APSURD SRPSKOG DRUŠTVA: Nacionalni stadion za semenke, kikiriki, stare novine… Šta biste više?

Srbija je svetski fenomen što se sporta tiče. Tenis, vaterpolo, streljaštvo, atletika, odbojka, automobilizam, kajak, veslanje, plivanje, tekvondo, rvanje, kik-boks… Cela planeta se pita kako tako mala i siromašna zemlja može da ima toliko uspeha?

Poenta je u inatu i ludosti. Nema šta nemamo, nećemo o besparici, nezaposlenosti, malim platama i penzijama ako uopšte stižu, skupim školarinama, lekovima, hrani, gorivu… Nemamo ni nacionalni muzej (šta će to nama?), ali imaćemo uskoro Nacionalni fudbalski stadion!

Samo smo to čekali i prosto se pitam kako se niko toga nije ranije setio?! Imamo nacionalni trening centar u Republičkom zavodu za sport na Košutnjaku, Nacionalni veslački trening centar na Srebrnom jezeru, Nacionalni gimnastički centar u Kostolcu, SC Kovilovo je namenjeno streljaštvu, želje su da se naprave nacionalni teniski cenatr, Kajakaški veslački centar u Šapcu, gradi se Atletska dvorana na Banjici, priča se o Nacionalnom trening centru za vaterpolo u Vrnjačkoj banji, stalo se sa projektom zajedničke dvorane za Košarkaške klubove Partizan i Crvenu zvezdu…

Sve je ovo u redu, shodno rezultatima koje ostvaruju, a trenirali su tenis u praznom bazenu, kajak u kanalu punom mulja, vaterpolo i plivanje u hladnoj vodi i snalazili se za termine, smucali su se i strelci, svako se snalazio kako je znao i umeo, trenirao pomoću štapa i kanapa i postao šampion. Mogu oni i da pričekaju na neke bolje uslove…

Ali da gospoda fudbaleri igraju na oronulim stadionima Zvezde i Partizana, na ‘Karađorđu’… Priznaćete, ne ide. Recimo, stadion Voždovca je nov, renoviran je i stadion Rada, ali su manji, publika ne bi imala taj konfor na koji je navikla (poluprazne tribine). 

‘Uspeh’ u ovim kvalifikacijama i pobeda nad Albanijom u Elbasanu pokrenula je pitanje nacionalnog fudbalskog stadiona. Pošto naših neće biti ni u Francuskoj, osim turistički, ko se uželi da pogleda dobar fudbal, mogu i da skoknu da vide kako teku radovi, ako krenu do tada. Čisto da vide da li je sve po njihovim željama… Znate i da je jako bitno sa koje strane duva vetra, gde je posađen drvored i slično… Premijer Aleksandar Vučić je obećao 150 miliona evra, FIFA može da da 15, a potrebno je oko 250, po gruboj proceni predsednika FSS Tomislava Karadžića. No, za ovo se mora imati.

Lepo je biti deo sveta i imati nacionalni stadion, da se ne lažemo, bez obzira što nam mnogo štošta drugog fali. Sa moje tačke gledišta, bilo bi potpuno u redu da je obećan Paunovićevoj generaciji koja je pokazala da zna da igra fudbal, a osim toga poseduje i mnoge druge vrednosti. Obećati klincima stadion kroz neku godinu i sa njima juriti ne plasma na EURO i Mundijal nego i nešto što je za sve nas samo san – završnicu takmičenja, titulu. Do tada treba da skupljaju iskustvo, da se kale, da igraju, a ne da to zaborave uz sadašnje reprezentativne saigrače, uz dužno poštovanje svima. Njima je trebalo obećati nacionalni stadion, a ne odmah penzije.

Oni su ti koji mogu da izvuku srpski reprezentativni fudbal iz provalije, ako budu okruženi pravim ljudima. Da oni igraju protiv bilo koje selekcije na svetu, nebitan je rang, bilo koji stadion u Srbiji bi bio pun. Došli bi svi oni ljudi koji su bili na dočeku, pratili bi ih oni koji su se jutrima budili i ispijali tone kafi i po neku rakijicu do kraja meča, produžetaka, penal serije… Sa njima smo plakali od sreće, a ne od muke, nemoći, stida, očaja, poniženja.

Kapacitet stadiona bio bi 50, 60 hiljada mesta. Ne sećam se da je ‘Marakana’ bila puna od vremena Radomira Antića. Sa ovakvom igrom i odnosom prema reprezezentaciji teško da će bilo koji stadion biti pun, ali ako azilanti ostanu u Srbiji, ko zna… Dobro, ako neki estradini umetnici organizuju koncerte biće popunjen do poslednjeg mesta, a mogu i strane zvezde da dođu. Mi smo gostoljubiva zemlja prema svima…

Čudan smo mi narod. Hleba i igara, fudbala u pokušaju i svi ćute. Biće novih radnih mesta na nacionalnom stadionu, ja već razmišljam šta bih mogla da radim. Znam da pevam himnu, lepo mi stoji dres, ne znam da igram fudbal… Pa dobro, ne znaju ni ovi kad ih sputa silna želja za dokazivanjem u svetom dresu. Ali, prolaze, opstaju. Fudbal nam tavori, generacije su ostale neiskorišćene i uništene. Umesto rezultata, ostaće možda taj nacionalni stadion. Bolje išta nego ništa, a možda ponese ime i predsednika Karadžića, u znak zahvalnosti za sve što je učinio za srpski fudbal.

Selektor, igrači, podmlađivanje reprezentacije… Ma da prvo mi izgradimo taj stadion, polako, jedno po jedno… Igra se fudbal i posle Francuske, Rusije… Gde žurimo toliko? Još se sećamo kako smo se radovali kada smo otišli u Južnu Afriku.

Novi stadion, semenke, kikiriki, stare novine… Šta biste više?

0

0