DUŠAN BORKOVIĆ ZA HOTSPORT: „Moj otac je bio moja najveća podrška, teško mi je što moje ćerke nisu upoznale svog deku!“ (FOTO+VIDEO)

Najbolji srpski automobilista je otvoreno govorio za naš portal

Ono što je Novak Đoković uradio za tenis u Srbiji, slobodno možemo da kažemo da je Dušan Borković uradio za automobilizam u našoj zemlji.

Jedan sport koji nezasluženo nema toliku popularnost na ovim prostorima došao je u žižu interesovanje uspehom tada 28-godišnjeg Pančevca koji je 2012. godine postao prvak Evrope.

U eksluzivnom intervjuu Dušan Borković je za HotSport povodom nedavne proslave njegovih 30 godine govorio o različitim temama, onim lepim i onim teškim.

Više puta si pominjao u medijima da je otac imao presudnu ulogu u tome što si počeo da se baviš automobilizmom, pa nas interesuje da li bi mogao bliže da nam objasniš vaš odnos, kao i kako je na tebe uticao njegov prerani odlazak 2015. godine?

– Moj otac je bio moja najveća podrška i inspiracija od prvog dana. On je bio nekadašnji šampion Jugoslavije u moto trkama i u trkama kamionima i zbog njega sam nasledio tu ljubav prema moto sportu. Bili smo nerazdvojni, sve smo radili zajedno i uživali smo u tome. Zahvalan sam svakom danu provedenim sa njim. Drago mi je što je uspeo da doživi moj uspeh 2014. godine kada sam osvojio drugo mesto na stazi Suzuka u Japanu na svetskom takmičenju (WTCC). To je bio naš zajednički uspeh i dan danas me obuzme lavina emocija kada pomislim na taj podijum kada sam stajao rame uz rame za najvećim zvezdama automobilizma. Znam da je on bio mnogo ponosan! Teško mi je što moje ćerke nisu upoznale svog deku, ali sam siguran da ih on čuva negde odozgo.

Da li su u nekom momentu želeo da batališ automobilizam zbog bilo kog razloga?

– Imao sam nekoliko velikih povreda u toku karijere za koje bi mnogi pomislili da sam hteo da odustanem, ali o tome nije bilo govora. Lomio sam obe ruke kao mali, a jednom prilikom mi je zapala šaka pod točak kada su hteli da mi amputiraju šaku. Srećom, oporavljao sam se nakon svake povrede! Svaka povreda me je činila još jačim i stvarala mi je još veću želju za pobedom i šampionskim titulama. Nakon nagle smrti mog oca 2015. godine, bilo mi je najteže u životu, ali sam morao da osvojim šampionsku titulu Evropre – što sam i učinio. To je bilo za njega!

Sa koliko godina si izrastao, pošto sa 207 centimetara visine ti si najviši profesionalni automobilista na svetu i da li si možda bio dobar u još nekom sportu?

– Tako je, i dalje važim za najvišeg automobilistu na svetu, što mi je često bila otežavajuća okolnost u mom sportu. Međutim, nije uvek bilo tako s obzirom da sam tek u drugom razredu srednje škole izrastao i napokon bio viši od svih vršnjaka. Mnogi, kada me upoznaju, pomisle da se bavim košarkom što i ne bi bilo toliko loše s obzirom da obožavam ovaj sport kao i ostale u kojima Srbija ima sjajne takmičare, ali nikada nisam ni pomislio da automobilizam zamenim drugim sportom.

Dosta puta si pominjao svoju suprugu Andrijanu kao važan oslonac u karijeri, ali i u životu, da li si saglasan sa onom izrekom „Žena je stub porodice“?

– Imao sam tu sreću u životu da upoznam Andrijanu, ljubav mog života, i da zajedno oformimo naš trkački Tim Borković. Ona je moja velika podrška, generalni menadžer našeg tima ali i neko na koga mogu da se oslonim u najtežim trenucima i da znam da će biti uz mene da prebrodimo sve zajedno. Zato se sigurno slažem sa tom izrekom.

 

 

 

 

 

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Објава коју дели Dusan DUKE Borkovic #62 (@ducaborkovic)

Šta bi okarakterisao kao najteži, a šta kao najlepši trenutak u svom životu ili karijeri?

– Pošto se automobilizmom bavim 30 godina uzastopno, moja karijera je ujedno i moj život. Zato bih rekao da je najteži trenutak svakako gubitak mog oca te 2015. godine.

– Srećom lepših trenutaka zaista ima mnogo više zbog čega sam veoma zahvalan. Rođenja mojih ćerkica su krune u mom životu i najvažnije titule! Iz karijere bih izdvojio sigurno drugo mesto na Svetskom takmičenju na stazi Suzuka u Japanu, kao i titulu šampiona Evrope na brdskim stazama 2012. godine i titulu Evropskog prvaka na kružnim stazama 2015. godine i mnoge druge pobede koje za mene imaju posebno značenje. Jedna od dražih mi je pobeda 2017. godine u TCR Internacionalnoj seriji u Bahreinu na dan našeg Uskrsa. Stvarno je poseban osećaj kada donesete pobedu svojoj zemlji na tako važan dan!

Kakve emocije u tebi budi sećanje na 2012. godinu i da li za tebe postoji lepši grad od rodnog Pančeva?

– Ta godina je definitivno jedna od najlepših godina i jedna velika prekretnica mog života. Te godine sam uspeo da osvojim dve najbitnije stvari: titulu šampiona Evrope na brdskim stazama i Andrijanino srce. Posle velike i mukotrpne borbe godinama unazad, Tim Borković je dokazao da je najbolji u Evropi i dan danas sam mnogo ponosan na svakoga i zahvalan na ogromnoj podršci prijatelja i partnera. Titulu sam osvojio baš na svoj rođendan koji smo proslavili na poslednjoj trci u Buzetu u Hrvatskoj sa hiliadama fanova iz celog regiona. Kasnije mi je moj rodni grad Pančevo, za mene najlepši na svetu, napravio jedan od najemotivnijih dočeka koji nikada neću zaboraviti.

Sve ove reči govore ne samo o tome kakve je uspehe Dušan Borković napravio kao sportista, već i o kakvoj se ljudskoj veličini radi.

2

0