Neka imena koja se najčešće osporavaju u svetu sporta!
Kraj godine je u sportu tradicionalno rezervisan za sabiranje utisaka, podvlačenje crta i pokušaje da se, iza reflektora, statistika i navijačkih strasti, stvari sagledaju hladnije nego tokom same sezone. Upravo tada nastaje prostor za one rasprave koje nisu ni popularne ni komforne – pitanja o tome da li su neki od najvećih savremenih sportista zaista onaj elitni krem kakvim se često predstavljaju, ili su njihovi uspesi delimično proizvod okolnosti, sistema i trenutka u kojem su se pojavili.
Važno je odmah napraviti jasnu distinkciju: sportisti o kojima je reč nesporno su veliki šampioni. Njihove karijere, titule i individualni dometi ne mogu se osporiti bez nepravde i površnosti. Međutim, između vrhunskog šampiona i figure koja definiše epohu postoji razlika koju javni narativ često briše. U eri društvenih mreža, ubrzanih poređenja i potrebe da se svaka generacija proglasi istorijskom, granica između izuzetnosti i stvarne legende postala je tanja nego ikada.
Ovaj novogodišnji tekst ne bavi se rušenjem velikih imena, već pokušajem da se napravi nijansiranija slika sporta koji sve češće proizvodi zvezde brže nego što im daje vremena da prođu sve ispite veličine. U fokusu su sportisti koji su osvojili mnogo, ali su istovremeno često percipirani kao simboli apsolutne elite, iako njihova karijera ostavlja otvoreno pitanje – da li su zaista menjali sport ili su ga, u savršenim uslovima, jednostavno maksimalno iskoristili.
PEKO BANJAJA
U raspravama o savremenom MotoGP-u sve češće se provlači teza da je Frančesko Banjaja vozač čiji su rezultati veći od njegovog stvarnog uticaja i kvaliteta, odnosno da je precenjen u odnosu na reputaciju koju nosi.
Razlog za takav narativ pre svega leži u činjenici da je Banjajina era gotovo nerazdvojna od apsolutne tehničke dominacije Dukatija, motocikla koji već godinama postavlja standarde u MotoGP-u. Kada se titule osvajaju u okruženju u kojem isti motor omogućava i satelitskim vozačima borbu za pobede, prirodno se nameće pitanje koliko je u tim uspesima presudan bio sam vozač, a koliko mašina.
Dodatni argument kritičara jeste Banjajina sklonost greškama u trenucima kada bi šampion trebalo da pokaže hladnokrvnost i autoritet. Padovi iz vodeće pozicije i gubici bodova u situacijama koje deluju rutinski ostavili su utisak vozača koji nije u potpunosti imun na pritisak. U sportu u kojem su najveće legende gradile reputaciju upravo na sposobnosti da u najtežim trenucima budu nepogrešive, takvi momenti ostaju duboko urezani u kolektivno sećanje publike.
Takođe smo proteklih godina videli da je poražen od čoveka iz satelitskog tima Pramaka, Horhe Martina, što je bila velika bruka za Dukati, a na kraju ove takmičarske godine videli smo da kada nema daleko najbolji motocikl na gridu, nije niti blizu pretnja timskom kolegi Marku Markezu, koji je pitanje šampiona realno rešio sredinom leta, a čekao se septembar da se samo sve potvrdi. Daleko od sile od vozača kakvi bi bili Kvartararo, Martin, pa čak i Akosta da imaju motocikl poput Banjaje u rukama.
MAKS FERŠTAPEN
U poslednjih nekoliko sezona Maks Ferštapen izrastao je u centralnu figuru Formule 1, ali paralelno s njegovom dominacijom sve češće se javlja i kontrateza da je reč o vozaču čija reputacija prevazilazi realnu težinu njegovih uspeha. Taj narativ ne negira Ferštapenov talenat, već dovodi u pitanje kontekst u kojem su njegovi rezultati nastajali, pre svega bez presedana tehničku i logističku nadmoć Red Bula, kakva u celokupnoj Formuli 1 gotovo da nije viđena.
Ferštapenova era poklopila se sa periodom u kojem je Red Bul konstruisao bolid koji nije imao realnu konkurenciju, posebno u pogledu aerodinamike, balansa i upravljanja gumama. U takvim okolnostima, pobede su često delovale unapred odlučeno, a trke lišene neizvesnosti. Kada se šampionati osvajaju uz rekordne bodovne razlike i serije pobeda koje više podsećaju na demonstraciju tehničke sile nego na vozački duel, prirodno se postavlja pitanje koliko je presudan faktor bio sam vozač, a koliko mašina koju je vozio.
Kritičari dodatno ukazuju na činjenicu da Ferštapen retko biva stavljen u situaciju u kojoj mora da “preživi” loš vikend. Njegove sezone gotovo da ne sadrže faze ozbiljne defanzivne vožnje, spašavanja bodova ili improvizacije u nepovoljnim okolnostima, što su momenti koji su u prošlosti definisali veličinu šampiona. Umesto toga, dominacija Red Bula omogućila je Ferštapenu da trke vodi iz pozicije potpune kontrole, bez potrebe za rizikom ili kreativnošću pod pritiskom.
Još jedan sloj ovog narativa tiče se Ferštapenovog stila i odnosa sa konkurencijom. Iako agresivan i beskompromisan, njegov pristup često deluje granično upravo zato što dolazi iz pozicije moći. Kada vozač zna da ima tehničku prednost, margina za grešku je veća, a agresija manje kažnjiva. Zbog toga se postavlja pitanje kako bi se Ferštapen ponašao i kakav bi bio njegov učinak u situaciji ravnopravne borbe, kakvu su morali da prolaze šampioni iz prethodnih era.
Prvi put nakon pet punih godina Maks nije imao ubedljivo najbolji bolid u prvoj polovini 2025. godine, ali daleko od toga da je taj RB kaskao previše za realno u prvih osam meseci dominantnim Meklarenom, ali i uz besmislena „papaja pravila“ i sve jaču mašinu iz trke u trku, videli smo da Maks je lako našao sebe na trocifrenoj razlici za vodećim u šampionatu.
Njegov i dalje detinjasti temperament viđen je u Barseloni kada se zakucao u Džordža Rasela, ali kada su svi prestali sa razvojem bolida na letnjoj pauzi, Maks je pokazao da je i dalje Red Bul daleko najbolji tim u šampionatu, a realno bi bio šampion da Noris nije smogao snage u Meksiku i Brazilu i pokazao da je sposoban da slavi i u tada inferiornom bolidu. Takođe ostaje večno sporno pitanje poklonjene titule 2021. godine, ali to je tema o kojoj se može diskutovati danima. Dok ne vidimo da je konkurentan u bolidu koji ne spada u dva najjača u gridu, mora se pričekati sa pomalo veštačkim hvalospevima da spada u red baš onih najvećih vozača. Nije sve u titulama, to najbolje zna Ajrton Sena.
ZLATAN IBRAHIMOVIĆ
U fudbalskim raspravama koje se vode već godinama, ime Zlatan Ibrahimović gotovo uvek izaziva krajnosti – ili bezrezervno divljenje ili ozbiljnu skepsu. Narativ o njegovoj navodnoj precenjenosti ne proizilazi iz osporavanja talenta, jer je Ibrahimović tehnički i fizički bio jedinstvena pojava, već iz pitanja koliki je zaista bio njegov domet u istorijskom smislu i koliko su njegova reputacija i mit nadrasli realne rezultate.
Ibrahimovićeva karijera obeležena je konstantnim boravkom u velikim klubovima, ali i gotovo potpunim izostankom ključnih evropskih uspeha. Uprkos igranju za Milan, Juventus, Inter, Barselonu, PSŽ i Mančester junajted, nikada nije bio centralna figura tima koji je osvojio Ligu šampiona, niti je ostavio neizbrisiv trag u nokaut fazama tog takmičenja. U sportu u kojem se najveći napadači mere upravo po učinku u najtežim evropskim noćima, ta praznina ostaje teško zanemarljiva.
Dodatni element koji hrani tezu o precenjenosti jeste njegov odnos prema kolektivima najvišeg nivoa. U Barseloni, tada na vrhuncu svoje igre, Ibrahimović nije uspeo da se uklopi u sistem koji je tražio disciplinu, brzinu odluke i potčinjavanje timu. Umesto da se prilagodi, sukobio se sa autoritetom i vrlo brzo napustio klub, ostavljajući utisak igrača koji funkcioniše samo kada je sistem prilagođen njemu, a ne obrnuto. Za nekoga ko se često predstavlja kao alfa figura svetskog fudbala, to je ozbiljna mrlja.
Ibrahimovićeva dominacija u domaćim prvenstvima, posebno u Francuskoj, takođe se često posmatra sa dozom rezerve. PSŽ je u tom periodu bio finansijski i igrački neuporediv sa konkurencijom, što je Zlatanove golgeterske brojke učinilo impresivnim, ali i očekivanim. U takvom okruženju, individualni učinak gubi deo težine jer dolazi bez stvarnog otpora, što dodatno pojačava utisak da su brojke rasle brže od stvarnog uticaja na evropskoj sceni.
Na kraju, veliki deo Zlatanove veličine izgrađen je van terena, kroz izjave, imidž i samoproklamovani mit. Njegova harizma, duhovitost i samouverenost stvorile su figuru veću od samog fudbala, ali su istovremeno zamaglile hladnu analizu karijere. Kada se emocije i citati sklone u stranu, ostaje slika briljantnog individualca koji nikada nije bio ključni igrač jedne istorijske ekipe u najvažnijim trenucima.
U napadačkim erama na deobi dve u kojima je Ibrakadabra obitavao Luisa Suareza, Kristijana Ronalda, Roberta Levandovskog, Karima Benzeme, DIdijera Drogbe, Tijerija Anrija, Vejna Runija, moramo se pomiriti sa činjenicom da evropski uspeh, ali i onaj sa reprezentacijom, gde je uvek bio daleko van same završncie (barem polufinale), jeste neophodan da bi se svrstao u najbolje igrače na svetu. Jako, jako blizu, ali mnogo daleko od onih najvažnijih svari.
KARMELO ENTONI
Malo je falilo da se ime Lebrona Džejmsa nađe ovde, ali prosto iako mu pik, ubilački i pobednički instinkt i dominacija nisu na nivou Vilta, Bila, Kobija i Njegovog letećeg visočanstva i nekih drugih, dužina karijere i neuništivos Kralja se mora poštovati. Zato smo izabrali košarkaša košarkaša oko kojeg sve izgleda toliko estetski savršeno, da mu je čak i ime pravo zvezdano, možda i najlepše u čitavom svetu sporta.
Zato se u NBA diskusijama ime Karmelo Entoni često se pojavljuje uz etiketu jednog od najvećih strelaca svoje generacije, ali paralelno s tim traje i snažan narativ da je njegova reputacija godinama bila veća od stvarnog takmičarskog dometa. Taj pogled ne osporava Entonijevu košarkašku veštinu, već dovodi u pitanje koliko je njegov stil igre zaista doprinosio pobedama na najvišem nivou i da li je ikada bio vođa koji menja sudbinu franšize.
Entonijeva karijera bila je obeležena konstantnim individualnim brojkama, ali i upornim izostankom ozbiljnog plej-of uspeha. Iako je godinama bio prva opcija u Denveru i Njujorku, njegove ekipe retko su prelazile granicu druge runde, a utisak je da nikada nije postojala realna pretnja da će s njim kao glavnim osloncem stići do samog vrha. U ligi u kojoj se najveće zvezde definišu sposobnošću da podignu tim kada je najteže, Entonijeva era ostala je bez takvog potpisa.
Posebno kritičan deo narativa odnosi se na njegov stil igre, koji je godinama bio oličenje izolacione košarke. Entoni je bio majstor teških šuteva i individualnih poteza, ali je njegova igra često usporavala protok lopte i smanjivala učinak saigrača. U trenutku kada je NBA počela da se okreće efikasnosti, kretanju i timskoj košarci, on je ostao simbol stare škole u njenom manje produktivnom obliku, što je dodatno pojačalo utisak da su njegovi poeni dolazili nauštrb kolektivnog uspeha.
Njegov status superstara takođe je dugo bio vezan za okolnosti, a ne za transformativni uticaj. U Njujorku je postao lice franšize više zbog tržišta i medijske težine Medison Skver Gardena nego zbog rezultata na terenu. Iako je imao sjajne individualne sezone, one nisu promenile realnu sliku Niksa kao tima koji ostaje van ozbiljnih šampionskih razgovora, što je bacilo senku na njegovu ulogu lidera.
Tek u kasnijoj fazi karijere, kada je prihvatio sporednu ulogu, postalo je jasno koliko je dugo bio zarobljen u slici samog sebe kao prve opcije. Paradoksalno, Entoni je delovao korisnije kao igrač zadatka nego kao centralna figura, što je kod mnogih dodatno učvrstilo uverenje da je godinama bio precenjen u odnosu na stvarni uticaj na pobede.
Zbog svega toga, narativ o Karmelu Entoniju kao precenjenom igraču ne negira njegov talenat niti mesto među najboljim strelcima svoje generacije, već naglašava jaz između individualne briljantnosti i timskog uspeha. U istoriji NBA ostaje upamćen kao vrhunski poenter, ali ne i kao igrač koji je definisao epohu ili pomerao granice onoga što znači biti prava superzvezda. Malo je i kosmička pravda što je odmah posle njega u Denveru debeljuškasti Somborac uzeo čuveni broj 15.
JANIK SINER
U savremenom teniskom diskursu Janik Siner se često predstavlja kao gotovo neminovni naslednik velike trojke, ali paralelno s tom percepcijom raste i narativ da je njegov status delimično izgrađen brže nego što su to potvrdili najteži ispit i dugotrajna dominacija. Skepsa ne negira njegov izuzetan talenat, već dovodi u pitanje koliko je slika o Sineru već sada veća od onoga što je do sada uradio.
Sinerov meteorski uspon poklopio se sa periodom tranzicije u muškom tenisu, u kojem su se Nadal i Federer povukli, a Đoković postepeno ulazio u poznu fazu karijere. U takvom vakuumu, svaki mladi igrač sa kontinuitetom i disciplinom dobio je prostor da bude proglašen novim licem ere. Kritičari, međutim, ističu da je Siner često delovao najubedljivije upravo u fazama turnira kada pritisak još nije maksimalan, dok su njegove najveće titule i prelomni mečevi uglavnom dolazili u kontekstu oslabljenih ili nekonzistentnih rivala.
Poseban udarac njegovom imidžu savršenog profesionalca bio je doping skandal koji je izbio kada je objavljeno da je bio pozitivan na zabranjenu supstancu pod nazivnom klostebol u okviru takmičarske kontrole. Iako je slučaj kasnije objašnjen kao posledica slučajnog nanosa fizio kreme, a Siner nakon istrage oslobođen teže sankcije, sama činjenica da je bio predmet postupka, uključujući i kratkotrajnu suspenziju dok se situacija razjašnjavala, ostavila je trajnu mrlju u javnoj percepciji. U sportu u kojem se poverenje gradi godinama, a gubi u jednom saopštenju, takve epizode postaju deo narativa koji prati karijeru.
Ono što je najvažnije jeste da dominira u realno veoma slaboj eri, gde je povremeni teniser, Novak Đoković i dalje nedvosmislno treći najbolji igrač sveta. Srbin ne shvata više tenis ozbiljno kao nekada, niti ga telo sluša kao pre nekoliko godina, ali i pored toga on je sila nad celim teniskim svetom, osim dva imena. Upravo to drugo ime mimo Janika Sinera, je najveća rak rana Italijana.
Gde god gotovo da se sretnu, Karlos Alkaraz razbija Janika. Više ni podloge nisu toliko bitne, jer i na šljaci (imao istorijski preokret gde su Sineru bile malo i tri meč lopte i dva seta prednosti), ali i na betonu (počistio ga u finalu US Opena), kada je Mursijac motivisan i potpuno zagrižen da osvoji pehar, Italijan je više predmet za brisanje poda nego realan rival, što smo videli mnogo puta i ove godine, uz dva izuzetka, ali definitivno da je u Torinu mankalo Špancu motiva.
Uz sve to brojni neteniski bonusi koje ima Italijan, zaista iritiraju ljubitelje tenisa. Najnovija nagrada za najboljeg igrača sveta u 2025. godini iako nema najviše slemova, niti titula, niti je prvi na ATP lsiti, samo pojačavaju ovaj utisak. On je zapravo nešto najbliže Maksu Ferštapenu kada je neki status u pitanju, jer su deo sporta koji teži da napravi megazvezdu za zapadno tržište, jer u ljudima drugačije boje kože, svetske percepcije i teških početaka poput Novaka Đokovića ili Luisa Hamiltona nije moglo da se profitira finansijski od bogate dece svetle puti sa zapada, prosto nisu mogli dovoljno da se poistovete kao sa Federerom ili Šumaherom, pa je ovakav potez sa korporativne strane apsolutno razumljiv.
0
0
Loading ...
