Kakvi su bili naši igrači „preko bare“ u 2025. godini?
Godinu za nama u NBA svetu obeležio je prerani kraj dinastije koja je tek uzletela, u vidu Boston Seltiksa i početak stvaranje one koju već sada, s pravom prema prikazanim rezultatima u aktuelnoj sezoni, porede sa čuvenim Voriorsima – Oklahoma siti Tanders.
Deo tog sveta su i srpski igrači. Neki kroz veći učinak (Jokić), a neki kroz manji (Bogdanović) pokušavaju da pomrse račune pretendantima na prsten. Drugi se, pak, bore za poziciju u timovima koji se bore za svoje mesto pod sunce. A u treću grupu spada onaj koji se upravo prošle godine okitio jednim prstenom.
Hajde da vidimo zato kakva je godina bila za naše igrače preko bare i šta im može donete naredna. Barem na kraju trenutne sezone.
Počećemo sa najzvučnijim imenom srpske košarke, Nikolom Jokićem, zvezdom Denvera. Jokić se već sa prvom MVP nagradom, mada se možda neće složiti neki, probio na prvo mesto imena srpske košarke. Sledeće dve, čuj mene četiri, sledeće dve koje je osvojio, kao i prsten, uz MVP-ija velikog finala, pride, otklonila su i glasove tih nekih, jer tada se o njemu prestalo pričati kao o najboljem srpskom igraču ikada. O njemu se sada priča kao jednom o najboljih centara ikada, pa čak i igrača generalno. Naravski, uz slavna imena Kiće, Koraća, Bodiroge, Divca i da ne nabrajam do besvesti sada, biti najbolji igrač zemlje čija je škola izrodila takve košarkaše nije mala stvar, ali činjenica da te brojni stručnjaci, sadašnji i bivši treneri i igrači, svrstavaju uz sam vrh majstora ove igre pod obručima, ipak te stavlja u jednu višu dimenziju od svih gorenabrojanih imena.
Prošla sezona za Jokića bila je dokaz da imati najboljeg igrača na svetu nije dovoljno ako nemate tim. Pa čak iako je to tip igrača koji ume druge da čini boljim. Odlasci Koldvela Popa i Brusa Brauna po završetku šampionske sezone i dolasci neadekvatnih pojačanja koštale su Denver konkurentnije borbe za prsten. Jeste, došao je Vestbruk, ali njegov dolazak više je nahranio potrebe medija i navijača da vide bivšeg i sadašnjeg MVP-ija u istom timu, nego što je zaista podigao šanse tima za odbranu prstena. Da se ne lažemo, možda to nije bio Vestbruk iz svoje prajm 2017. ali nije ni primao novac kao taj Vestbruk. Za jedan veteranski ugovor isporučio je sasvim pristojne, a u par navrata i mnogo bolje partije od igrača koji igra za taj novac.
Ipak, još jedna sezona iz Jokićevog prajma ostala je nedovoljno upotrebljena. Džoker je specifičan igrač. Dosta je potcenjen kao poenter, ali kada treba, pogađaće odakle god želite – sa niskog posta će ugurati čuvara, probiće se na ulaz, odradiće sombor šafl i pogoditi sa poludistance ili će zalomiti ruke iza glave kao da se sprema da baci štap za pecanje i trojkom ubiti volju za igrom kod rivala. Ali on je pre svega igrač koji DODAJE. Ponekad zbog njegovih lucidnih asistencija ostane zaboravljeno koliko dobar pregled igre. Na terenu se sve češće ponaša poput trenera, govoreći igračima gde da idu i šta da rade jednom kad dobiju loptu. A dobiju je. Njemu ne treba superzvezda. Samo igrač koji će pogoditi šut jednom kada mu Jokara servira loptu i koji će pomoći u odbrani.
Prošle sezone su završili na četvrom mestu. Malo pre kraja regularnog dela, nakon rezultatske krize, sa mesta šefa stručnog štaba smenjen je Majkl Meloun, trener pod čijom palicom je Jokić upravo i dobio mogućnost da zasija. Umesto njega, tim je preuzeo njegov dotadašnji pomoćnik, Dejvid Adelman. Nagetse je u plej-ofu sačekala ekipa Los Anđeles Klipersa. Klipersi su bili i s pravom se pokazali pravom nagaznom minom. Ekipa predvođena veteranima koji su harali prethodnom decenijom, Lenardom i Hardenom, uz zaista dubok roster kvalitetnih igrača, važila je za predendanta iz senke. Serija je otišla u sedam runde i, zbog kvaliteta, protivnika, niko ne može da zameri Nagetsima zašto nisu ranije završili. Ipak, sedam mečeva protiv protivnika koji vas crpi do poslednjeg minuta svakog meča definitivno ostavi traga na vama. Posebno kad vam u narednoj rundi dođe lider vaše konferencije iz regularnog dela, koga predvodi, do tada najveći konkurent za MVP-ija vašoj zvezdi (Šej je priznanje dobio kasnije) i tada budete primorani da igrate sedam utakmica. Nagetsi nisu imali šanse, a očigledno ni kvalitet da se supratstave, ispostaviće se kasnije, novom šampiona NBA lige.
Što se Jokićevog ličnog učinka tiče, već petu sezonu zaredom je završio u najužem krugu za MVP-ija, ali se, nažalos po njega i po nas u Srbiji, ponovila ona ‘23. kada je naslov ispred njega poneo Embid. Ove godine je to bio Šej Gildžes Aleksander, igrač koji je zbog svoje igre, koja se u velikoj meri zasniva na iznuđivanju faulova, postao neprijatelj No1 među srpskim navijačima. Mnogi smatraju da je Jokić ponovo pokraden za MVP titulu i da je razlog zašto, nakon sezone u kojoj je imao tripl-dabl statistiku, nije dobio nagradu za najkorisnijeg igrača sezone taj da bi se time izjednačio sa Lebronom Džejmsom i Viltom Čemberlejnom po njihovom broju. Bilo kako bilo, Jokić je zaista imao impresivnu sezonu iza sebe i zaista ostaje žal, a ako ne i čudo, kako nije poneo MVP nagradu u svoju štalu.
U novu sezonu Denver je, čini se, naučio iz svojih grešaka. Vratio se Brus Braun, nezamenjivi šesti igrač iz šampionske sezone, a u zamenu za Majkla Portera Džuniora, koji je tek na momente opravdavao veliki novac, došli su pouzdani šuteri, Kem Džonson i Tim Hardavej Džunior. Denver je trenutno treći i smatra se jednim od favorita da svrgne Grmljavinu s vrha. Kada govorimo o Jokiću, raduje, mada nije neka vest, da je lider i ove sezone u MVP trci. Kako i da ne bude kada radi nešto što je malo ko očekivao, opet je podigao nivo svoje igre. Trenutno beleži 29,8 poena, 12,1 skok i 11 asistencije, uz 1,3 ukradene lopte po meču. Na sve to beleži i 56,2% šuta iz igre, od kojih trojke šutira malo slabije nego prethodne dve sezone – 36,5%.
Predikcije za ovu sezonu: Zapad je nikad pakleniji, a od čuvene generacije Voriorsa nije se toliko neka ekipa izdvajala po kvalitetu kao što je to sada slučaj sa Oklahomom. Imaju sve, prvu zvezdu koja je MVP kalibar, odlične igrače koji ga mogu tu i tamo odmeniti i povući, jako dobre igrače uloga i zaista dugu klupu. Mnogima od njih ističu ruki ugovori, te će sigurno gledati, dok su na okupu da se okite još jednim prstenom. Koliko god zdušno navijali za “srpski Denver” moramo biti realni. Najviše koliko mogu – finale divizije!
Teško da ću za ostale imati ovoliko prostora da napišem koliko sam za Jokića. To ipak ne znači da oni ne postoje i da njihove karijere ne zavređuju pažnju. Prvi koga skeniramo od njih jeste kapiten naše reprezentacije, Bogdan Bogdanović.
Bogija život definitivno ne mazi. Pre samo par godina bio je u najužem krugu za nagradu namenjenu najboljem šestom igraču lige. Njegov doprinos ipak nije mogao doći do izražaja u divljačkoj ekipi kakva je tada bila Atlanta sa Trej Jangom i Dežonte Marejem. Zbog njegovog prelaska u Kliperse svi smo se radovali. Naravno, nismo očekivali da će biti starter, pored jednog Hardena to je nemoguće. Ali da će moći da da doprinos sa klupe svojim šutevima za tri, to smo svi očekivali. I bilo je to lepo u toku regularne sezone. Klipersi, kao ekipa Lenarda i Hardena, igrali su dobro regularnu sezonu, a čak i kada njih nije bilo, tu su bili drugi igrači da iskoče. Među njima bio je i Bogdan, iako po učinku i doprinosu dosta iza Zupca i Pavela, na primer. Srpski kapiten je pokazao iskustvo, uzimao sigurne šuteve, ali i znao kada mu je nameštena ruka i kada može da slomi protivnika svojim projektilima iza linije za tri poena. Hvalili su ga saigrači, hvalio ga je trener Lu zbog svog iskustva i košarkaške inteligencije koja se stiče u našoj školi (i pod Duletovim rigoroznim treningom…).
Zbog igrača kao što je Bogdan, ali i Batum, Dan i, dobro ćete pročitati, Ben Simons, mnogi su videli Kliperse kao nagaznu minu u plej-ofu, ekipu sposobnu da pomrsi račune svima, jer ovi igrači bili su igrači rotacije kod njih, dok bi u nekim drugim timovima verovatno imali zagarantovana mesta u startnim petorkama. Ta “mina” završila je regularnu sezonu na petom mestu, ukrstivši ih sa Denverom u srpskom derbiju. Opravdali su svoju reputaciju, serija je otišla u sedam utakmica, ali nisu smogli snage, možda i previše iskusni (čitaj – matori) Klipersi. Bio je solidan u toj poslednjoj utakmici Bogdan. Treći strelac ekipe. Ipak, kada su bile najbitnije, njegove trojke su izostajale. I u toj utakmici, u kojoj je bio zaista dobar, pogodio je tek jednu od pet koliko je pokušao. Prvu trojku u ovoj seriji pogodio je tek u četvrtoj utakmici. Daleko od toga da odgovornost za ispadanje ide na njegovu dušu. Štaviše, za svoju minutažu, ugovor i ulogu koju ima u timu, dao je i više nego dovoljan doprinos. Pa u petoj je zabeležio 18 poena za 23 minuta igre, pogodivši svaki drugi šut za tri poena (4 od 8). Ne, ne, ispadanje definitivno ide na dušu nosiocima i to više Lenardu nego Hardenu koji je nosio Kliperse u uvodnim mečevima.
Ipak, žrtva promena koje su se desile tokom leta, više je ispao Bogdan. Klipersima je trebala sveža krv, samo, izgleda da sportskom sektoru niko nije rekao da sveža krv obično znači da bude mlađa, tj da se podmladi sastav. Nažalost, već iskusni Bogdanović dobio je konkurenciju u spoljnoj liniji u vidu daleko iskusnijeg Krisa Pola i dovoljno iskusnog i prekaljenog Bredli Bila. Iako on i Pol uopšte nisu isti tip igrača, dolazak/povratak “Point Goda” u grad anđela, značio je da će Bogi izgubiti svoju sekundarnu ulogu da prenosi loptu na protivničku polovinu terena, što mu je bio povremeno zadatak kada bi se on i Batum nalazili zajedno na terenu. Mnogo veći znak Bogdanu da treba da pakuje kofere jeste dolazak Bila, čistog beka šutera koji, možda-verovatno, nije bolji trojkaš od našeg kapitena, ali zato ima mnogo veći napadački arsenal od njega. Mislim, govorimo o igraču koji je do skora bio lice franšize, koliko god Vašington tada bio loš. Da nesreća nikad ne dolazi sama, tu je i ovogodišnji Evrobasket, na kome je Bogdan doživeo povredu zadnje lože. Srbija je rano ostala bez svog kapitena i definitivno mnogo ranije nego što je planirala na takmičenju.
I tako je Bogdan ušao u novu sezonu povređen. Povreda je, međutim, u jednom trenutku sanirana. Bogi se vratio na parket i… vrlo brzo na klupu, a onda i van protokola. Ostajao je zagonetan Lu, ali vremenom je ljudima postalo jasno, na Bogdana se u toj ekipi više ne računa… Rok za trejdove će uskoro početi, videćemo da li će Klipersi i/ili Bogdan potražiti novu sredinu. Još uvek može naš kapiten da se zapali i takav pomogne svakoj ekipi koja se bori za neki viši plasman. Mada, ko zna, možda bi mu u ovom trenutku više odgovaralo da pređe u ekipu koja tenkuje i da samim tim postane mentor nekim mlađim igračima. Ali stvarno bi bila šteta ne dobiti makar još sezonu u timu koji stremi ka najvišim visinama.
Predikcije za ovu sezonu: Baš je nezahvalno govoriti predikcije za ekipu u kojoj igra naš igrač, a koja na njega ne računa u meri u kojoj igrač takvog renomea zaslužuje. Svejedno, Klipersi ne izgledaju trenutno kao ekipa koja ima šta da traži na zapadu. Iako bi po imenima mogli da budu konkurenti, to trenutno svakako nisu, a šta je razlog tome, to samo oni znaju. Afera u vezi Lenarda, neobjašnjivi otkaz Polu, jednostavno, previše je tu nagomilanih stvari koje nemaju potpune veze sa sportom. Nažalost, Klipersi u ovom trenutku deluju kao plej-in ekipa. A ako i na taj način uđu u plej-of, prva runda je njihov plafon. Nisu više nagazna mina.
Status Nikole Jovića u Majamiju bi se jednom rečju mogao opisati kao – neshvatljiv. Razlog za to što reči trenera Erika Spolstre i predsednika Majamija Peta Rajlija govore jedno, a prilike na terenu drugo. Brojne su izjave i jednog i drugog o potencijalu Jovića, napretku u njegovoj igri i važnosti njegove uloge u timu. Ali kada pogledamo prosečnu minutažu koju je imao u toku prethodne sezone (25 minuta) i ove (18 minuta) vidimo znatan pad u prilici koju dobija na terenu. Početak godine za Majami, kao i ostatak prethodne sezone, protekao je u jednom drugom talentu koji je počeo da koristi ukazanu šansu. Džejmi Džakez Džunior odlično je koristio minute koje mu je Spolstra davao. I ne bi to bilo ništa loše po Jovketa da nije reč o mladom igraču koji isto igra na krilnoj poziciji. Taj “direktan konkurent” je prošle sezone za skoro identičan broj minuta beležio bolju statistiku od našeg reprezentativca, 11,4 poena; 4,3 skoka i 2,9 asistencije.
I došao je baš kada je tim napustio dojučerašnja zvezda, Džimi Batler, koji je Majami odveo do velikog finala pre dve godine. Nakon njegovog odlaska, tim je krenuo u postepen rebilding. Postepen jer su već postojali mladi i talentovani igrači koji su dobijali minute. Stoga smo svi očekivali da će prethodna sezona biti veliki iskorak u Jovićevoj karijeri i da će zacementirati svoje mesto u startnoj petorci ekipe koja nije među najlošijima na istoku, a koja ima potencijala da raste i već kroz godinu-dve bori se za plej-of a onda i najveće domete. Ipak, stvari su krenule drugim tokom i sunce mladog Meksikanca počelo je jače da sija.
Da li je to uticalo na Jovićevo samopouzdanje, nezahvalno je tvrditi. Deluje nekako nerealno da jeste, posebno kad vidimo koliko se trudi u svojim zadacima, bori na terenu i unosi energiju u igru. Ali sa njegovom formom nešto definitivno nije u redu. U stanju je da utrpa preko 20 poena, a da onda na sledeću utakmicu da tek trojku. Jović je tip igrača koga kladioničari mrze, što definitivno ne bi trebalo da ga interesuje, ali ako želi mesto u timu, potrebno je da ima stabilnu formu. To sa njim nije bio slučaj prethodne sezone, a nije ni ove.
Sezonu 2024/25 Majami je završio na 10. mestu. Ponovo su pokazali šta znači “Hit kultura”, probivši se do plej-ofa, ali ovoga puta tu je bio kraj za njih. Klivlend ih je počistio sa 4:0, jasno im poručivši da još nisu taj kalibar. Učešće u plej-ofu je svakako dovoljna nagrada za taj tim u razvoju i definitivno nemaju za čim žaliti. Ali Jović ima. U prvoj utakmici je pažnju dobio tek jedan minut, dok je u drugoj već igrao 25 minuta. I sledeće dve su imale identičnu minutažu, ali je učinak varirao. U poslednjoj utakmici postigao je 29 poena, što je bio njegov tadašnji rekord karijere. Ali u prethodne dve utakmice je imao dosta slabiji učinak. On po strani, ono što je tu posebno zapalo za oko je njegova statistika, posebno u šutu za tri poena. Tek po jedna pogođena trojka u ta dva susreta, prvo iz osam, a onda iz šest pokušaja. I jeste statistika kao bikini, pokazuje, ali ne otkriva sve. Samo što u ovom slučaju radi protiv Jovketa, jer njegova najbolja partija došla je onda kada je sve bilo rešeno.
U ovoj sezoni, Jović je nastavio sa toplo-hladno igrama, s tim da je više hladnih. Ipak, i dalje čitamo izjave trenera u kome veliča njega i njegovu ulogu, ali moramo sve više da se zapitamo koliko imaju pokrića. Uloga rezerviste u timu koji je u razvoju je ne baš dobra preporuka menadžerima i drugim klubovima. Sigurno da postoje bolje opcije za nastavak karijere i verovatno bi Nikola Mlađi mogao već da razmišlja sa njima, ali nigde ne treba trčati pred rudu. Sigurno je da ima potencijala i ukoliko bi uspeo da svoju formu dovede u red, minuti će mu biti vraćeni, a on će moći da bude zahvalan što je završio u franšizi kao što je Hit.
Predikcije za ovu sezonu: Teže je reći šta će biti sa Jovićem, nego sa Majamijem. Najviše koliko Hit može i na ovako slabom istoku jeste plej-in. Onda je jedna utakmica i tu je sve moguće, ali više od prve runde plej-ofa ne bi mogli. Mada ne bi trebalo da čudi da završe ispod crte i pojure neki pik. Razloga za žurbu nemaju. Što se Jovića tiče, njegova minutaža i doprinos mogu porasti, mogu ostati isti, a može i da napusti klub. Neka naša konačna ocena bude optimistična, bar za njega. Više minuta za našeg reprezentativca i rotirajuća uloga sa Džakezom. Što se Majamija tiče, na žalost, a možda i na sreću, ne vidimo ih u plej-ofu ove sezone.
Za razliku od Jovića, Tristan ima vremena i dobija šansu koju sasvim pristojno koristi. Njegov prelazak iz Partizana u Vašington bio je dočekan sa dozom optimizma, ali i realnog opreza: u pitanju je sredina koja godinama luta između rebildinga i pokušaja da ostane konkurentna, bez jasnog identiteta i dugoročne vizije. Upravo u takvom ambijentu mladi igrači često dobijaju šansu, ali još češće ostaju zaglavljeni između razvojne lige, klupe i povremenih bljeskova.
Vukčević je u NBA ušao sa jasnim „etiketama“ – visoki šuter, mekan izbačaj, osećaj za igru i solidan napadački arsenal za svoju visinu. U Evropi je pokazivao da može da igra kao „stretch“ četvorka, a povremeno čak i kao nisko krilo. Međutim, prelazak preko okeana doneo je sudar sa drugačijim ritmom, fizičkom snagom i, možda najvažnije, drugačijom hijerarhijom. U Vašingtonu, za razliku od Partizana pod vođstvom Željka Obradovića, hijerarhija u Vašingtonu gotovo da ne postoji. Tristan je odmah po dolasku dobio šansu koju je fino koristio. Zašto i ne bi? Vašington je rano u toku sezone ostao bez realnih, a posle i bez matematičkih šansi za plej-of, koji nije ni bio cilj. Umesto toga, oni su odlučili da rade isto što i drugi timovi u izgradnji rade – da uvežbavaju mlade igrače. Tristan je mogao tako da igre bez da se od njega zahtevaju veći defanzivni zadaci, što mu se posebno zameralo tokom perioda igranja u Partizanu. Ono što su mnogi govorili, da je NBA košarka sa širim terenom i većim akcentom na napadu, stvorena za njega, pokazalo se kao tačno. Vrlo brzo je počeo da beleži dvocifrene partije.
E, sad, Vašington, iako rezultatski slab, ima veliki broj mladih igrača na sličnim pozicijama, od kojih svaki traži svoje mesto pod suncem. U takvom okruženju treneri često biraju one koji mogu odmah da doprinesu u odbrani i fizičkom kontaktu, segmentima u kojima Tristan još uvek traži stabilnost. To se vidi i po statistici ove sezone koja je u tri glavne kategorije nazadovala. Naravno, u timu koji igra praktično „da se uigra“ to ne mora da predstavlja veliku stvar, ali bi trebalo da mu bude prvo upozorenje da poradi na svojoj igri kako ne bi izgubio mesto u timu i ostao deo procesa jednom kada Čarobnjaci odluče da se nadmeću sa drugima. Napadački talenat mu niko ne osporava, ali NBA zahteva mnogo više od dobrog šuta i korektnog kretanja bez lopte. Prošlu sezonu završili su na tačno poslednjem mestu istočne konferencije.
Trenutna za Vašington, gledano šire, još jednom protiče u znaku dna tabele i skupljanja budućih resursa. U takvom kontekstu rezultati nisu prioritet, što otvara prostor za razvoj, ali ne garantuje stabilnu ulogu. Upravo tu leži i paradoks Tristanove situacije: igra u timu koji nema imperativ pobede, ali ni jasnu strukturu u kojoj bi njegova uloga bila dugoročno definisana.
Predikcije za nastavak sezone: Sudbina Vašingtona je jasna ove sezone, ostaju ispod crte. Eventualno bi mogli da ne budu poslednji. Što se Vukčevića tiče, očekujemo da, kada krene čuveni središnji deo sezone i divlja košarka koja se tada igra, napadački izdominira i zacementira svoje mesto u petorci tima.
Deo srpskog jata u NBA su i Nikola Topić i Nikola Đurišić. Prvi je došao prošlog, a potonji ovog leta. Topić je važio za velikog prospekta, ali ga je problem sa povredom udaljio sa parketa cele prošle sezone. Taman kada se očekivalo da stasava uz aktuelne šampione, desilo se nešto što ne bi trebalo da zadesi bilo kog sportistu ni čoveka. Dijagnostikovan mu je rak testisa. Nakon toga je podvrgnut hitnoj operaciji, a njegov dalji status zavisiće od procena lekarskog tipa.
Đurišić je draftovan od strane Atlante, ali je prebačen u G ligu. Nema još uvek munute u NBA, ali su brojni stručnjaci uvereni da ima veliki potencijal.
SRPSKI NBA REZIME: Ko je profitirao, ko je „zaleđen“, a ko je postao nedodirljiva legenda?
0
0
Loading ...
