ORLOVI OTIŠLI PUT KOPENHAGENA: Neka od najlepših sećanja reprezentaciju vežu upravo za Dansku!

Orlovi se sastaju sa crveno-belima!

Reprezentacija Srbije otputovala je u Kopenhagen, gde je u utorak, 29. marta očekuje druga provera. Orlovi su u prvom meču savladali Mađarsku u Budimpešti (1:0), a rival će sada biti Danska. U danu odlaska prisećanje na jedan uspeha našeg fudbala, zabeležen baš u duelu sa Danskom…

Čuli ste verovatno već hiljadu puta kako je Italija ‘68 pobedila Jugoslaviju i osvojila prvu titulu evropskog prvaka. Oni tvrde jedno (sve čisto), naši drugo (krađa sudije Dinsta), a činjenice kažu da je ključni faktor pobede domaćina u ponovljenoj utakmici bila odluka selektora Valkaređija da promeni gotovo pola tima u odnosu na duel koji je igran dva dana ranije. Umesto Pratija, Kastana, Ferinija, Julijana i Lodetija, zaigrali su sveži i odmorni Riva, Salvadore, Rozato, De Sisti i Macola. Upravo je Điđi Riva postigao vodeći gol, a pokojni Anastazi zapečatio sudbinu naše reprezentacije u kojoj je selektor Rajko Mitić izvršio samo jednu izmenu i umesto Ilije Petkovića šansu pružio Idrizu Hošiću.

Elem, interesantan je način na koji su Italijani uopšte dobili priliku da igraju finale. Posle 0:0 protiv SSSR (šampiona i vicešampiona Evrope sa prethodna dva turnira), glavni sudija Čenčer pozvao je kapitene oba tima u svlačionicu i pristupilo se bacanju novčića od 100 lira. Kapiten Italije Faketi odabrao je ‘glavu’, ali je novčić posle prvog bacanja pao vertikalno i zaustavio se u pukotini poda. Posle ponovljenog bacanja, pao je onako kako je cela Italija želela i Faketi je uzdignutih ruku istrčao na teren, izazvavši euforiju na tribinama San Paola u Napulju.

Dakle, dva bacanja novčića u polufinalu i dve utakmice u finalu, toliko je trebalo Italijanima za prvu evropsku krunu. Do one druge, došli su zahvaljujući savremenom fudbalskom ruletu i bravurama golmana Donarume u dve penal-serije protiv Španije i Engleske.

Još je intrigantnija priča kako su fudbaleri Jugoslavije stigli do prvog i jedinog olimpijskog zlata, na Igrama u Rimu 1960. godine. Napulj je i tada bio poprište ruleta, ali bez penala i novčića. 

”Tokom priprema u Košutnjaku, niko nije maštao o zlatnoj medalji” – kaže vedeta te generacije Dušan Maravić – ”U jugoslovenskoj štampi nismo imali tretman kao generacije koje su na prethodna tri turnira osvajale srebrna olimpijska odličja”.

 Pesimizam je još više uzeo maha posle otkazivanja Mujića i udaljavanja iz reprezentacije Miladinovića.

”Miladinović je moje godište (1939), ali je bio nestašan. Malo, malo, pa neki incident. Mujić je bio deo tima koji je u Melburnu osvojio drugo mesto, ali se ne sećam zašto nije putovao u Rim”.

 Maravić je odigrao samo utakmice u grupi, protiv Egipta, Turske i Bugarske.

”Išao sam tog leta u Njujork na neki turnir sa Crvenom zvezdom, igralo se u nemogućim vremenskim uslovima i vratio sam se isceđen kao limun. Naš stručni štab koji su činili Lovrić, Tirke i Nikolić, odlučio je da me u polufinalu i finalu zameni Željko Matuš”.

 Italijani su imali tandem na selektorskoj klupi (Roko, Vijani), i plejadu mladih igrača koji su par godina kasnije postali asovi svetskog fudbala (Bulgareli, Trapatoni i 17-ogodišnji Đani Rivera koji je u to vreme još uvek nastupao za Alesandriju).

”Ja bih pomenuo i Burgniča, legendu Intera. Bio je oštar i beskompromisan. Mi smo kao klinci navijali za te italijanske klubove, Milan, Juve, Inter. Imali smo ogroman motiv da pred njihovom publikom potvrdimo moć jugoslovenske škole fudbala”.

Posle 0:0 u regularnom toku i 1:1 u produžecima (Galić-Tumburus), uz dva prekida utakmice zbog nestanka struje, pristupilo se žrebanju pobednika. I opet isto, Italijani imaju jednu, a mi drugu verziju priče. Oni tvrde da je Mihajlo Andrejević izvukao papirić, uzviknuo ‘Jugoslavija’ i otrčao da slavi sa našim fudbalerima, da bi sutradan u italijanskoj štampi osvanuo naslov ‘Gospodine Andrejeviću, zašto niste pokazali papir’. 

”Andrejka je 42 godine bio član IO FIFA, uživao je ogroman ugled i bio veoma uticajna ličnost u vrhu Evropske i Svetske fudbalske federacije. Ne sećam se procedure žreba, ali ne verujem da bi se njemu omakla takva greška”.

 Mnogo je realnija naša priča koja kaže da je predsednik UEFA Stenli Raus pozajmio Andrejkin šešir za potrebe žreba, dok je Umberto Anjeli poput pravog italijanskog džentlmena dozvolio gostu iz Jugoslavije da promeša papiriće i izvuče pobednika.

Sa Italijanima se slažemo bar oko jednog istorijskog podatka:

”Andrejka je toliko bio vezan za svoj čuveni šešir, da nije želeo da ga ustupi Anjeliju za potrebe izložbe u Muzeju italijanske fudbalske federacije” – potvrdio je Maravić priču koja se može pročitati i u arhivama na Apeninskom poluostrvu.

 Jugoslavije je u finalu OI 1960 savladala Dansku sa 3:1, golovima Galića, Matuša i Kostića. Galić je zbog psovanja sudije Lo Bela posle poništenog gola Kostića, prvi i jedini put u karijeri zaradio crveni karton. U poluvremenu meča, krenuo je ka sudijskoj svlačionici da se izvini arbitru, a Lo Belo je onako preplašen i u konfuziji, misleći da Galić želi da se obračuna sa njim, počeo toliko da viče da su karabinjeri bukvalno izneli našeg centarfora i bacili ga preko ograde na tribinu. U idealnom timu Olimpijskih igara našla su se četiri jugoslovenska igrača: Jusufi, Perušić, Galić i Kostić. 

 Svedoci istorije kažu da su reprezentativci Jugoslavije po povratku sa Olimpijskog turnira bojkotovali novinare i da po izlasku iz voza na Železničkoj stanici u Beogradu niko nije davao izjave.

0

0