PUT ŠAMPIONA JE I NAJTEŽI I NAJSLAĐI: Od prosečnog tima pobedničkog mentaliteta do apsolutnog vladara planete!

Čelsi je prešao dalek put u poslednjih nekoliko sezona

Maja 2017. godine nakon što se Čelsi Antonija Kontea prošetao do titule Premijer lige pored klubova pod vođstvom Klopa, Gvardiole i Murinja delovalo je kao da Plavci znaju šta hoće i da je napokon nešto mirniji period na Stamford Bridžu pred nama. Nosioci igre su bili tek pridošli Ngolo Kante i Markos Alonso, starosedeoci Eden Azar, Pedro, Nemanja Matić, Diego Kosta, Vilijan, Geri Kejhil, Viktor Mozes, Džon Teri i povratnik David Luiz. Tada je i Tibo Kurtoa bio projektovan kao čuvar mreže Čelsija narednu deceniju, malo ko je verovao kakav će period turbulencija usledeti i da će samo dva imena ostati u plavom u godinama koje dolaze.

Odmah naredne sezone usledili su sukobi, Kosta se posvađao sa Konteom, Konte sa upravom, nastali su klanovi u svlačionicama i polako su pojedinci počeli da napuštaju London. Najpre Kosta, pa zatim na kraju sezone i Konte nakon osvojenog FA Kupa, pa onda i Kurtoa ide u Real Madrid koji u tom momentu osvaja treću Ligu šampiona uzastopno. Kao rešenje Abramovič odlučuje da „Saribol“ prebaci iz Napulja u Englesku i dovede Maurisija Sarija i Žoržinja na Stamford Bridž, nešto ranije je stigao i Ridiger. Čelsi koji se već dosta ranije oprostio od Sarija koji se znao da napušta London osvaja Ligu Evrope demoliravši Arsenal 4:1 u Bakuu, čime je pokazao koliko mentalitet usađen godinama ranije znači i kada kvalitet ne postoji na nivou koji bi želeli, a te sezone je ceo svet shvatio koliko Olivije Žiru podcenjen igrač.

Sledeće takmičarske godine na čelo tima koji ne sme da dovodi igrače i koji nema preterane ambicije dolazi Frenk Lampard da spasi šta se spasiti može. Ranije je i Eden Azar otišao u Real Madrid da juri dečačke snove, Ligu šampiona i Zlatnu loptu, a to će se kasnije pretvoriti u ležanje po bolnicama, odlazak sa terapije na terapiju i jedenje pljeskavica i lokalne španske kuhinje koje će sprečavati Belgijanca da zasija u Madridu. Debakl od Bajerna se ispostavio još i kao premija kada se vidi kako je Barselona prošla, mesto u Ligi šampiona obezbeđeno preko prvenstva, bez trofeja u kupu ali razvijanje brojnih talentovanih igrača iz Kobhama i solidan fudbal u polju su bili razlozi da se Lampardu ukaže dalje poverenje i pruži prilika da kada može da selektuje ekipu po svojoj volji.

Prelazni rok je počeo, Čelsi je uštedeo zbog zabrane, Čelsi je zaradio od prodaje, Čelsi je spreman da se vrati na vrh fudbala u Engleskoj. Dovedeni su veteran Tijago Silva, talentovani fudbaleri kao što su Hakim Ziješ, Ben Čilvel, Kai Haverc i Timo Verner, u igrače su stasali i Mejson Maunt i Ris Džejms, a tu su od ranije Kristensen, Kovačić, Azpi, Kante… Tu se pojavilo možda i ključno pojačanje za uspeh Plavaca, a to je relativno nepoznati golman Rena, Eduard Mendi, koji će u narednih godinu dana pokazati svoju klasu mnogo puta i verovatno u momentu dolaska u London nije ni sanjao u šta će njegov život prerasti. Mladi tim prepun talenta sa nekoliko iskusnih igrača imao je najviše moguće ambicije na startu sezone.

Ipak to u startu nije izgledalo kako treba. Mučio se Lampard da pronađe ulogu Hakimu, Timu i Kaiju, Tijago Silva je imao košmaran derbi u Birmingemu protiv Vest Bromviča, iskusni igrači u odbrani nisu uspevali da nađu ritam i komunikaciju pa je primano previše golova za nekoga sa šampionskim ambicijama, a nekada je i u napadu postizanje pogodka bilo samo misaona imenica, pogotovu pred kraj mandata Frenka Lamparda.

Januara prošle godine u razbijenu, demoralisanu i raštimovanu ekipu dolazi Tomas Tuhel, koji je nekoliko meseci pre toga otišao iz PSŽ–a sa kojim je igrao finale Lige šampiona, i u rekordnom roku je Čelsi od gubitničke prosečne ekipe napravio mašinu sa kojom niko neće da igra. Atletiko je rutiniran kao nikada pre, tim koji je izbacio Klopov Liverpul sezonu pre, a te godine je postao i prvak Španije delovao je prosto nemoćno u duelima sa Čelsijem. Porto je rutiniran u Portugalu, pa je na domaćem terenu viđeno samo odrađivanje posla, koje je Taremi ulepšao sjajnim, ali golom bez ikakvog značaja, u nadoknadi vremena.

Sledeći na meti bio je Real. Kraljevski klub zna kako se igra i osvaja ovo takmičenje, svi su ih videli kao favorite i pored nešto lošije forme, jer ipak ova ekipa Čelsija nema takvo iskustvo i naviku pobeđivanja kao Madriđani. Nakon remija u Madridu gde je Real i delovao kao zrelija ekipa, sledi utakmica na Stamford Bridžu. Čelsi je prosto razbio tim koji je prvak Evrope bio 13. puta, Real je bio potpuno nemoćan a samo je sreća spasila Kurtou, koji još nije osvojio Ligu šampiona, da ne vadi više od dva puta loptu iz svoje mreže. I nakon utakmice Azar se sa ogromnim osmehom pozdravljao sa bivšim saigračima, i delovalo je kao da ga ni najmanje nije pogodilo ispadanje sadašnje ekipe iz elitnog evropskog takmičenja.

Zatim finale, Tomas Tuhel je pre toga u mesec dana dva puta nadigrao Gvardiolu, pa se očekivalo da će Pep biti mudriji ovog puta i naći recep za osvajanje pehara koji fali Sitiju. Na utakmici, prvih 15 minuta, bili su konkretniji, ali onda je sve stalo. Čelsi je na sredini pojeo Mančester, Kante je pokazao zašto je najbolji zadnji vezni na svetu, a Gvardiola je video zašto beka treba da igra bek, jer je nakon kašnjenja Zinčenka da zatvori rupu lopta stigla do Haverca koji obilazi Edersona i dovodi Čelsi u vođstvo. Nakon toga Tuhel ubija utakmicu, mogao je Pulišić da duplira prednost nakon sat vremena igre, a jedina prava prilika za Siti bila je u 96. minutu kada je Marez nakon kornera za nekoliko centimetara šutirao preko gola, svi su se verovatno setili Inijeste 2009., vreme je stalo na nekoliko sekundi, lopta je ipak otišla preko, a slavlje je moglo da počne.

Deluje da nije željno iščekivano kao prvi put kada su ga osvojili, ali ništa manje sladak je bio trofej. Čelsi je u ovu sezonu ušao sa još većim ambicijama, a osvojen je i UEFA Superkup nakon penala protiv Viljareala, a postojala je i ogromna da se pehar Premijer lige vrati u London nakon 5 godina, ali što povrede ključnih igrača, što neverovatna sposobnost Sitija da rutinira utakmice u prvenstvu, doveli su do toga da se već u decembru od toga odustane. Ipak Čelsi je postao i prvak sveta, nakon što je juče u finalu pobedio Palmeiras golovima, najpre Romelua Lukakua, a potom i sada već klupske legende Kaija Haverca sa bele tačke u 118. minutu i tako su doneli gigantu iz Londona jedini pehar koji se nije do sada nalazio u vitrinama Stamfrod Bridža.

Šta će biti dalje za Plavce, to niko ne zna. Tuhel možda dobije otkaz u narednim mesecima, možda osvoji još jednu Ligu šampiona i dva nacionalna kupa do kraja sezone, ko zna, sve je otvoreno kada je Roman u pitanju. A jedno je sigurno, a to je da na Fulam Roudu u Londonu skoro neće biti dosadno.

0

0