MILUNOVIĆ: ‘Eraković je već sada bolji od Markinjosa!’ (VIDEO)

Iskusni defanzivac ponovo trenira sa ekipom!

Studio FK Crvena zvezda u Turskoj nastavio je sa radom i ovog utorka. Stameni defanzivac i dugogodišnji član crveno-belih, Nemanja Milunović, odgovarao je na pitanja novinara Zvezdine televizije, kao i mnogobrojnih navijača koji su iskoristili priliku da postave pitanje preko društvenih mreža.

– Frizuru sam sredio, pa sam malo mlađi, ali hvala na komplimentu. Dugo mi niko nije rekao da sam se podmladio – uz osmeh je počeo Milunović.

Vratio se defanzivac u trenažni proces, iako se mučio sa prehladom.

– Pripreme su takve da se uvek mnogo radi, s tim da sam bio prehlađen, pa sam tri dana odsustvovao sa treninga i to me je više umorilo nego da sam bio sa saigračima. No, sada je sve u najboljem redu, danas sam trenirao. Bitno je da se dobro radi i da se sjajno spremimo, tako da ne žurimo nigde, već idemo korak po korak, za to služe pripreme. Teško mi je palo to što sam se prehladio… Kad si na pripremama i kad si usmeren na treninge, imaš ustaljen ritam, a moraš da budeš vezan za krevet… Ni na obroke nisam izlazio dva dana, donosili mi ih u sobu, tako da mislim da je boravak u četiri zida najgore nešto što može da se desi čoveku. Na kraju sam izneo bicikl, uz pomoć fizioterapeuta Vasojevića i Jovanovića, pa sam bar malo bio sa saigračima. Prijalo je, jer svi smo tu za dobrobit Crvene zvezde i normalno je da je sve lakše kad je pozitivna atmosfera, smeh i drugarstvo. Iz tih stvari se rađaju uspesi, tako da je i ta situacija pokazatelj timskog rada.

Značio je jučerašnji slobodan dan.

– Bitno je za psihu, ali naravno i za mišiće da malo odmoriš. Kad si fokusiran na treninga i radiš dva puta dnevno sa ustaljenim ritmom doručak-trening-ručak-trening-večera-spavanje, onda prija slobodan dan, da malo promeniš. Iako smo zatovreni u hotelu, znači dosta kada malo zaboraviš uobičajne obaveze.

Pripreme nisu lake, ali Zvezdini prvotimci su profesionalci – ističe Milunović.

– U suštini sve je isto kad su pripreme u pitanju, s tim da ima korekcija i izmena u zavisnosti od stručnog štaba i trenera, no, svesni smo da mora da se trpi i radi. Cilj je da se maksimalni limit pomeri, za naše dobro, i svesni smo toga, jer smo profesionalci i prošli kroz veliki broj priprema. Daleko od toga da je lako, ali teže je na psihičkoj nego na fizičkoj bazi.

Razdvojenost od porodice najteže pada Milunoviću kada su pripreme u pitanju.

– Teško je biti razdvojen od porodice i tog života, ali ne razlikuje se to puno ni kada je sezona u toku. Imamo dve utakmice nedeljno, pa onda pripreme za meč, pa dan pred susret je karantin, odvojiš se i tad, tako da smo se već navikli, iako nam to fali. Navikao sam se i na pripreme, ali opet odvojenost od porodice je teška.

Defanzivac iz Čačka je neko koga često apostrofiraju kao glavnog savetodavca za mlađe igrače među iskusnijima.

– Pričam malo sa mlađim igračima – Lekovićem, Mijatovićem i Mituljikićem, pa se prisećam kakav sam ja bio u njihovim godinama, apropo ishrane recimo. Mislim da sam mogao bilo šta da pojedem i da odigram utakmicu, ništa mi nije smetalo, ali što si stariji, sve više moraš da vodiš računa o režimu života, spavanju, izlascima, društvu. Dosta više se održava na telo i mnogo više vremena je potrebno da se organizam oporavi. Upravo zato je poenta priprema da se odvojis od ustaljenih režima i posvetiš treningu i fudbalu i nismo to mi smislili, nego neko pametniji od nas.

Povukao je paralelu iz dana kada je on bio na pripremama kao omladinac.

– Dosta se razlikuje situacija nekad i sad. Zvezda na svu sreću ima sjajne talente koje okuplja, ali mislim da je generalno oskudacija s tim. Kad sam odrastao, nismo imali vremena ni za šta osim za igralište. Osnove fudbala naučiš u školskom dvorištu, pa tek onda to usavršavaš kod trenera. Niko se nije rodio s tim, već koliko se posvetiš, toliko će i da ti se vrati. Prve fudbalske korake sam pravio još u osnovnoj školi posle časova na terenu, igrao sa drugarima, pravili turnire, nadmetali se među odeljenjima. U tom uzrastu sam bio neumoljiv, u stanju da igram fudbal i pre i posle škole, pa da i treniram i odigram turnir ako treba do kasno uveče. Sve je moglo… Tako da mi je utisak da smo se mnogo više davali fudbalu nego što to deca čine danas.

Balans u ekipi je najvažniji.

– Svakako ima nadmetanja, uvek je i bilo. Mi stariji želimo da pokažemo da možemo, te da prenesemo iskustvo koje imamo, a oni da demonstriraju da su u stanju da isprate naš ritam. Drago mi je što sve ove godine pariramo jedni drugima u svemu, jer je balans između mladosti i iskustva najbitniji. Ne možemo mi ceo život da igramo fudbal, a ne može ni na njima da ostane sve. Zvezda ima odlične talente, iz godine u godinu se to pokazuje i samo je bitno da se posvete fudbalu i da slušaju trenere, jer su sve to vrhunski igrači u najavi.

Zvezda je u prvom prijateljskom meču savladala Lehiju sa 3:1.

– Nema prijateljskih utakmica u Zvezdi, jer smo navikli navijače na pobede. Bitno je da se igra dobro i pobedi, tako da sam zadovoljan. Bitno je i kroz utakmice da se gradi pobednički mentalitet. Teško pada kad se izgubi i na prijateljskoj utakmici, sa psihološke strane, onda treba da se vraćaš i iz toga. Tako da, svaka utakmica je bitna – i psihički i fizički. Gledajući sa strane, bile su izmešane ekipe, čak 24 fudbalera je zaigralo, tako da je to dobro izgledalo.

Nije tajna da je Milunovićev miljenik u ekipi mladi Strahinja Eraković.

– Pričam o Erakoviću dve godine. Sad je već bolji od Markinjosa. Drago mi je da je pokazao i dokazao ko je, želim mu svu sreću i da ga zdravlje služi.

Da Zvezdina odbrana daje sigurnost napadu, jasno je kao dan, kao i to da je Milunović jedan od ključnih igrača u tome.

– Više volim kad o meni drugi pričaju. Jedino što mogu da obećam je da ću uvek davati maksimum na terenu i van, da ću bodriti saigrače, biti im potpora i sigurnost, zajedno sa ostalima iz odbrane, i naravno golmanima. Trudimo se uvek da naša mreža sačuvana, kao i da damo potporu ofanzivcima za što više pogodaka.

Svaka utakmica ima značaja za visokog defanzivca.

– Više volim da igram utakmice na pripremama, nego da treniram, i ne doživljavam to kao odrađivanje posla. Uvek ima značaj, svaka utakmica, mora da postoji motiv za dokazivanje. Igramo sa ekipama iz drugih zemalja, pa je uvek zanimljivo da se uproredimo sa igračima, sa prvenstvom. Merili smo snage sa Šahtjorom i Ludogorecom, ekipama iz Austrije i Slovenije, okolnih zemalja i prija ti da probaš sebe u tom smislu. Još zanimljivije je kad fizički nisi na vrhuncu, pa da vidiš kako možeš da pariraš ako nisi maksimalno spreman, kako psihički to izneseš, koliko ti znači iskustvo. Tako da, više volim da igram nego da treniram, kao i svi.

Prija mu rad sa loptom koji je zaštitni znak priprema trenera Miloša Milojevića.

– Svaki trener ima svoju notu koju daje pripremama i zna na šta se bazira, ali sviđa mi se što radimo sa loptom kroz igrice. Nije mi teško da trčim za loptom, al ne volim na suvo, to me ubija. Retko ko to voli.

Za Milunovića – ništa lepše od dobre kafe.

– Dobra kafa je moje slobodno vreme. Sednemo na recepciju, malo zaboravimo na fudbal i pričamo, ali kafa mi je jedna od najvažnijih sporednih stvari u životu. Nema ni toliko vremena za odmor, iako ljudi verovatno misle da mi uživamo po plažama – nije tako. Gledamo da se odmorimo, odradimo terapiju i spremimo za sledeći trening. Uveče što imamo dva sata pred spavanje, to nam je, pričamo, šalimo se, igramo društvene igre.

Milunović je, osim savetodavac, i jedan od najvažnijih za atmosferu u timu, tvrde saigrači.

– Kažu da ću da se iskvarim, ako me budu hvalili, ali čim saigrači to ističu, verovatno je tačno. Očekuje se od mene, i kad treba i kad ne treba, da stvari okrenem na šalu, ali bitno je da ne preterujemo u tome. Kod svih trenera se zna kad može da se šali, kad ne, i ne prelazim tu granicu. Mora da bude jasno kad se ozbiljno radi, a kad ima lufta za šalu. Kod nas je atmosfera odlična, većina igrača svaku šalu isprati doskočicama, pa se nadovezujemo.

Rubrika „Zanimljiva pitanja“, ovog puta je propisno zabavila Nemanju Milunovića.

Možeš li da objasniš rivalitet Čačka i Užica?

– Borac Čačak – Sloboda Užice, to je to.

Iz Bate Borisva ste zajedno došli ti i Ivanić, ko je koga nagovarao?

– Pa ko je došao prvi? Nagovarao sam ja njega i u Bate da dođe. Imamo internu šalu, kad sam potpisao za Alanju, Mića se našalio i rekao da zna koji mu je sledeći klub, jer gde god da krenem, i on je tu. Pričali smo oko dolaska u Zvezdu, tražio sam i njegovo mišljenje, dugo smo igrali zajedno, znači mi kakav stav ima o nečemu, ne samo u fudbalu, već i privatno. On je moj prijatelj za ceo život.

Sećaš li se koji si broj nosio kad si tek došao u Zvezdu?

– Sećam se da 19 nije bio slobodan, pa sam uzeo 25, eto sad ga Eraković nosi. Ne verujem da je zbog mene uzeo, svako ima lični razlog, a o tome retko pričamo.

Zbog čega broj 19?

– Dosta dobrih stvari u životu mi se desilo kad sam počeo da nosim broj 19.

I za Zvezdu i za Bate si postigao 16 golova, hoće li se to promeniti ubrzo?

– Daće Bog. Meni je glavni zadatak da čuvam gol, ali svako voli da se upiše u strelce i drago mi je što sam dvocifren. Svaki igrač, pa čak i golman, voli da postigne gol. Siguran sam da i Borjan voli i da šutne penal i da se upiše u strelce. I kad sam bio klinac, postigneš gol i to je najlepši osećaj, baš ima neku draž.

Poznaješ li glumca Nemanju Milunovića?

– Poznajem, on mi je brat, čini mi se drugo ili treće koleno. Upoznali smo se kao klinci na svadbi, naši roditelji se znali, ali nas dvojica i ne baš. Međutim, prošlo je od toga dosta i on se meni javio na društvenoj mreži, rekao da mi je brat, da me prati u Lučanima i slično. Mislio sam da se čovek šali, nisam povezao. Nije mi bilo teško, spustim se ja sa sprata, pitam roditelje, i oni kažu da mi je to brat. Od tad smo krenuli priču i evo i sad se čujemo i družimo, često i sednemo na kafu u Beogradu.

Da li ćeš i ti postati glumac?

– Teško, pre će brat da postane fudbaler. Šalu na stranu, ali on baš voli fudbal, odrastao je s Borjanom, posle se ta priča još širila…

I ovog puta su naši navijači u rubrici „Vi pitate“, bili i više nego kreativni.

Kad si bio mali, za koga si želeo da zaigraš?

– Za Crvenu zvezdu i Barselonu. Bitniji san se ostvario. Prvi fudbal u naselju kad smo igrali, bila je ta podela na Zvezdu i Partizan, izabrao sam stranu i san se ostvario.

Ko ti je cimer na pripremama?

– Sam sam u sobi trenutno.

Da nisi fudbaler, čime bi se bavio?

– Neću bratu da kradem profesiju i kažem glumom. Završio sam srednju školu za elektrotehničara računara, tako da bih se možda u toj sferi snašao.

Koja je prva pozicija na kojoj si igrao kad si počeo da treniraš fudbal?

– Kao i svi, na prvom treningu sam trčao za loptom i dao dosta golova, ali sam se nervirao i kad ga primimo, i trčao nazad. Onda mi je trener rekao da s obzirom da se nerviram kad primimo gol – treba da igram nazad, tako je i ostalo. Igrao sam i zadnjeg veznog, ali uglavnom štopera.

Ko ti je omiljeni saigrač i s kim bi voleo u budućnosti da deliš svlačionicu?

– Uf naljutiće se neko, ali reći ću Mićko… Mislim na Ivanića, ali eto može i Mijailović, dakle oba Mićka. Ima vrhunskih momaka u Zvezdi, pravi prijatelji i saigrači.

Kakav je osećaj dati gol u Ligi šampiona?

– Kao klinac zamišljaš sebe da igraš Ligu šampiona ili Svetsko prvenstvo, šta bi ti radio kad bi bio tu. Onda čuješ himnu, izazove ti to emociju, ceo se naježiš, a onda još i kad postigneš gol i znaš da si nečemu doprineo. Imponuje ti što si akter, još više kad postigneš gol koji je bitan, kao moj protiv Olimpijakosa… Ali uvek pričam, samo nek bude golova i radosti, a ko će da bude strelac je manje bitno – podvukao je Milunović.

3

0