KAHRIMAN ZA HOTSPORT: ‘Osvajanje titule sa Zvezdom je ostvarenje sna!’ (FOTO) (VIDEO)

‘Kada me je Zvezda pozvala, bez razmišljanja sam pristao’.

Damir Kahriman je bivši srpski golman rođen 19. novembra 1984. godine u Užicu. Svoju bogatu karijeru krenuo je u Sevojnu, a branio je boje od zapada, severa, centralne do južne Srbije. Bio je član Crvene zvezde kada je krenuo jedan od najuspešnijih perioda kluba. Pored domaćih klubova, oprobao se i u Grčkoj, Turskoj i Ukrajini.

U detinjstvu fudbal nije bio tvoj prvi izbor, već košarka i odbojka. Kako si se odlučio za travnati teren?

DK: Bio je i fudbal u suštini. Generalno voleo sam svaku aktivnost koja je vezana za sport i za svako takmičenje. Ja sam i u tim školskim danima išao rekreativno, da l’ je to košarka, rukomet,  bilo šta gde je bilo prostora da je igra u pitanju, bio sam tu. Sve sportove sam oprobao, čak sam jedne godine išao na altetiku trčao sam neku štafetu na stadionu Slobode u Užicu. Odbojka mi je onako ostala draga i kad god sam imao priliku, još dok sam bio aktivan igrao sam je.

Svoje prve fudbalske korake napravio si u Sevojnu, ali zanimljivo je da si počeo kao napadač. Šta te je navelo da staneš među stative?

DK: To je ta neka radoznalost, neka želja za dokazivanjem, želja za sportom. Ja sam u svojoj generaciji igrao i napadača, bio sam neki lider, vođa, ali kako to stepenasto ide priključuješ se sve starijima, a malo mesto kao što je Sevojno nije imalo tu gradaciju baš da ide generaciju za generaciju, nego su to dečaci koji su stariji po dve, tri godine i ja sam sticajem okolnosti bio priključen njima. U nekom datom momentu je falio golman, a ja kako bi se dokazao starijima i rekao sam ’ja ću!’ i tako sam stao na gol. I tako na svakom narednom treningu, igramo i ja stanem na gol i posle nekih par nedelja, meseci, tadašnji trener, rekao je ’dođi sine’ stavio dve lopte i ponavljao ’ajmo desno, ajmo levo’. Naš tadašnji golman se povredio i ja sam ušao odradio utakmicu i sledeću sam morao da branim.

Odluka da postaneš golman se ispostavila kao dobra, jer su te ubrzo pikirali iz užičke Slobode, gde si prvo branio u kadetima, a sa nepunih 17 godina debituješ za prvi tim. Kakav je osećaj bio?

DK: U jednom trenutku su me primetili i rekli ’nama treba golman, baš iz te generacije 84’. Nakon tri, četiri meseca ubeđivanja, Sloboda me je dovela kao golmana. Osećaj je bio onako detinjast, željan dokazivanja, smatrao sam to još uvek kao neku vrste igru, ali sa ove tačke gledišta, to nije igra, to jedna velika odgovornst, pa onda igra.

Nakon dve sezone provedenih u rodnom Užicu, zadužio si dres Javora iz Ivanjice, ali si bio alternativa iskusnom Slavkoviću. Da li ti je to dalo podsticaj da još više radiš na sebi?

DK: U neki datim momentima kad ovako analiziram mnogo sam srećan što sam imao te faktore koji su bili sada kad pričamo u sam shvatio šta je on mene savetovao i pričao i šta je to što sam ja uspeo da naučim od njega. Sada kada sam došao u neke godine, svesniji sam koliko je on meni u suštini pomogao.

 Radio si sa stručnjacima poput Gorana Marića i Radovana Ćurčića. Kakvo si iskustvo imao sa njima?

DK: Posle dve godine u prvom timu Slobode, neki moji dalji tok karijere je možda trebalo da se odvija i dalje u Slobodi, jer je taj klub moja kuća, deo mene. Nisam se nadao da ću da odem još, jer sam bio i na radaru nekih inostranih klubova, a i boravio sam u jednom klubu, to mi je naznačavalo da ću ostati još neku godinu. Javor je prepoznao nešto u meni, ja sam i tada imao status reprezentativca, videli su u meni budućnost. U tom trenutku to je bila druga liga i tada su postojali bonusi, ali nisam siguran da li je bilo do 20 ili 21 godine. Uglavnom je bila jako specifična situacija ili njihova velika sigurnost da li su uzeli dobrog golmana, jer sam 19 napunio u Ivanjici. Sa 18 godina uzimaju golmana da im bude bonus, a to je veliki rizik, samim tim su oni mnogo verovali u mene da sam ja njima pravo rešenje. Na kraju, hvala i Mariću i Radovanu Ćuričiću, ja sam njima onako beskrajno zahvalan.

Posle jedne sezone u Ivanjici, put te je naveo u glavni grad i oblačiš dres Zemuna, a na golu je bio Vladimir Stojković. Da li si se brzo uklopio?

DK: Tu nailazim na još jednog vrhunskog stručnjaka, Gorana Čumića. On je iz mojih krajeva, sa Zlatibora, pratio me je isto kada i Javor i imao je priliku  u dva navrata da me dovede, ali je uspeo iz trećeg puta. Imao je veliku želju da upari dva reprezentativca. Bio svestan šta znači zdrava konkurencija i da je to jako važno i sa te strane sam jako srećan. On je trener koji me je skoro nadogradio 80,85%.

U tom periodu je Zemun bio stalni član Superlige, kakva je atmosfera bila u klubu?

DK: Super, tada su u klubu bili Karići, bilo je sve u najboljem redu, superligaški status, tradicija. To i dan danas traje, Zemun je i posebno mesto i sve. Zemunci su posebni, sami za sebe.

Nakon Nove Varoši sledi selidba na ’Karađorđe’. Da li je to najuspešniji period tvoje karijere?

DK: Dolazim u jedan od najstraijih klubova u Srbiji, morao sam da bude svestan odgovornosti. Samo sam nastavio svoj dobar rad u još većem klubu i ispostavilo se jako pozitivno za nastavak moje karijere. Dolazi mi mlada reprezentacija i jedan od najvećih mojih uspeha zajedno sa osvojenom titulom i statusom A reprezentativca. Dve godine prelepe u Vojvodini, odličnih rezultata, dobrih trenera. Stvarno za svaku pohvalu.

Iz Vojvodine si prešao u turski Konjaspor i to ti je bio prvi inostrani angažman. Kakav je fudbal tada bio u Turskoj? Kako je ta promena sredina na tebe uticala?

DK: Fudbalski rečeno oni su veliki fanatici, vole fudbal i gledajući neku priču ovako sportsku, jako pozitivno. Ono što je možda moje mišljenje i moje neko razmišljanje i neke savete koje ću dati je ipak da mora se dođe do neke određene zrelosti svakog igrača, da bi došao i određeni uspeh. Tako smatram i za sebe. Ne mogu da kažem da se nisam snašao, zadesila me je i povreda i još neke stvari, ali jednostavno od prevelike želje za dokazivanjem sam doveo sebe u loš kontekst da sam posle pet meseci na moje neko insistiranje  želeo sam da se vratim i raskinem ugovor.

Nakon kratke avanture u Turskoj vraćaš se u Srbiju. Ovog puta odlaziš u Rad. Poznato je da su na Banjici tada imali pored Partizana, jednu od najuspešnijih omladinskih škola. Kako je izgledao tvoj period u dresu ’građevinara’?

DK: Zbog mojih želja i dokazivanja mi nije bilo pitanje da li se plašim novih izazova ili da li ću da krenem iz početka. Rad je stvarno veliki klub, pogotovu je u mom srcu iz mnogih razloga, a jedan od tih, jer sam tada dobio sina, za taj klub ću biti vezan celog života. U tom trenutku je tamo bio Ranko Stojić, jedan vrhunski i sportista i predsednik i poznavalac fudbala. Ja stvarno imam veliko poštovanje prema njemu i on me je puno stvari naučio, kako da dođem do te dodatne mirnoće, da treba da se smirim, da će to sve opet da se nadogradi i da dođe, sa zadovoljstvom sam prihvatio njegov poziv.

Nakon godinu ipo provedenih na Banjici, vraćaš se u Javor, ali samo nakon jedne sezone rešio si da se ponovo oprobaš u inostranstvu. Zadužio si dres ukrajinske Tavrije, a tada je Šahtjor dominirao. Kakav je njihov sistem rada bio?

DK: U Javor sam se vratio sticajem nekih okolnosti i na kraju dolazi drugo inostranstvo, gde dolazim u nešto što je u tom trenutku bilo za mene strano, znao sam Dinamo Kijev, Metalist, Sahtjor, Odesu. Dolazim u nešto što sam mislio da je sve divlje, a sve je bilo kontra. Doza profesionalizma, jer je to zemlja koja tada bila već u pomaklom razvoju. Fudbal se dizao na mnogo veći nivo, uvek su imali želju da se takmiče i da jure ka Evropi, kao što je i pravljenje stadiona, Dombas Arene, Metalist stadion i još mnogo dobrih stadiona. Kakav je kvalitet lige bio govori i kakve su igrače posedovali Šahtjor i Dinamo Kijev. Igrao se zaista dobar fudbal, teško se dolazilo do titule.

Iz političkih razloga, klub se rasformirao, a dobre partije su te preporučile Nenadu Lalatoviću i Crvenoj zvezdi. Da li ti je bio ispunjenje dečačkog sna?

DK: Svaki početak svakog sportiste je opredeljenje u ostvarenju nekog svog cilja, tako i ja. U tom trenutku sam se bavio fudbalom 15 godina i u datom trenutku ti se otvori Crvena zvezda i jednostavno moja glava kaže to je to. Nije mi bilo bitno ništa, hteo sam Zvezdu, hoću da osvojim titulu, da imam za sebe, za svoju decu, za svoju karijeru, da krunišem nešto. Došao sam kada okolnosti nisu bile najbolje, ali moja želja da osvojim titulu je bila mnogo veća nego svi ti problemi.

U tom periodu devetneastogodišnji Rajković je bio prvi čuvar mreže kluba iz Ljutice Bogdana. Da li si kao već iskusan golman preneo neko iskustvo na njega?

DK: U Zvezdi okolnosti nisu bile podređene meni, jer je bila problema finansijske prirode i problemi oko registracija. Rajko je bio razdragrano dete i kada je mogao da se registruje, ja sam rekao ’neka pustite dete, ako već ima prostora, dajte mu šansu’. Za sve ostalo savete najbolje je da pitate njega, ja sam uradio sve što je do mene.

U sezoni 2015/16 nakon odlaska Rajkovića bio si prvi izbor Miodraga Božovića, a tada je i osvojena titula. Da li su ti to bili najlepši trenuci u karijeri?

DK: Kako ne, ispunjenje nekog svog sna. Dobra atmosfera, dobra ekipa, sve što god možemo da pričamo van terena  i na terenu, provođenje vremena zajedno, druženja, pripreme, to su sve stvari koje mi nosimo sa nama.

U periodu boravka u crveno-belom dresu imao si i uspona i padova, ali sigurno trenutak koji bi izbrisao je 151. večiti derbi i gol koji si primo od Evertona.

DK: U Zvezdi nemaš uspona ili padova, ili jesi pravi ili nisi. Taj gol je mene možda izdigao iz te sezone, jer smo igrali dominantno i dobro. Ja sam imao i dosta odbrana na tim utakmicama, kada smo onako bili timski, niko se iz toga nije izdvajao, jer smo bili onako jak kolektiv. Imali smo na raspologanju 7,8,9 igrača, ko će da proradi, to je pitanje, danas ovaj, sutra onaj, stvarno smo bili mašinerija. Kako je bilo na terenu, tako je bilo i van terena. Za sve to je zaslužan bio Grof i njegova harizma.

Koji derbi ti je najdraži?

DK: Uvek je onaj prvi najdraži, ali mi je draži kada smo kod njih dobili 2:1.

Dolaskom Vladana Milojevića sledi najuspešniji period Crvene zvezde. Da li si ponosan na činjenicu da si bio na početku tog projekta?

DK: Bio sam i ispunjen i presrećan. Meni je tad bilo jako lepo, imao sam u tom nekom trenažnom procesu neku povredu, to je sve nešto što je zanemarljivo.

Nakon osvojene titule u sezoni 2017/18 napuštaš tim iz Ljutice Bogdana i opet se okušaš u inostrantvu. Ovog puta destinacija je bila Grčka, a timovi  Iraklis i Lamija. Da li se ovo internacionalno iskustvo razlikovalo od prethodnih?

DK: Ja sam se ostvario sa Zvezdom i onda sam jednostavno želeo da krenem da opet gradim nešto kao golman. Mislio da je to približna nama bratska zemlja, da tu mogu da se ostvarim. Već ulazim u neke godine sa iskustvom. Grčko područje mi nije teško, mogu da pomognem, imam dosta kvaliteta, ali nije se ostvarilo i ne treba siliti nešto. Pored toga, bilo je još opcija, ali nisam hteo da se odvajam od porodice.

Posle kratkog perioda u Grčkoj, ponovo postaješ ’građevinar’, ali se situaciju u klubu mnogo razlikovala nego od tvog prvog mandata na Banjici. U toj sezoni tim je ispao iz Superlige, a danas čak igra u trećem rangu. Šta je dovelo do toga da od jedan najuspešnijih klubova na ovim prostorima više ne igra u najvišem rangu?

DK: Mene su vezale stare uspomene, želeo sam nešto nemoguće, bili smo na domak svega toga, nismo uspeli. Doveli smo se u stiuaciju da ovisimo od nas samih, pogotovu u drugom delu. To je sad neki veći faktor o kome teško da mi možemo da komentarišemo.

Nakon Rada, sledi niški Radnički, a zatim kao kraj tvoje duge pustolovine Javor . U kom trenutku si odlučio da je kraj?

DK: Posle jednog dela uspešne sezone i ambicije kluba kao što je Radnički je Evropa, pronalaženje mene da učestvujem u radu kluba, da pomognem za izlazak u Evropu i što sam jednim delom došao do nekog svog cilja, ako dodamo da sam ja  6 meseci, to je više od pola prvenstva branio za Radnički, gde sam u drugom delu sezone otišao u Ivanjicu, a Radnički je na kraju završio u Evropi i Javor je ušao u ligu, tako da sam apsolutno ponosan. To je kraj jedne lepe priče, koja ima srećan kraj. Taj trenutak nije bio, jednostavno neke druge okolnosti su tu presudile.

Za nacionalni tim si branio osam puta. Da li je to najveća čast svakog sportiste?

DK: Apsolutno, repzentacija je reprezentacija.

Sada si trener golmana u Radničkom iz Niša. Kako si se snašao u novoj ulozi?

DK: Pa kako sam se snašao, to će pokazati vreme. To je nešto što je pred nama, to možemo da analiziramo na kraju sezone. Sve stvari su povezane, nekim novim ciljem, koji je bio dok sam još bio aktivan u sportu, a to je da budem u sportu sve dok još deca ne napune bar 15,16 godina, da ja mogu da ih uvučem kao sportista, da oni još osećaju tu hemiju. Dosta sam ih vodio sa sobom, dosta smo prošli zajedno i nekako sam računao da je moj cilj da branim sve dok moj sin ne postane profesionalni sportista. Bio sam volonter u Zvezdi i u jednom trenutku sam dobio poziv Radničkog da dođem da bude trener golmana, ja sam to odmah prihvatio. Moj Aleksandar je takođe golman, brani u mlađim kategorijama Zvezde. Neke okolnosti idu kako treba i ovaj posao koji sam dobio ovde nije slučajno. Za sada sam zadovoljan i srećan

Radnički sada ima dva golmana u reprezentaciji. Rosića u A timu i Stevanovića u mladoj selekciji. Da li si ponosan na tu činjenicu?

DK: Posle sedam dana mog rada, dolazi reprezentativna pauza i Goran Čumić, koji je u stručnom štabu A selekciji sa Piksijem, rekao je ’zvaću Rosića’ i onda sam rekao onako ’Rosića? Pa ja sam trener golmana tamo’. Onda sam od Renduljića i Joce Stefanovića dobio informaciju da će i Stevanović dobiti poziv mlade selekcije i rekao sam ’u 10 dana dva reprezentativca, ima nešto tu’. – istakao je Kahirman za HotSport.

7

0