CRVENA ZVEZDA NA NOVOGODIŠNEM SKENERU: Decenija proseka, uz rekreativno igranje elite bez želje za stvaranjem ozbiljnog evropskog sistema!

Najjednostavnije rešenje nije uvek najbolje, zato i postoje turbulencije bez inča napretka.

Košarkaški klub Crvena zvezda je praktično začetnik košarke na ovim prostorima, imala je svoju zlatnu deceniju po osnivanju, a potom je potisnuta, najpre od hrvatskih i slovenačkih klubova, da bi se potom devedesetih godina palo u senku Partizana, uz sporadične uspehe, a poslednjih deset godina koje su takozvano zlatno doba, su zapravo dekada stagnacije i proseka, koja je mogla biti daleko bolja da se radilo kako treba.

Ipak, puna decenija neuspeha, promašenih uprava i investicija dovela je klub do ivice egzistencije, kada su početkom prošle decenije odnošeni koševi, igralo se bez sponzora, sa tinejdžerima, što je dovelo do gotovo klinički smrti kluba i izvršenja UPPR.

Nebojša Čović, čovek koji se danas koristi kao sinonim za uspehe crveno-belog u modernom dobu, došao je na čelo kluba, i kroz dve godine po svom dolasku, uspeo da se plasira u Evroligu, i tada već ustanovi modus operandi za narednu deceniju, koji je uz realne uspehe, sistemski užasan i funkcionalno neodrživ.

Naime, u premijernoj sezoni u Evroligi, kada se u Zvezdu slio do tada neviđen budžet za taj klub, dovedena su, malo je reći diskutabilna rešenja, pa je tako ponajbolji igrač Blejk Šilb oteran u sred sezone, a crveno-beli su u sezoni koja je trebala da znači preuzimanje trona od Partizana, doživela potpuni debakl, a zamena za ključnog igrača bio je užasni Oleksandr Lipovij, koji i dan danas služi kao mim navijačima crveno-belih.

Naime, crveno-beli su u Evroligi ispali u prvoj rundi, potom su ispustili ogromnu prednost u Evrokupu od strane Uniska, na čijem je čelu bio Andrea Trinkijeri, dok je sramotno u Areni izgubljeno od Cibone, koja je realno imala svega šest ozbiljnih igrača, u sred Beograda, eliminisala ubedljivo prvi tim regiona nakon regularnog dela, na dan koji je vrlo verovatno najveći poraz srpske košarke u ovom veku.

Debakl je potvrdilo razaranje od strane Partizana u finalu lige Srbije, gde je jedina pobeda ostala onih ozloglašenih 3 na 5, a pitanje je da nije bilo tuče, da li bi radila metla za Zvezdu u tom momentu.

Dogodine, na samu sreću se ušlo u Evroligu, što je dovelo do povećanja budžeta, dok je stanje u Partizanu postajalo sve gore, praktično eliminišući i poslednjeg ozbiljnog rivala u regionu, pa je dovelo do toga, da se istorijska sezona u ABA ligi, poklopi sa sjajnim partijama u evropskoj eliti, što je dovelo do istorijske sezone, gde je izboren plasman u TOP16, uz određene tragedije, ostaje gorak ukus što Galata nije pala u Beogradu, a moglo se upisati barem šest trijumfa u toj, umesto četiri jer je kući protiv Žalgirisa gledano najgore šutersko izdanje u istoriji kluba (0/17 za tri, paralelno sa humanitarnom akcijom gde se za svaku pogođenu trojku donirao određeni novac, što celom meču daje tragikomičan prizvuk).

Sa druge strane, u ABA ligi, Partizan je u polufinalu uzeo brejk, sve je slutilo na još jednu propalu godinu, ali je na krilima Đenke, Kaline, a u poslednjem meču i antalogijskom serijom Markusa Vilijamsa, srušen crno-beli klub, pa je rival u finalu bila nedorasla Cedevita, čime je uspostavljena hegemonija na Jadranu.

Nakon te pobede, prvi put smo svedočili, užasnom radu uprave crveno-belih, koja je to leto uradila katastrofalan posao na tržištu, dovedeni su Sofo, rekordni ugovor, koji je posle tri utakmice evidentno dokazao svima da nije više za ozbiljnu košarku, Mekel plejmejker iz NBA lige koji nije razigravao nikoga,  Rajan Tompson kao glavna pretnja sa distance, šuter koji se mučio da pogodi vazduh, ali i ozloglašeni Stefan Nastić, kome je mandat u Zvezdi ostao upamćen kao nekome ko je zadužen za sakaćenje svojih igrača na treninzima, jer je Dangubi slomio ruku između ostalog.

Potom je došlo do kockanja, doselekcije koja je spasila sezonu, jer da Kvinsi Miler i Majk Cirbes nisu odigrali šest meseci životne košarke u tom periodu, dolazak Marka Simonovića i Vlade Štimca koji su se ispostavili kao sjajna rešenja, uz dirigentsku palicu Stefana Jovića koji se profilisao kao ponajbolji plejmejker Evrope u tom periodu, izvukli su godinu i do današnjeg dana ostvarili najveći uspeh u istoriji kluba, sa plasmanom u najbolih osam ekipa Evrope.

Potom je došlo do godine pomešanih osećanja, kada je na krilima mizernog budžeta, koji ponovo uprava nije uspela da obezbedi Radonjiću, došlo se do šesnaest pobeda, i najboljeg skora u istoriji novog fromata Evrolige, kada je Crvena zvezda u pitanju, čišćenje svih trofeja, uz pretežno domaći roster, ali magija Deja nije ispoštovana, jer umesto da se nadogradi na  fantastičan roster, Čović i ostatak uprave, dopustili su da ode deset igrača, razmontirali su tim, doveli nedorasle zamene, trenera početnika (Alimpijević je danas i više nego zreo za Evroligu, sa neupitnim kvalitetima).

Kulminacija katastrofalnog rostera je bila, i pored 11 pobeda u Evroligi, koje su se tada doživele tragično, a kasnije će se uspostaviti kao gornja granica do koje Zvezda generalno može, poraz od Evrokup ekipe Budućnosti, iako je postojala prednost domaćeg terena, što je i do dana današnjeg neponovljen scenario, da je tim sa tri utakmice pred svojim navijačima doživeo poraz u finalnoj seriji.

Potom se ušlo u godine monotonije, nakon što se revanširalo za svaku bruku Budućnosti i ljudi koje vode klub u Podgorici, gde je crnogorski tim ispraćen sa trocifrenom razlikom u Beogradu, došlo se do faze, gde Zvezda ni santim nije napredovala. Iz godine u godinu se ulazilo u Evroligu sa rekreativnim ciljevima, diskubitalnim odlukama uprave došlo se to toga da klub varira gotovo pola decenije između pretposlednjeg i 12 mesta, gde je par godina uzastopno gornja granica pobeda bila tih 11 trijumfa.

Nakon kratke retrospektive praktično prošle decenije Zvezde, zaista je pravo čudo kako je pored navijača velikog kluba kao što je Zvezda, u tom periodu ostalo neopaženo besciljno vođenje kluba, gde čak ni navijački šop nije bio dostupan veliku većinu vremena, parkitčno dresovi nisu mogli da se kupe, dok ljudi u upravi deluju kao da ih više zanimaju društvene mreže i sporedne stvari, nego da se trude da nađu pojačanja koja će doneti klubu novi level, skladan eksponencijalno rastućem budžetu velikana.

Kulminacija katastrofe u upravnom odboru, dovela je do toga da je vrlo verovatno najbolji igrač u istoriji kluba, a trenutno najkvalitetniji igrač Evrope, Fakundo Kampaco, tri meseca po Evroligi vođen od gostovanja do gostovanja, kao cirkuska atrakcija, gde se apsolutno neprofesionalno poslovanje kluba izvuklo na videlo, a čovek koji je kasnije, ispostaviće se, gulio kolena po parketu za svaku loptu, uskraćen prava na tri meseca košarke u eliti, a kada se vratio, bilo je prekasno, iako je pet vezanih pobeda na kraju sezone, bila mala demonstracija njegovih kvaliteta.

U međurvremenu, u najmanje amatersko rađenje posla oko Nikole Topića, koji je morao da igra KLS zbog uprave je samo trešnjica na torti, a ulazak u ovu sezonu je samo dodavanje upitnika, kako se i dalje Zvezda svodi na ziheraško poslovanje, bez i malo rizika, koje često bude mač sa dve oštrice, pa upravo kuakvičluk na tržištu i poseče ruku koja ga nosi i pored istorijskog budžeta prema rečima Nebojše Čovića.

U suštini, kako je rastao budžet, tako su rasla i očekivanja, selektovana je ekstremno fizički nedorasla i mlitava ekipa za evropsku elitu, pa je ishod bio identičan kao i pre četiri godine, kada je u prva četiri kola oteran trener koji je radio prilično dobar posao sezonu pre, a nakon njegovog učestvovanja u selekciji tima, oteran je i dovedeno potpuno novo ime, što je možda dokaz da se za dovođenje igrača, nezavisno od resursa, najmanje pita stručni štab.

Bilo kako bilo, Ostoja Mijailović i Partizan su pokazali najljućem rivalu, kako se u Srbiji može iz godine u godinu generisati veći budžet, pa su tako na sve teze iz tabora crveno-belih kako je nemoguće za klub sa ovih prostora da juri završni turnir Evrolige, stavili veliku crno-belu tačku, i pored realno manjeg broja navijača koji u ovoj zemlji bodre crno-beli tim, apsolutno svaki izgovor ovoj upravi ukinuli, koja je i nakon još jedne rekreativne sezone u eliti i dalje netaknuta u klubu, a crvene lampice ne da su se davno upalile, nego je kritična letargija u klubu, a po sistemu Okamove oštrice ide se na manji rizik, što je dovelo do stanja u kakvom se klub sada nalazi, i pored deset godina dominantnih uslova u odnosu na ostale, koje se ama baš nikako nisu iskoristile.

Zvezda Nebojše Čovića je pokazala da je dominantna (uglavnom), kada nema realnu konkurenciju, a kada se pojavi teškaš u regionu, poput Partizana, u jedinom finalu gde su rukavice s jednakim uslovima bile skinute (bez ograničenja stranaca u finalu ABA lige), definitivno logistički kaska za konkurentom, što svim Zvezdašima koji vole košarku itekako bode oči. Trofeji bez pravih rivala ne pokazuju pravu sliku, a ovo je poslednja godina da klub sa Malog Kalemegdana pokaže da nije neozbiljan, pa da tu postoje ambicije za dizanje nivoa i nedopuštanje prelaska hegemonije regiona u tuđe ruke.

Epilog svega je, da se na krilima srećne doselekcije, kada se gasio požar u poslednjim trenucima, bankrotom nekih ekipa koje su trebale da igraju elitu, istorijskim problemima u najvećem rivalu, Crvena zvezda je izostavila građenje ozbiljno sistema rada, sa copy-paste greškama, gde su treneri prerano terani, što je bacalo sezonu u haos, gde je nemogućnost da se najbolji igrači zadrže iz sezone u sezonu (NIKADA NISU ZADRŽANA BAREM DVA NAJBOLJA IGRAČA U DESET GODINA EVROLIGE), došlo se do toga da se elita igra rekreativno veliki procenat sezona, a koliko je teško raditi u Zvezdi govori podatak da u najtrofejnijem periodu kluba u istoriji, Delije uvek hoće nivo više.

56

9