambo Petković, u najmanju ruku zaslužio oproštajni, prijateljski meč, kao onaj u Brazilu, 2011. godine. 

https://www.youtube.com/watch?v=DoKiwbEESgs

0

0