EGZOTIČNA KOŠARKAŠKA AVANTURA U KINI I RAZBIJANJE PREDRASUDA: Uroš Živković za HotSport o razlikama u odnosu na Srbiju, Jokiću i životu u Aziji!

Kratko putovanje, produžilo se na nekoliko godina.

Svako od nas se trudi da živi svoj san, da postavljene ciljeve ispuni i da bude sa onima koje voli. Naravno, kao što svi znamo, posao je mesto na kome veliki broj ljudi provodi više vremena nego sa svojom porodicom, ali ako se sve kockice poslože, kao što je slučaj sa našim sagovornikom, košarkaškim trenerom Urošem Živkovićem, svaki novi dan je uzbudljiviji od onog prethodnog.

Uroš je rođen u Valjevu, gde je imao svoj prvi dodir sa košarkom, sportom koji je velikim delom ispunio njegov život. Nakon ranog završetka igračke karijere, logičan potez nekoga ko obožava igru pod obručima, jeste da ostane u tom sportu, što je on i učinio započevši trenersku karijeru. Nekoliko godina kvalitetnog rada sa mlađim kategorijama u Valjevu, otvorilo mu je šansu da se uputi u Kinu i tamo krene u novu životnu avanturu.

U razgovoru za HotSport, Uroš Živković je otkrio najzanimljive detalje života u Aziji. Pričali smo o gostoprimstvu Kineza, kao i poštovanju koje imaju prema svim strancima. Takođe, predočio nam je razlike u radu sa decom, njhovo poznavanje srpske košarke, dok je spomenuo i svoj boravak na najpoznatijim lokacijama u Kini.

Nakon višegodišnjeg rada u Valjevu, doneo si odluku da se uputiš u Kinu i tamo počneš jedno novo poglavlje u karijeri, ali i u životu. Koliko je bilo teško odvojiti se od porodice i odlučiti se na takav korak?

UŽ: U tom momentu ne razmišljaš puno o tome, težiš da ostvariš neke svoje ambicije, da otvoriš nove vidike, da vidiš kako je to tamo negde. Misliš, vratićeš se brzo i nemaš predstavu gde će te ta avantura odvesti, koliko zaludeti. Tek kasnije shvatiš koliko je život nepredvidiv, čega si se ustvari sve odrekao da bi zagrizao taj kolač. Sa porodicom deo tebe ostaje kući, i nikad ne ideš ceo, koliko god išao napred, taj deo te kao magnet vuče nazad, stalno se boriš.

UŽ: Nije to bila samo porodica, tu su prijatelji koje nikako nije moguće zameniti tamo negde, tu su generacije dece, sa kojima sam radio osam godina, koji postanu deo života i deo tebe. Na kraju naravno i tvoj posao, nešto što si stvarao godinama sad moraš da budeš spreman da ostaviš i počnes sve od nule, na potpuno drugoj strani sveta. To je bio taj izlazak iz zone komfora, taj deo tebe koji te vuče napolje, koji ti pokazuje da snovi mogu da postanu java i da možeš da ih uhvatiš. Treba ga poslušati bez obzira koliko to teško bilo u momentu, uvek se isplati.

Kada god se neko odluči na dalek put, sigurno da ne zna šta da očekuje, a informacije koje se mogu pronaći, treba uzeti sa rezervom. Šta je te je najviše iznenadilo što se tiče samog života u Kini? 

UŽ: Nisam imao predstavu gde idem, osim ono malo što sam istražio. Svetska medijska propaganda o Kini nije dobra, trude se da nam je opišu na neki svoj nacin, svojstven zapadnim medijima. Sve sam video i shvatio tek kada sam mogao lično da se uverim, a bilo je potpuno drugacije od svega sto sam ikad slušao o Kini – počeo je Uroš, a zatim se nadovezao:

UŽ: Sve me je iznenadlilo, prvo ljudi, od kojih dobijam veliko poštovanje gde god dođem, za šest godina nijedan problem nisam imao. Kina, trenutno možda i najrazvijenija zemlja, potpuno uređena, ljudi su srećni i žive slobodno. Toliko su napredni, dobro organizovani, ako pričamo o svakodnevnom zivotu, ja sam toliko navika promenio da ne znam kako bih se vratio na neke stare. Kina je prelepa zemlja, sa ogromnom istorijom, toliko toga može da se vidi i nauči. Čak i njihova hrana je postale nezamenjiv deo naše svakodnevnice. Otišao sam na godinu dana, Kina je trebala da mi bude prva stanica na ovom putovanju, a toliko nas je lepo ugostila da smo ipak rešili da malo duže ostanemo, evo već šest godina.

Ljudi u Kini su gostoljubivi, što je naš sagovornik osetio, a odnos njega i kluba, zasniva se na poverenju i ogromnom poštovanju. Da li je teško deci preneti znanje obzirom na jezičku barijeru? 

UŽ: Kako sam prihvaćen od kluba govori činjenica da sam tu vec šest godina. Isti klub u tri različita grada – Peking, Džengdžou i Sijamen. Najduže, četiri godine sam u Sijamenu. Moja supruga i ja vodimo sve mlađe kategorije ovde u Sijamenu. Naš odnos se zasniva na poverenju pre svega i poštovanju. Ostavili smo dubok trag ovde i klub ne želi da nas se lako odrekne. Žele da ostanemo i trude se da tako bude.

UŽ: Što se samog rada tice, u početku je bilo teško, iako uvek na treningu imamo asistenta koji priča engleski i prevodi, nedostaje direktna komunikacija sa decom, a to je važnije od svega u našem poslu. Ne vežba koju ćemo im dati, već način na koji je treba prezentovati, decu motivisati i stvoriti taj odnos poverenja između deteta i trenere, izgraditi autoritet. Sve je to generalno i dalje teško, verovatno smo se mi privikli i adaptirali na taj način rada, prihvatili da neke stvari ne možemo da promenimo. Deca su deca, naviknu se na vas, zavole vas, hoće da pričaju, da vam se približe i to je najteži dao našeg posla – nemogućnost da im se u potpunosti damo, upravo zbog jezičke barijere.

Koliko se razlikuje rad u Srbiji u odnosu na rad sa mališanima u Kini? 

UŽ: Kada pričamo o radu sa decom, sve je mnogo kompleksnije od izlaska na teren i postavljanja treninga. To se ne razlikuje mnogo. Osim nekada brojnosti i nekih drugih tehničkih uslova. Rad sa decom je komunikacija, usmeravanje, motivisanje. Dobar trener, mora da bude dobar pedagog, mora da bude uzor i model ponašanja svakom detetu. To je ovde jako teško postići, mi se deci obraćamo preko treće osobe (asistenta) i retko imamo direktnu komunikaciju izuzev sa decom koja dobro govore engleski. Ima ih sve više i više, ali nedovoljno da bi promenilo trenutnu situaciju. Asistenti su obično mladi studenti, koji ne mogu deci da prenesu poruku na način na koji je vi izgovorite.

UŽ: U Srbiji je taj esencijani deo potpuno izvodljiv za trenera koji ima šta da kaže i nauči dete. Samim tim razlika je velika i mi treneri koji radimo se decom ovde se bavimo potpuno drugim poslom od onog kojim smo se bavili kući. Uz sav naš trud i želju da radimo na način na koji smo navikli, to nekad prosto nije moguće i moramo da se adaptiramo na okolnosti u kojima se nalazimo.

Uroš je pored Kine, imao priliku da radi i na Tajlandu. Tu čast dobio je u akademiji koju vodi legenda UCLA univerziteta Ikena Nvankvo. Samim tim, upitali smo ga kakva iskustva nosi iz Bangkoka i da li su postojale velike razlike u odnosu na Kinu?

UŽ: Tako je radio sam u Bangkoku, to je bilo jedno neverovatno iskustvo. Život na Tajlandu je nesto čemu ćemo se sigurno vratiti jednog dana. Jedna velika avantura. Razlika je velika, upravo u tome što deca u Bangkoku pricaju engleski. Generalno, u Bangkoku je engleski drugi oficijalni jezik, komunikacija je normalna i naravno cela priča se podiže na nivo iznad. Akademija je sjajno organizovana, vodi je legenda UCLA univerizteta Ikena Nvankvo bivši NBA as. Rad je zasnovan na američkom sistemu rada i bilo je fantastično iskustvo raditi u tom okruženju. Iako smo otišli i vratili se nazad u Kinu, još uvek smo deo akademije, u stalnom smo kontaktu i kada se sve dovede u red nakon Kovida očekujemo da se vratimo i nastavimo gde smo stali.

Da li ljudi u Kini imaju bilo kakvu predstavu o srpskoj školi košarke, kao i o našim košarkašima? Nikola Jokić je dvostruki MVP NBA lige, to sigurno nije prošlo neopaženo?

UŽ: U Kini je košarka nenormalno popularna. Oni prate NBA, CBA i naravno sva reprezentativna dešavanja. Znaju odlično za to koliko je Srbija dobra u ovom sportu. Svi koji ga prate znaju za Jokića, ljudi na ulici kada čuju da sam iz Srbije, obavezno pomenu košarku u našem razgovoru. Kina je prethodnih godina potpisala sa našim Savezom ugovore o saradnji, otvorena je kancelarija u Pekingu koju vode naši ljudi, a sve u svrhu podizanja organizacije kineske košarke na viši nivo. Oni žele i nije ih sramota da uče od najboljih.

UŽ: Naši treneri su neretko sastavni deo stručnog staba mnogih reprezentativnih selekcija Kine, CBA klubova i naravno veliki broj naših trenera radi u akademijama širom Kine. To dovoljno govori koliko nas cene i da su dobro upoznati sa uspesima koje decenijama naša kosarka pravi.

 „Novi život“, sa sobom je doneo i mogućnost da se ta ogromna zemlja upozna. Koja su mesta na tebe ostavila najveći utisak?

UŽ: Za šest godina sam proputovao mnogo što u Kini sto van nje. Prvo njena veličina je fascinantna, veličina njenih gradova. Živeo sam u Pekingu, video Šangaj, Guangdžou, Hong Kong.
Bio sam na Kineskom zidu, obišao hram gde je nastao kung-fu – čuveni Šaolin hram, zatim Haka selo po kome je nastao čuveni film Mulan. Svako leto provodimo u provinciji Hainan, koju još zovu „Kineski Havaji“. Kina još uvek ima oazu gde je more čisto i može da se poredi sa najboljim letovalištima u svetu. Čeka nas odlazak na Tibet i još mnogo drugih lokacija koje su na listi želja za obilazak.

Za sam kraj, upitali smo Uroša za planove u nastavku karijere, a on nam je otkrio da jednog dana želi da pokrene svoju akademiju ili košarkaški kamp. 

UŽ: Još uvek želim da istražujem, putujem, upoznajem nove ljude, kulture i naravno učim od svih njih, da rastem i širim svoje vidike. Jednog dana želim da sve to upakujem i napravim svoju akademiju, možda košarkaški kamp, gde ću spojiti sve sa kojma sam imao prilike da sarađujem ovih godina i nastavim da se bavim poslom koji volim na jednom drugom nivou. Gde će to biti, ne znam, svet je veliki i samo treba izabrati mesto gde se najbolje osećaš! Opcija ima puno, gde god sam bio iza mene su vrata ostajala širom otvorena, iza kojih su ostali prijatelji koji nas uvek čekaju raširenih ruku.

4

0