SVE ŠTO TREBA DA ZNATE: Dijagnostika u sportu

Sportski rekordi i granice ljudske sposobnosti se pomeraju iz godine u godinu. Genetika, predispozicije i volumen treninga ne mogu biti krucijalni paramteri kada se traži razlog novih rekorda, i sasvim intuitivno se dolazi do zaključka da se metode treninga menjaju i da takmičari treniraju pametnije, efikasnije i ekonomičnije. Upravo zbog toga dolazi do pomeranja granica i do rušenja novih rekorda. O ovoj bitnoj temi za sve koji se bave sportom, piše Ognjen Stojanović.

Svakako da je najveći pokretač nauka u sportu, od sportske medicine, preko fiziologije u sportu pa do dijagnostike u sportu. Dijagnostika u sportu je fundamentalna nauka koja je pokretač vrhunskih rezultata, i svi uspešni treneri koriste bar neku vrstu dijagnostičkih alata za testiranje i evaluaciju sportista i za kreiranje trenažnog procesa. Postoje mnoge metode i načini evaluacije fizioloških stanja sportista, i svaki sport je karakterističan po svojim tehnikama koje se upotrebljavaju.

Kada je reč o sportovima izdržljivosti, važnost dijagnostike postaje još bitnija. Da bi se pratio rad, napredak i stanje treniranosti, neophodno je obavljati nekoliko osnovnih testova funkcionalnih sposobnosti u toku godine. Tada se dobijaju veoma značajni paramteri koji pomažu u kreiranju mezocliklusa i mikrociklusa. Pravilnim formiranjem i usklađivanjem treninga u zavisnosti od dobijenih parametara trenažni sistem postaje efikasniji i sportista i trener rade pametnije, odnosno uz manji napor sportista postiže bolje rezultate. Davno bejaše vremena kada je cilj bio trenirati što više i što jače. Danas je poznato mnogo više o fiziologiji i medicini sporta, i mnogi metabolički procesi su objašnjeni, tako da se veoma efikasno može ciljati određeni tip treninga sa veoma jasnim efektima koji će uslediti nakon treninga ili trenažnog procesa koji je za cilj imao određeni stimulus. 

Pre početka testiranja bitno je odrediti proces evaluacije i potrebe testova, i jasno znati kakvi rezultati (tip rezultata) se očekuju nakon testa. Faktori koji utiču na testiranje se moraju veoma pažljivo uzeti u obzir da bi se dobili što realniji rezultati. Sportisti koji su testirani moraju biti upoznati sa svim detaljima protokola i moraju biti upoznati sa svim potencijalnim rizicima koje nosi određeni test funkcionalnih sposobnosti. Profesionalni i vrhunski sportisti su familijarni sa većinom vrstom testova jer ih primenjuju godinama, tako da za njih praktično i ne postoji rizik ili je veoma nizak.

Na kraju, obdrada podataka čini možda i esencijalni deo kompletnog procesa. Jer sami rezultati nemaju stopostotnu direktnu korelaciju sa očekivanim rezultatom sportista, i zbog toga sportski radnici, istraživači i treneri moraju imati to u vidu, i ne smeju zaboraviti da se sportske performanse dešavaju na terenu na dan trke, takmičenja ili meča, a ne u laboratoriji. Ali svakako da su laboratoriski rezultati veoma pouzdana naznaka performansi sportista i zbog toga treba opisati one najprimenjenije i one za koje je dokazano da imaju najveću kompetetnost prilikom evaluacije određenih parametara funkcionalnih sposobnosti sportista i ostsalih parametara.

Osnovni parametri funkcionalnih sposobnosti u sportovima izdržljivosti

Funkcionalna dijagnostika u sportu predstavlja širok spektar parametara. Od evaluacije opštih funkcionalnih sposobnosti u laboratoriji, preko analize fizioloških i biohemijskih procesa koji se dešavaju prilikom testa pa do testiranja koji se obavljaju u situacionim (terenskim) uslovima. Tehnologija je veoma bitan činioc koji pomaže da dijagnostika u sportu bude sve više prihvatljivija i vipe validna. Razvijene su mnoge nove metode testiranja zajvaljujući veoma praktičnim test mašinama koje su dostupne klubovima, reprezentacijama ali i pojedincima, što ranije nije bio slučaj jer je aparatura bila dostupna malom broju naučnih i medicinskih institucija zbog visoke cene.

Osnovni parametri koji su esencijalni pokazatelj očekivanih performansi u sportovima izdržljivosti mogu biti:

• Aerobni kapacitet – vrednost VO₂ max i vVO₂ max
• Aerobna sposobnost – laktatni prag
• Anaerobni kapacitet
• Brzina
• Snaga
• VAM u biciklizmu

Pre pripreme, obavljanja i analize funkcionalnih testova bitno je razumeti fiziološke i biohemijske procese koji se dešavaju u telu sportiste, kako bi se rezultati dobijeni na testu bolje razumeli i iskoristili. Sport je mnogo više od matematike i fizike, i svaki sportista je spefičan na svoj način, i iako postoje fiziološke i biohemijske norme svojstvene za svako ljudsko biće, svi imaju različite oređene parametre i vrednosti koje ne treba tumačiti na isti način. Iskustvo, širok rad sa različitim tipom sportista i poznavanje fiziologije jesu krucijalni alati koje trener ili naučnik mora da poseduje. Prethodno navedeni parametri su opisani u članku “parametri funkcionalnih sposobnosti“.

Testovi za procenu aerobnog kapaciteta – vrednosti VO₂ max i vVO₂ max

Ergometrijska evaluacija aerobnog kapaciteta (maksimalnog aerobnog kapaciteta) se vrši direktnim i indirektnim putem. Direktnim putem se određuje u laboratoriji sa specijalnom aparaturom koja obuhvata masku sa protokom kiseonika. Indirektna obuhvata terenstki test gde se prikupljaju podaci pomoću kojih se uz prethodno standardizovane formule računa vrednost koja u velikoj većini slučajeva odstupa samo 1-2% od laboratorijske vrednosti, tako da je na širokom spektru testiranih osoba, kao srednja vrednost, indirektan metod prilično pouzdan. Prednost indirektne evaluacije je jednostavnost i odsustvo potrebe instrumenata koji mnogi treneri i klubovi ne poseduju, dok je prednost direktnih metoda tačnost i pouzdanost dobijenih rezultata. Direkni testovi se uglavnom vrše na profesionalnim sportistima, a indirektni na amaterima i studentima, kao i sportistima ekipnih sportova gde egzaktna vrednost nije od tolikog značaja kao kod sportista koji se bave triatlonom, atletikom, biciklizmom ili plivanje.  

Direktno određivanje VO₂ max se vrši pomoću spirometrije (prethodno navedena aparatura koja se sastoji od maske i aparata koje mere protok kiseonika). Postoji više načina pomoću koji se može dobiti rezultat. Uglavnom se vrši protokol gde se povećava opterećenje.

Trčanje na tredmil traci jedan od mnogih test protokola obuhvata povećanje brzine za 1 km/h na svaka 2 minuta, gde je početna brzina od 10 do 12 km/h u zavinosti od spremnosti sportiste. Aparatura veoma efikasno izračunava vrednost VO₂ max, a vrednost vVO₂ max dobijamo utvrđivanjem brine pri kojoj je testirani sportista trčao u momentima kada je dostignuta VO₂ max.

Vožnja ergometra (stacioniranog bicikla) gde test protokol obuhvata povećanje opterećenja za po 30 W (vati) svakih 60 sekundi, gde je početno opterećenje 150 W. 

Oba testa se završavaju kada sportista nije u stanju da nastavi pod određenim naporom ili kada je dostignuta vrednost VO₂ max. Mora se izdvojiti da vrednosti VO₂ max ne mora da se dostiže pri maksimalnom naporu, zbog toga test često može da se završi pre iznemoglosti sportiste. VO₂ max je vrednost pri kojoj sportista uzima najveću količinu kiseonika iz spoljašnjosti, tako da je to praktično efikasnost pojedinca, i upravo se zbog toga vrednost javlja pre dostizanja “platoa”. Treba napomenuti da se mora biti oprezan prilikom određivanja rezultata jer način na koji se beleži maksimalna vrednost mora da bude takva da se zabeleži konstatna maksimalna vrednost (potrošnja), a ne pik. U praksi mnogi stručnjaci greše, jer aparatura izdvaja pik vrednosti koji nije realan i koji se dešava samo na momenat. 

Sa grafika se mogu pročitati dobijeni rezultati sa testa na biciklističkom ergometru gde se opterećenje povećavalo za po 25 W, sa početkom testa na 100 W. Lako se uočava da se vrednost VO₂ max i VE (količina vazduha koja ulazi i izlazi u aparat odnosno telo sportiste) povećavaju kada se povećava opterećenje (wati) i da se prelomna tačka (prag) javlja na opterećenju od 225 W pošto smo tu uočili ventilatornu tačku defleksije. Pri pragu, VO₂ max iznosi 47 ml/kg/min. Maksimalna vrednost VO2 iznosi 66 ml/kg/min i ona je dostignuta kada je sportista bio na opterećnju od 225 W. Na grafiku nema dijagrama srčane frekvence, ali se sa njega mogu pročitati tačne vrednosti.

Indirektno određivanje se uglavnom vrši pomoću submaksimalnih testova koji dovode u vezu intezitet rada i frekvencu srca ili frekvencu srca i parametre kao što su brzina, distanca i vreme koje dobijamo prilikom testiranja gde se nakon testa pomoću standardizovanih formula dobija vrednost maksimalne potrošnje kiseonika. 

Kuperov test je jedna od veoma poznatih i dosta pouzdanih metoda testiranja za indirektno određivanje VO₂ max. Sportista se zagreva 10 minuta, a potom ima zadatak da pretrči maksimalnu moguću distancu u vremenskom periodu od 12 minuta. Vrednost dobijamo kao VO₂ max = (X – 504.9) / 44.73gde je X distanca pretrčana u metrima. Ukoliko je sportista pretrčao 3000 m indirektno dobijena vrednost VO₂ max će biti 55,78 ml/kg/min. Kod muškaraca između 20 i 29 godina, 2400 m je standardizovana granica koja određuje rezultat pretrčane distance ispod ili iznad proseka. Uglavnom se rezultat iznad označava kao natprosečan. Kod žena je to 2200 m. Maratonci i triatlonci mogu da pretrče i preko 4000 metara. 

Astrandov test (1952) predstavlja još jednu pouzdanu indirektnu metodu izražunavanja maksimalnog aerobnog kapaciteta, a za koji je potrebna samo tredmil traka za trčanje. Sportista nakon inicijalnog zagrevanja od 10 minuta kreće sa testom koji započinje trčanjem brzinom od 5 milja/h (8.05 km/h) bez vertikalnog nagiba. Nakon tri minuta, nagib se postavlja na 2.5%, a potom se nakon svaka 2 minuta nagib povećava za dodatnih 2.5%. Meri se vreme do iscrpljenosti sporitste. Formula za izračunavanje je VO₂ max = (T * 1.444) + 14.99 gde je T vreme izraženo u minutima (npr. ukoliko je sportista trčao 25 minuta i 20 sekundi, uzima se vrednost od 25.33 minuta i u tom slučaju će vrednost VO₂ max biti 51.57 ml/kg/min). Astrand i Riming su razvili još jedan dosta korišten test, a to je Astrand – Riming ergometar test na stacioniranom biciklu gde se protokol zasniva na istom principu kao i na tredmil traci. 

Testovi za procenu aerobne sposobnosti

Najčešće se koriste testovi za procenu laktatnog praga, kao i testovi kritične snage i maksimalne brzine trčanja, jer oni predstavljaju kriterijum aerobne sposobnosti i jesu važan prediktor kapaciteta izdržljivosti. Laktatni prag se definiše kao prelomna tačka kada laktati u krvi naglo počinju da se akumuliraju u većoj meri. Može se definisati i kao maksimalno stabilno stanje inteziteta rada pri kojoj ne dolazi do velikog nagomilavanja laktata. Kod većine sportista laktatni prag ima vrednost od oko 4 mmol/l, ali ta vrednost može biti od 2 mmol/l do 6 mmol/l, dok postoje i ekstremni slučajevi koji izlaze iz navedenih granica. Što je sportista utreniraniji, on ima višu granicu laktatnog praga tj. veću toleranciju na laktate (hidrogen jone), kao što je navedeno u prethodnom članku o laktatima da su oni gorivo, a ne nus produkt. A pošto se povećavaju u krvi istim intezitetom kao i hidrogen joni i ostali metaboliti, i pošto ih je veoma lako izmeriti za razliku od ostalih parametara, onda iako nisu direktan uzrok već posledica, mogu služiti kao veoma značajan parametar prilikom testiranja.

Treba definisati i bitan parametar koji se u stranoj literaturi označava kao MLSS ili maximal lactate steady state. MLSS predstavlja maksimalni intezitet rada koji sportistsa održava u toku dužeg vremenskog perioda bez usporavanja, i taj period može biti duži i od jednog časa. Dok god sportista održava istu brzinu, nivo laktata će biti konstatan. A samo malo iznad tog nivoa, laktati će krenuti da se nagomilavaju i sporista neće biti u stanju da održi brzinu više od nekoliko minuta nakon što počnje akumulacija laktata. Iznad MLSS-a ne postoji više stabilnih stanja već samo neizbežno dostizanje nivoa iscrpljenosti. I upravo se laktatni prag (ili OBLA koju definišemo kao odloženu akumulaciju laktata) nalazi pri MLSS-u.

Određivanje laktatnog praga testom na tredmil traci je jednostavno i svodi se na trčanje pri prethodno određenoj brzini duži vremenski period pri čemu se beleže vrednosti laktata u krvi. Na taj način se veoma lako može pratiti progresija povećanja ili stagnacije nivoa laktata (ili čak i manjeg smanjenja ukoliko sportista nije bio dobro zagrejan, pa je praktično prilikom aktivnosti telo “očistilo” određeni procenat laktata tj. hidrogen jona) i tako veoma lako određujemo prag uz pomoć laktatne krivulje. Može se navesti primer trkača kojem su zabeležene različite vrednosti laktata i frekvence srca (FS) prilikom različitih brzina trčanja. Na grafiku koji sledi se lako uočava da pri brzini od 4.2 m/s sportista održava konstantne vrednosti laktata i frekvence srca, dok na intezitetu iznad tj. većim brzinama dolazi do produkcije laktata i hidrogen jona i nagomilavanja istih, i on nije u stanju da održi te brzine duži vremenski period.

Maksimalan nivo održavanja laktata stabilnim (nivo MLSS) je najbolji prediktor performansi u toku trke. Generalno, sportista sa višom brzinom na MLSS nivou će biti imati bolje performanse. Povećanje nivoa MLSS uvek utiče na poboljšanje performansi u trci u sportovima izdržljivosti. Pošto su nivoi laktata značajni indikatori u sportovima izdržljivosti, bitno je da se nekoliko puta u toku sezone uradi testiranje laktatnog praga, da bi se veoma pouzdano izmerio napredak trenažnog procesa.

U sportovima kao što su plivanje i veslanje, laktatni prag je dosta povezan sa performansama, ali anaerobni kapacitet ili sposobnost proizvodnje laktata i brzina postaju bitniji od laktatnog praga kada su u pitanju kraća takmičenja (trke koje traju kraće). Tako da zaključujemo da je MLSS od esencijalne važnosti za sportove i trke dužeg trajanja. 

Test na tredmil traci i protokol sa intervalima se obavlja tako što sportista trči intervale, koji mogu biti različitog trajanja. Na narednom grafiku se nalaze podaci sportiste koji je trčao ponavljanja od 3, 5 i 7 minuta. Pauza treba da je minimalna prilikom testova ovog tipa, onolika koliko je dovoljno da se uzme uzorak krvi (uvo, prst) za merenje nivoa laktata u krvi. To je u većini slučajeva period od 60 sekundi. Ponekad interval pauze iznosi 30 ili 90 sekundi, u zavisnosti od trajanja intervala rada. Laktatni prag određujemo analizom dobijenih rezultata sa grafika tako što uočavamo tačku defleksije – tačku pri kojoj nivo laktata raste eksponencijalno. Što se više intervala i merenja naprave, krivulja će biti pravilnija i samim tim će sa većom preciznosti biti moguće odrediti vrednost. 

Na gornjem delu grafika se nalaze vrednosti frekvence srca prilikom intervala navedenih različitih dužina i jasno se uočava da ne postoji bilo kakva značajna razlika u vrednosti pulsa. Iz toga se jasno dobija zaključak da frekvenca srca ne bi bila dobar indikator i da nije pokazala fiziolške promene koje smo dobili merenjem nivoa laktata. Zbog toga su laktati veoma moćan alat u sportskoj dijagnostici. Pošto je na prikazanom testu izmereno samo 4 vrednosti laktata, dobijene su vrednosti laktatnog praga na oko 4 mmol/l u sva tri slučaja. Na zelenoj krivulji je tačka defleksije levo pri brzini od oko 3 m/s, na crvenoj na 3.4 m/s, a plavoj na nešto brže od 3.4 m/s. Dobijene su i vrednosti brzine trčanja pri laktatnom pragu za različite intervale, i svakako da je pri kraćim intervalima brzina pri pragu viša.

Test kritične snage se obavlja tako što sportista radi intervale 5 do 7 ponavljanja (koja su vremenski ograničena), na tredmil traci, veslačkom ergometru ili stacioniranom biciklu, zavisno od sporta kojim se bavi. Za triatlonce se koriste tredmil traka i biciklistički ergometar. Kritična snaga je definisana kao tačka na kojoj se brzina rada izravna na krivulji brzina/vreme (Klisuras 2013), i ona je solidan prediktor aerobne sposobnosti. U studiji koja je urađena 2007. godine (Vanhatalo, Dast i Burnli) ustanovljeno je prilikom testa kritične snage koji se zasnivao na vožnji bicikla ergometra u trajanju od 3 minuta sa ukupno 5 ponavljanja, da se kritična snaga dostiže u poslednjih 45 sekundi intervala kada pada intezitet rada i kada krivulja koja predstavlja količnih izlazne snaga i vremena prelazi u ravnu liniju. Na grafiku se jasno uočava kada se javlja momenat kritične snage, to je kada opterećenje postaje konstatno i kada se krivulja izravnava u horizontalnu osu. 

Kada se određuje vrsta testa i protokola za testiranje triatlonaca treba imati u vidu prioritet određenih disciplina za testiranje. Na trčanju najlakše može doći do grešaka u treningu (povrede, velik zamor, pretreniranje) i zbog toga su testovi na trčanju od najvećeg značaja jer potencijalne greške u trkačkom treningu imaju i najdugotranije negativne posledice. Potom slede testovi na plivanju, a zatim testovi na biciklističkom ergometru.

To ne znači da je biciklizam manje bitan od trčanja, već jednostavno treba postaviti prioritete, jer u biciklističkom treningu postoje najmanje šanse u poređenju sa plivanjem ili trčanjem, da dođe do grešaka koje bi dale negativne posledice u trenažnom procesu. Savet nije da se izbegava testiranje na biciklu, ali prioritet nije isti kao što je kod trčanja ili plivanja. 

Testovi za procenu anaerbnog kapaciteta

Wingate test je najčešće korišćen test kada je u pitanju određivanje maksimalnog anaerobnog kapaciteta. Naziva se još i WANT (Wingate Anaerobic Test), a nastao je 1970. godine u Izraelu na Vingejt Institutu. Za test je potreban samo ergometar – najbolje Fleiš ili Monark stacionirano biciklo. Trajanje testa je 30 sekundi nakon inicijalnog zagrevanja. Tih 30 sekundi treba da bude maksimalan napor gde sportista vozi maksimalnom snagom koju može da proizvede za taj period. U prvih nekoliko sekudni otpor je prilagođen na prethodno određeni nivo, što je obično 45 g/kg (Fleiš) ili 75 g/kg (Monarh).

• Maksimalna snaga P = F * d / t (F je otpor u kilogramima, d proizvod broja revolucija (kadence) i distance točka ergometra, a t je vreme izraženo u sekundama)
• Relativna snaga RPP = P / BW (P je maksimalna snaga, BW je telesna masa)
• Anaerbni zamor ili indeks zamora AF = (P – LP) / P (LP je minimalna snaga)
• Anaerobni kapacitet AC =  je totalna aktivnost u toku testa, odnosno može se izraziti kao prostor na grafiku ispod krivulje snae i vremena aktivnosti. Pi je snaga u bilo kojem trenutku od početka pa do kraja trajanja testa.  

Test trčanja na 300 metara je praktično “duži sprint” test. Veoma je dobar pokazatelj anaerobnog kapaciteta testiranih sportista. Jednostavan pošto je potrebna samo trkačka staza ili tačno izmerena distanca od 300 metara. Sportista ima zadatak da pređe distancu za najkraće moguće vreme. Standardizovana je klasifikacija rezultata i oni koji imaju vreme bolje od 48 sekundi se karakterišu vrhunskim sportistima, dok su vrednosti od 65.1 do 71 sekunde prosek, a rezultati ispod 77 sekundi su slabi i ispod proska. 

Cunningham & Faulkner test je još jedan test za koji je potrebna samo tredmil traka za trčanje, koja ima mogućnost podešavanja nagiba do 20%. Sportista se zagreva 10-15 minuta, a potom kreće sa testom na tredmil traci sa početnom brzinom od 12.9 km/h pod nagibom od 20%. Meri se vreme koje sportista može da trči do trenutka kada on više nije u stanju da nastavi tom brzinom. Kada se radi o klasifikaciji i analizi rezultata nakon testa, ovaj test je specifičan jer nema standardizovanu kategorizaciju proseka, već je test veoma koristan kada se koristi kao referenca za buduća ili prošla testiranja istog sportiste. Zbog toga test treba obaljati u više faza trenažnog procesa u toku jedne sezone.

Testovi za procenu brzine

Brzina je veoma bitna za veliki broj sportova. Naučna definicija brzine predstavlja količnik pređene distance i vremena koje je bilo potrebno da se pređe ta distanca. Brzina u triatlonu predstavlja pokrete celog tela u toku plivanja, vožnje bicikla i trčanja.

Postoje tri parametra brzine:

• Ubrzanje
• Maksimalna brzina
• Brzinska izdržljivost

Navedeni parametri brzine kod triatlonaca su najlakše merljivi i evaluirani na testovima trčanja.

Testovi za procenu sposobnosti ubrzanja se vrše iz tri različita položaja starta – stojeći, “nožni” kada je jedno stopalo na prekidaču za start i “palačni” kada je jedna šaka – palac na prekidaču. Istraživanja koja su poredila tri navedene tehnike starta pokazuju da su sve prihvatljive i da su dobijeni rezultati pouzdani kod svih kada se radi evaluacija sposobnosti ubrzanja (Duthie et al 2006). Međutim, pokazano je da je “nožni” start najbrži, a “palačni” najsporiji na sprintu dužine od 10 metara. To pokazuje da položaj starta ima značajan uticaj na vreme sprinta, zbog toga sportisti treba da treniraju onaj tip starta koji je karakterisitičan za njihovu disciplinu ili sport. Kada je reč o triatloncima, stojeći stav je preporučljiv u testu evaluacije brzine jer određeni broj trka startuje iz stojećeg stava. 

Test za procenu maksimalne brzine predstavlja merenje maksimalne trenutne brzine u toku sprinta. U toj situaciji startna pozicija nije relevantna jer će sportista dostići maksimalnu brzinu u svakom slučaju. Potrebno je minimum 30 metara da bi sportista dostigao maksimalnu brzinu. Neke od tehnika merenja uključuju lasersko merenje ili merenje radarom koji koristi Doplerov efekat (pojava da usled relativnog kretanja prijemnika ili izvora dolazi do menjanja frekvencije talasa). Međutim svakako da je danas najjednostavnija tehnika merenje GPS uređajem, i sa obzirom da na tržištu postoje mnogi satovi sa ugrađenom GPS tehnologijom, veoma je prosto izmeriti maksimalnu brzinu trčanja. Jedina njihova mana je period beleženja podataka (prikupljaju se podaci na intervalima tako da može da se desi da u momentu x sportista ima brzinu y, da u momentu x+0.05 sekundi ima brzinu koja je veća od y, a u momentu x+0.1 sekudni ima opet brzinu y, a da je uređaj zabeležio x i x+0.1 s momenat, tako da je došlo do izostajanja momenta u sredini kada je sportista imao praktično najveću brzinu), tako da se u tom slučaju preporučuje prolongirano vreme sprinta. 

Test za procenu brzinske izdržljivosti se vrši na distancama dužim od 60 metara. Brzinska izdržljivost je veoma bitan parametar za procenu brzine pojedinca. Postoje mnogi testovi i za sada ni jedan nije u potpunosti standardizovan. Bilo je pokušaja da se standardizuje vreme trajanja testa za određene sportove. Za triatlonce je distanca od 200 metara veoma dobar pokazatelj brzinske izdržljivosti i veoma lako može da se prati napredak i stanje u toku različitih mezociklusa.

Testovi za procenu snage

Maksimalna snaga se može odrediti korišćenjem nekoliko različitih metoda od kojih svaka ima svoje prednosti i mane. Osnovni modeli su:

• Izoinercijani (konstanta masa otpora)
• Izometrijski (maksimalna kontrakcija pri mobilisanom-fiksiranom otporu)
• Izokinetički (otpor sa limitiranjem brzine pokreta; sofisticirana aparatura)

Izoinercijalni test je najjednosavniji i najpristupačniji test maksimalne snage. Uglavnom se koristi protokol sa jednim ponavljanjem (1RM) gde je cilj podići što veću težinu. Neki treneri preferiraju test sa više ponavljanja, čak i do 10 (10 RM) jer veruju da je manja šansa za povredom, međutim to nije potvrđeno niti je dovoljno naučno istraženo. Hipotetički se može istaći da postoji veća šansa za povredom kada se radi o većem broju ponavljanja. Test sa jednim maksimalnim ponavljanjem je veoma precizan kada se radi o određivanju maksimalne snage. Protokol koji se koristi uključuje: 

• Zagrevanje sa 10 ponavljanja na 50% maksimalne predviđene težine (mpt)
• 5 ponavljanja na 70% mpt
• 3 ponavljanja na 80% mpt
• 1 ponavljanje na 90% mpt
• Glavni deo gde se 3 puta radi test maksimalne snage 

Izometrijski test može biti rađen na više sprava, za koje je potreban kompjuter koji će beležiti i analizirati proizvedenu snagu. Protokol podrazumeva zagrevanje pri submaksimalnim naporima, a potom glavni deo treba da se sastoji od nekoliko serija maksimalnih napora. U zavodima i institucijama za testiranje sportista se dosta koriste izometrijski testovi koji daju dobre povratne informacije za plivače, trkače, triatlonce i veliki broj ostalih sportista.

Izokinetički test se uglavnom koristi za grupu mišića butina i zadnje lože, jer je tu pronašao najveću aplikaciju u praksi. Prednost izokinetičkih testova je veoma precizno određivanje maksimalne snage pojedinačnih udova, tako da se mogu dobiti egzaktni podaci snage leve i desne noge, kao i leve i desne ruke. Izokinetički testovi, kao i izometrijski, takođe imaju široku primenu u zavodima i sportskim i medicinskim institucijama za testiranje širom sveta. Aparatura za izokinetička testiranja omogućava da se podesi ugao pri kojem se zadaje otpor sportisti koji je testiran, što je veoma korisna funkcija jer se lako mogu idenstifikovati slabe tačke kod sportiste.

Procena VAM vrednosti

Više o VAM-u možete pročitati u članku “parametri funckionalnih sposobnosti“. VAM predstavlja podatak koja izražava srednju vrednost vertikalnog uspona u biciklizmu. To je mera koja se izražava u pređenim vertikalnim metrima po satu i dobar je prediktor još jednog krucijalnog parametra u biciklizmu, a to je relativna snaga (W/kg) tj. odnosu proizvedene snage na određenom intervalu po kilogramu telesne mase. VAM treba da bude meren na usponima od oko 8% i svako povećanje uspona za 1% odražava se na smanjenje VAM vrednosti za 50.

VAM = (Vm x 60) / t gde je Vm vertikalni uspon (odnosno razlika nadmorske visine), a t vreme izraženo u minutima.

Korelacija VAM-a i relativne snage (VAM je i definisan radi određivanja relativne snage bez potrebe za meračem snage) je RP = VAM / (gf * 100) gde je gf gradient factor čija je formula gf = 2 + (% uspona / 10), a RP relativna snaga koja se izražava u W/kg. Tako da iz našeg primera sportiste koji ima VAM 1500 Vm/h, dobijamo da RP = 1500 / ((2+(8%/10)) * 100) što će dati vrednost od 5.35 W/kg.

Test (npr. u trajanju od 20 minuta sa ciljem što veće pređene distance na određenom usponu – samim tim i što veće visinske razlike) se može odraditi npr. na Iriškom Vencu (ograničenje je jer je kratak uspon tako da test traje od 10 do 12 minuta za bolje bicikliste) ili Crvenom Čotu pored Novo Sada, ili na Avali u Beogradu. U Srbiji sigurno ima više mogućnosti. Potom se lako može izračunati VAM, i na taj način biciklisti mogu da prate svoj progres nekoliko puta u toku godine. 

hotsport.rs 

1

0