‘SUTRA BIH KRENUO BICIKLOM DA ZAIGRAM ZA SVOJU ZEMLJU’: Nedavno je presudio Dortmundu, a sada je Piksiju poslao moćnu poruku!

Gostovanje Borusiji u Dortmundu važi za jedno od najtežih na planeti.

Retko ko uspe da se izbori sa bučnim i vatrenim navijačima, a ako je na terenu u svom elementu Erling Haland… Bodove možete da zaboravite! Ali… Uvek postoji ono „ali“! I u vikendu iza nas to „ali“ bio je Miloš Pantović!

Srbin koji je ponikao u dresu minhenskog Bajerna uspeo je da donese pobedu Bohumu (3:4) i na taj način baci u senku briljantnu partiju Halanda koji je upisao het-trik. Prvo je Pantović asistirao za 3:3, da bi u samom finišu, pet minuta pre kraja, hladnokrvno pogodio sa bele tačke za muk domaćih navijača. Penal je izveo kao da igra u školskom dvorištu, a ne pred 81.365 navijača koliko ih je bilo na tribinama Vestfalena. Kakav je bio osećaj?

– Nije lako objasniti rečima taj osećaj – počeo je priču za Meridian sport Pantović, pa nastavio:

– To je tolika eksplozija i adrenalin, sreća, ponos… Rešiti derbi u takvom trenutku protiv tima poput Dortmunda pred 80 i kusur hiljada navijača… Par minuta pre kraja utakmice, kroz penal… To je zaista nešto posebno! Trenutak o kom svi klinci sanjaju kada počnu da prate fudbal i da ga gledaju. Bio je lep trenutak i lepo smo ga proslavili. Jedan od najlepših trenutaka koje sam doživeo u svojoj karijeri.

Iako si ceo život proveo u Nemačkoj, ipak stičemo utisak da vrlo dobro znaš ko si, odakle si i koju zemlju nosiš u srcu.

– Od malih nogu naučiš odakle si, odakle su ti roditelji, brat odakle je… Kući smo uvek pričali srpski, na odmor smo uvek išli u Arilje, da tu provedemo vreme sa porodicom, znalo se uvek kad se koji praznici slave, kad se slava slavi. I pored toga što živiš u drugoj zemlji jako je bitno da zadržiš te neke tradicije i da upamtiš odakle su ti koreni. To je meni i mojoj porodici uvek bilo bitno, to se razvilo od malih nogu. Uvek mi je bila želja da igram za Srbiju i to se nikad neće promeniti!

Odrastao si u akademiji Bajerna, da li ti je san da ponovo zaigraš za Bavarce ili poput većine fudbalera iz naše zemlje sanjaš snove o Zvezdi ili Partizanu?

– Imao sam čast da provedem 11 godina u Bajernu, prošao sam celu školu i san da zaigram za Bajern mi se već i ostvario. Pep Gvardiola me je ubacio u igru protiv Verdera u Bremenu. Imam još par snova, taj jedan sam uspeo da ostvarim, još sam mlad i ako me zdravlje posluži možda se desi i da zaigram za neki veći klub u Srbiji.

Da li se nadaš eventualnom pozivu selektora Stojkovića za Mundijal?

– Nisam mnogo razmišljao o Mundijalu, ali, naravno, ako bi došao taj poziv A reprezentacije nema dileme – ja bih sutra krenuo biciklom da pomognem i da zaigram za svoju zemlju. To je jedan moj veliki san, ali koncentrišem se na moje zadatke u klubu, da igram kao što sam igrao ove sezone, da dajem golove koje sam davao, odlučujem utakmice u bitnim momentima… A onda će sve doći na svoje, ako budem nastavio da radim kao što sam do sada radio mislim da će u budućnosti doći i taj poziv kom bih se, naravno, obradovao mnogo!

Zvezda ili Partizan?

Ko ti je bliži srcu beogradski crveno ili crno-beli?

– Auuu, šta god sad da kažem tu ću naljutiti nekog iz svoje porodice pošto majka podržava Partizan, a burazer i otac su na strani Zvezde. Eto, pošto su njih dvojica bili crveno-beli, a majka sama na drugoj strani, da kažemo da sam kao mali podržavao Zvezdu, dobio sam i neki dres kao poklon, pa da kažemo da bih se onda odlučio pre za crveno-bele.

Koji ti je najveći neostvaren san što se tiče fudbala?

– Imam par fudbalskih snova, jedan je sigurno da zaigram za reprezentaciju na nekom velikom turniru poput Mundijala, da se tu dođe do neke medalje i da se ona donese u Srbiju!

Ko ti je najviše pomogao od profesionalnih fudbalera, a sa kim si najbolji van terena?

– Ja sam još kao mlad igrač bio u Bajernu, pa se nisam puno družio sa nekim velikim zvezdama. Više sam se družio sa mladim igračima iz omladinske škole, sa njima sam prolazio taj put. Naravno, ti momci iz prvog tima su uvek pokušavali da pomognu i da daju neki pametan savet. Ćabi Alonso je davao dobre savete i znao je da popriča sa nama, mladim igračima. Ipak, kada bih morao da izaberem ime rekao bih Roberta Žulja bio mi je saigrač u Bohumu, sa njim smo osvojili titulu u Cvajti i kvalifikovali se za Bundesligu – rekao je Pantović i dodao:

– I sadašnjeg saigrača Denija Bluma, sa njima sam mnogo vremena proveo van terena što je za mene mnogo bitno. Imali smo prilike, posebno sad za vreme korone da se mnogo družimo, pa se razvila atmosfera i prijateljstvo koje će trajati godinama. Pa da kažemo da su to dve osobe sa kojima sam ostvario najbolji kontakt – istakao je Pantović.

Kada bi morao da biraš, koji bi ti bio tim (4 igrača + golman) sa kojim bi igrao mali fudbal, a da je sastavljen od fudbalera sa kojima si igrao tokom karijere?

– Pa, tu i nemam mnogo izbora pošto sam mlad i igrao sam samo za dva kluba, pa nisam imao mnogo saigrača. Tu bi sigurno bili svih pet iz Bajerna – Nojer na golu, Maria Gecea, uzeo bih Tijaga, Riberija i recimo još Ćabi Alonsa.

A koga bi stavio u protivnički tim, u istoj formaciji, a da možeš da biraš igrače protiv kojih si igrao?

– U protivničkom timu… Pa pošto sam ove sezone igrao protiv Bajerna, opet bih stavio Nojera – on je najbolji golman na svetu po mom mišljenju. Ispred njega bi bili Marselo, Serhio Ramos, Ivan Perišić i Levandovski – zaključio je Pantović razgovor za Meridian sport.

0

0