OKO MENE SAMO VUKOVI I BUKA: Kako je roster Crvene zvezde, a pre svih Ebuka Izundu, pokazao da ne treba previše verovati u ono šta čujete na internetu!

Tim koji je pokazao koliko može i pokazatelj zašto treba prvo videti nešto pa tek onda kritikovati!

Sportsko novinarstvo je jedna zaista divna branša sedme sile, ona koja treba da odmori ljude od sve hronike, politike i loših vesti. Ipak, kako se modernizovao senzacionalizam, od koga u 2026. verovatno niti jedan mediji nije distanciran, a kritikovanje i pljuvanje postali čitaniji od lepih priča, sve je počelo da poprima bizarnu i neprijatnu dimenziju.

Kada se na to nadovezalo da danas svako može da ima podkast, bude sportski influenser ili nešto treće i da bez ograničenja govori o temama za koje često svako ima poprilično, ili mnogo manje kredibiliteta nego što misli, dobili smo pravi potcenjivački maraton na sve strane.

Umesto da podkasti i emisije budu opuštena zabava, prostor u kojem se sport gleda pozitivno, gde se podržavaju igrači i klubovi bez ulaska u kvazi-stručne analize ljudi koji se realno ne bave ni trenerskim poslom, ni analitikom, ni skautingom, najčešće dobijemo – velike demante na terenu. Od juna meseca u brojnim medijima i strimovima slušali smo kako roster Crvene zvezde ima previše stranaca, kako će se stvarati klanovi, kako nema podloge za homogenost i, na kraju, kako određeni igrači navodno nisu za Evroligu.

Na udaru je posebno bio Kodi Miler-Mekintajer, proglašavan štetočinom, igračem koji „mnogo daje, ali serijski pravi gluposti“. Očigledno je da mnogi imaju problem da razumeju potrošnju lopti i činjenicu da kroz njegove ruke prolazi ogroman broj napada, ponavljanja, pikova, uručenja i kreacija, pa su njegove izgubljene lopte u realnom kontekstu – minimalne.

Čima Moneke je dočekan kao veliko pojačanje, ali je vrlo brzo postao meta zbog toga što je „previše opušten“ i zato što javno radi ono što rade i mnogi koji ga kritikuju – snima, priča, filozofira. A suština je jednostavna: Moneke dođe na posao, trenira, igra, daje poslednji atom snage, i ono što radi kod kuće ne treba nikoga da zanima dokle god ne vređa nikoga i ne ruši ugled kluba, što se od njega nikada nije ni moglo očekivati.

Posebna priča je Ebuka Izundu – igrač koji navodno „nije za Evroligu“, projektovan kao četvrti centar i privremena zakrpa dok se neko ne vrati. Potcenjivan od fanova, novinara, podkastera i jutjubera, a danas izgleda kao možda uz dva imena i najbolji čisti centar Evrolige u 2026. godini. Svako ko je prošle sezone makar jednom gledao Galatasaraj mogao je da vidi da Ebuka ima kapacitet da bude legitiman član evroligaške rotacije – a sada to pokazuje iz večeri u veče.

Uz to, i dalje se po emisijama može čuti kako Džordan Nvora ne igra odbranu na zadovoljavajućem nivou, iako u napadu proizvodi jedne od najboljih brojki u ligi. Ne može svaki evroligaški igrač biti Kavaj Lenard – da ume sve, ne bi bio u Beogradu. Selekcija šuta može ponekad da se zameri, ali pričati o lošoj odbrani jednostavno ne stoji.

Epilog svega je četvrti vezani trijumf, upravo su oni koji su mesecima bili pod lupom dali najjači odgovor – Nvora je predvodio tim sa 22 poena, Izundu je bio apsolutna sila pod košem sa 18 poena i 8 skokova, Miler-Mekintajer je kontrolisao igru sa 16 poena i 7 asistencija, dok je Moneke dao svoj prepoznatljiv energetski doprinos sa 8 poena, 5 skokova i 2 asistencije, potvrdivši da se istina uvek vidi tamo gde je jedino i merodavno – na parketu.

Dok je nedorasli Izundu odigrao jednu od svojih najdominantnijih partija: 18 poena, 8 skokova, šut 8/9 iz igre, čvrstina u reketu i potpuna kontrola pod obručima, kao simbol svega onoga što je mesecima bilo potcenjivano, a sada govori samo jedno – teren ne laže.

I onda dolazimo do momenta kada je najlakše – kritikovati, potcenjivati i osporavati, a kada se u tri utakmice ubaci 401 poen, svi se odjednom ukrcavaju na „bandwagon“. Budite konstantni, gledajte širu sliku i tražite dobre stvari i u porazima, jer će samo tako srpski sport biti zdraviji. Više vere u sportiste, samo to i sve je ostalo okej.

0

0