NADAL POSLAO PISMO ZA ISTORIJU: Ovakvog Rafu nikada nismo videli!

Evo šta je poručio Španac!

Rafael Nadal je nakon penzionisanja napisao izrazito emotivno pismo za „The Players Tribune“,  a sadržaj pisma između ostalog kaže sledeće.

– Nisam siguran koliko sam godina tada imao, ali mislim da sam bio negde oko 12. U to vreme sam obožavao pecanje. Volim more, jer sam s Majorke, a u mom slučaju, more je deo mog života. Taj osećaj blizine mora, sedenja na stenama s porodicom i prijateljima ili na čamcu, pruža mi posebnu mirnoću i spokoj. Jednog dana sam otišao na pecanje umesto na trening. Sledećeg dana sam izgubio meč. Sećam se da sam plakao u kolima dok smo se vraćali kući, a moj stric, koji je u to vreme imao veliki uticaj na mene i koji me je zavoleo u tenisu, rekao mi je: ‘U redu je, to je samo teniski meč. Nemoj sada plakati, nema smisla. Ako želiš da pecaš, pecaj. Nema problema. Ali ćeš izgubiti. Želiš li da pobeđuješ? Ako želiš da pobeđuješ, onda moraš prvo da radiš ono što je potrebno.’ To je bila važna lekcija za mene. Ako me ljudi vide kao perfekcionistu, to dolazi od tog unutrašnjeg glasa koji me zove, kao tada u kolima na putu kući. Taj glas me nikada nije napustio. Jednog dana ću moći da budem na moru. Danas i sutra… moram da treniram – napisao je Nadal i nastavio:

– Mislim da to ima veze s mojim karakterom Majorkanca. Moji heroji su bili ljudi koje sam poznavao u stvarnom životu. Ali kada sam imao 12 godina, prvi put sam igrao s Karlosom Mojom. Moj sunarodnik, takođe s Majorke, šampion Rolan Garosa i prvi španski teniser koji je postao broj jedan. Bio sam tako nervozan dok sam samo udarao loptice s njim. To je bilo nezaboravno iskustvo, prozor u neki drugi svet. Tada se tenis transformisao iz nečega što je bilo samo zabava – dečija igra – u pravi cilj za način života. Počeo sam malo više da sanjam. Jednog dana, možda i ja mogu da igram na Rolan Garosu…

Potom se dotakao momenta iz karijere kada su mu rekli da možda nikada više neće moći da igra tenis.

– Kada sam imao 17 godina, povredio sam se i rekli su mi da verovatno nikada više neću igrati. Vratio sam se profesionalnom tenisu. Naučio sam da stvari mogu da se završe u trenutku. To nije bila samo mala fraktura na mom stopalu, već bolest. Ne postoji lek, samo upravljanje. Miler-Vajsov sindrom. Šta to znači? Od najveće radosti pređete do jutra kada ne možete da hodate. Mnogo dana sam provodio kod kuće plačući, ali to je bila ogromna lekcija o poniznosti. Imao sam sreće što sam imao oca, pravog uzora u svom životu, koji je uvek bio tako pozitivan. ‘Naći ćemo rešenje’, govorio je. ‘A ako ga ne nađemo, postoje i druge stvari u životu osim tenisa.’ Te reči tada nisam mogao da procesuiram, ali hvala Bogu, posle mnogo bola, operacija, rehabilitacije i suza, rešenje je pronađeno, i sve ove godine uspevao sam da se borim kroz sve to.

Za kraj.

– Bilo je trenutaka kada mi je bilo teško da kontrolišem disanje na terenu i nisam mogao da pružim svoj maksimum. Nismo superheroji, već ljudska bića.“ Uz naporan rad, uspeo je da prevaziđe te teškoće i vrati se u formu.  Nadam se da je moj legat to što sam uvek pokušavao da se prema drugima ophodim s poštovanjem. Nije uvek uspevalo, ali sam uvek pokušavao – zaključio je on.

0

0