VUČINIĆ O SUKOBU SA TRENEROM: „Malo je falilo da dođe do fizičkog obračuna!“ (VIDEO)

Brutalno je iskren bio bivši reprezentativac Srbije i Crne Gore

Poznati fudbaler Mirko Vučinić otkrio je nekoliko zanimljivih detalja iz svoje karijere u najnovijoj epizodi emisije „Mojih TOP 11“. Jedna od najupečatljivijih priča koju je podelio odnosi se na njegovu borbu da se probije u svet fudbala.

Vučinić se prisetio trenutka kada su ga, dok je još bio mladi igrač, pitali: „Šta ćeš ti ovde?“ i poslali kući. Taj trenutak ga je naterao da potraži pomoć svog oca, koji je poznavao trenera prvog tima, Pecu Rakojevića. Zahvaljujući očevoj intervenciji, Vučinić je dobio drugu šansu.

– Novinari su pre utakmice gurali svoje igrače, mene niko živi nije pominjao. Ne mislim na Danka Lazovića, koji je bio kapiten i lider te generacije. Pisalo se da treba da pocne Purović… Čini mi se da je i Vukelja bio u nekim kombinacijama. Uglavnom, Vučinica niđe. Proradio je inat, dao sam tri gola, jedan levom, jedan desnom i jedan glavom. Čuvao me je Ćorluka, ali sam te veceri bio prosto neukrotiv – kaže on.

Bilo je to 90 minuta rapsodije crnogorskog virtuoza protiv jedne od najuspešnijih generacija u istoriji hrvatskog fudbala.

– To je ona sjajna ekipa s Modrićem, Eduardom, Vukojevićem i ostalima koji su se kasnije proslavili i na seniorskoj sceni. U revanšu nam je Eduardo brzo dao gol, ali smo okrenuli pogocima Ivanovića i Biševca i u velikom stilu otišli na Evropsko prvenstvo. Šteta zbog povrede koju sam zaradio već na startu završnog turnira i zbog koje sam morao da otkažem poziv Ilije Petkovića za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj – dodao je Vučinić.

Svega nekoliko utakmica u prvom timu Sutjeske bilo je dovoljno skautima Lećea da zapišu ime Mirka Vučinića.

– Da budem iskren, nije mi jasno ni dan danas zašto su me kupili, jer sam na utakmici koju su došli da prate bio najgori na terenu. Nijednu loptu nisam primio kako treba. Nešto sam se posvađao s tatom i možda je i to uticalo da pružim jednu od najlošijih partija u karijeri. Ali Korvino je bio toliko uporan da je odmah odredio cenu i nije se smirio dok od čelnika Sutjeske nije dobio pozitivan odgovor.

Kod Zemana je najviše propatio, ali i najviše naučio.

– To je trener koga tokom sedmice ne možeš da smisliš, ali si u nedelju na utakmici spreman da pogineš za njega. Naša saradnja je bila čudna, ja sam možda jedini fudbaler koji je kod njega imao određene privilegije. Zemanovi treninzi su pakao, a zna se da nisam bio neki veliki radnik. Veruj mi da sam se umarao gledajući šta oni rade. Imali smo svako jutro merenje kilaže i kad me vidi onako mrtvog, kaže: „Ti ćeš sa strane“. Onda dođe utakmica, stavi me u tim i ja letim po terenu. Sećam se jednih priprema, trčali smo tri puta po tri kilometra. Meni posle prve runde duša u nosu i kažem mu „Šefe, ja ne mogu više“. A on na biciklu i odgovori „Možeš, možeš“. Onim svojih tihim glasom. I kako da ga ne poslušaš?

Sjajna anegdota vezana je i za trenera koji je prošle sezone vratio titulu u Napulj i odmah preuzeo kormilo italijanske reprezentacije:

– Sa Spaletijem sam se žestoko posvađao posle jedne utakmice u kojoj je Roma doživela težak poraz od Juventusa. Malo je falilo da dođe do fizičkog obračuna. Sticajem okolnosti, tri dana kasnije igrali smo odlučujuću utakmicu u Ligi šampiona protiv Čelsija. On ima praksu da dan ranije ispiše na tabli imena 11 startera. Sastanak u sedam, na tabli ispisano deset imena, mene nigde nema. I krene redom da objašnjava šta ko treba da radi, ti ceš ovako, ti onako… Kad je došao do špica, samo je rekao „Mirko, ti si jedanaesti, ti radi šta hoceš“. Ja sam na toj utakmici dao dva gola, pobedili smo 3:1 i plasirali se u narednu rundu. Posle utakmice dajem intervju, ulazim u svlačionicu, a on me čeka raširenih ruku. Igrači su poceli da skandiraju „baćo, baćo“ (poljubac, poljubac). Zagrlili smo se kao da ništa nije bilo. Lučano je u Napoliju dokazao da je veliki stručnjak. Sve njegove ekipe igraju fudbal koji se dopada napadačima i navijačima.

1

0