REKREATIVAC IZ SRCA BANATA: Njegova pasija su – pedalanje i fotografisanje (FOTO)

Naš novi čitalac – rekreativac, dolazi iz Zrenjanina. Njegova pasija je – bicikli, ali i fotografije. Tokom svakodnevnog pedalanja po prelepim predelima naše zemlje, uglavnom Vojvodine, uz sebe ima i fotoaparat. Fotografije nastaju u trenutku, za njega su posebne i simbolišu turu koju je tog dana prešao.

Ivica Marinkov rekreativni je biciklista, zavisnik od adrenalina, pa je bicikli odlično sredstvo da zadovolji svoju potrebu za avanturizmom. Ovo je njegova priča:

Vožnja bicikla mi je jednostavno u krvi, kao i većini nas koji potičemo iz ovih krajeva. Od trenutka kada sam u drugoj, trećoj godini dobio svoj prvi pravi bicikli (tu ne računam tricikle) moji su taj bajs zvali ruski, a bio je minijaturna kopija velikog rogovog bicikla sa rudom i imao je debele0 gume i mali sic od tvrde kože.

Jurio sam besomučno svojom prašnjavom ulicom po ceo dan sa tim ruskim biciklom. Jednostavno, to je za mene bila zabava bez prestanka. Probudim se ujutru doručkujem i pravac ulica i voznja bicikla. Ta zabava vremenom postaje ljubav, a ljubav se ne bira, ljubav se dešava. I bilo je tu brdo bicikala, od violete, ko je imao zna sta je, ponija, bmx-a, desetobrzinca i drugih. Godine su prolazile, a ja sam rastao i okretao pedale, ali sam ih okretao da bih otišao na fudbaski, košarkaški, plivački ili neki drugi trening, jer iskreno nisam ni imao pojma da postoji sport koji se zove biciklizam, niti je bilo nekoga da me u tako nešto uputi. Nije bilo interneta ni današnjih sredstava informisanja.

Imali smo dva programa i treći kanal i izbora na kašičicu, pa sam i derbije dugo pratio putem radio prenosa. Toliko o sredstvima javnog informisanja. Da bicikli nije samo tamo nešto na dva točka, saznao sam tek pre desetak godina, ali tada nisam imao novca da sebi priuštim nešto kvalitetnije, nego sam dugo vozio neki ‘no name’ mtb bajs.

I kada sam  dovoljno ušao u svet biciklizma i skupio novac, odlučio sam da kupim sebi neki pristojan mtb. Prvi bajs sam kupio od mog dobrog prijatelja i partnera za vožnje, maratone i trke Mihajla Žužića, a taj bajs vozim i danas. Ja sam emotivac, vezujem se za stvari i jednostavno taj bicikli mi služi i ne želim da ga se odreknem. Vremenom sam kupovao opremu, deo po deo, kako sam imao novca i kako mi je nešto bilo potrebno.

Što se tiče treninga trudim se da vozim bicikli barem tri puta nedeljno po minimum trideset kilometara, ali neretko to ume da bude i pet puta nedeljno po pedesetak kilometara, sve zavisi od vremena i obaveza koje ti život jednostavno nameće. Ja sam samotnjak i većinu vremena vozim sam, ali je društvo uvek dobrodošlo. Uspevam i da se ubacim u voznju sa Bk cyclemanija iz Zrenjanina, jer vožnja u grupi je neprocenjiva stvar.

Posebna draž su trke i maratoni, taj adrenalin kada se spuštaš niz liticu brzinom vetra, to je neopisiv osećaj, to moraš da osetiš, to niko ne može da prepriča. Sve je to zadovoljstvo i spust i penjanje uz uspon i voznja po kisi, vetru, blatu sve ima svoju draž.

Inače, na svakoj vožnji, uz mp 3 plejer, uz mene je i mobilni telefon zbog praćenja brzine i dužine pređenog puta, ali i da fotografišem nešto što je meni u tom trenutku zanimljivo i što će me na tu vožnju podsećati. Da se razumemo, nisu to neke profi fotke, ali su mi drage jer su nastale u trenutku, osećaju…

Za kraj, imam zanimljivu priču. Kao i svaki biciklista dogodovštine su sastavni deo  vožnje.

Posebno će mi u sećanju ostati trka na Jastrepcu kada smo išli u vožnju dan pre same trke, ta vožnja od nekih tridesetak kilometara na sam vrh Jastrepca je podrazumevala petnaestak kilometara jezivog uspona gde većina ljudi ne vozi nego gura bicikli i isto toliko kilometara još jezivijeg spusta gde sam iskrivio točak i nekako se dovukao do kampa.

Ipak, glavna priča je kada smo izgubili ključ od kola, kojim smo putovali. Ključ je bio u mojoj torbici, ali je tokom vožnje nekako nestao. On nema rezervni ključ, ja sam odlučan da krenem da tražim ključ, jer sam razmišljao da je ispao na spustu, a ne na usponu, što moju potragu sužava na 15 km. Većina ljudi su mi rekli da sam budala, predlagali su da se zove majstor, ali znali smo da će to biti papreno skupo, jer smo baš daleko udaljeni.

Samoinicijativno odlučujem da pođem i potražim kljuc. Niko nije pošao sa mnom i nije me bilo briga, uzeo sam flašu vode i posao stazom.

Sreća mi se osmehnula i našao sam ključ posle nekih šest, sedam kilometara od kampa. Kada sam se vratio, ljudi nisu mogli da veruju, kao da sam našao iglu u plastu sena…

hotsport.rs

Sportske vesti iz zemlje i sveta možete pratiti i na našoj fejsbuk stranici Hotsport.rs, kao i na našem Tviter nalogu.

0

0