RASIZAM U DALASU: ‘Dalas je beli tim u crnoj ligi’!?

Neverovatan tekst Gardijana na temu rasizma!

Gotovo 75% košarkaša u najjačoj ligi sveta je tamnoputo, tačnije afro-američko, dok je tek nešto iznad 15 procenata belih košarkaša u NBA. Godinama se smanjuje broj Amerikanaca, igrača iz Evrope ili rukija generalno sa belom bojom kože, ali protiv ovog trenda se ‘bore’ Dalas Maveriksi.

Naime, Dalas je ekipa koja je u poslednju 21. godinu imala 3 ili više belih igrača u svom tim čak u 15 navrata, a takođe je ekipa koja je za startere najčešće imala dva ili više belaca. Sve ovo bi bilo obično statističko istraživanje da list iz Engleske nije ovo okarakterisao kao rasističku propagandu Marka Kjubana, fokusirajući se na neke od skandala vezanih za njegovu prošlost, ignorisavši sve donacije za BLM, kao i broj drugih dobrotvornih poteza vlasnika tima iz Teksasa.

Gardijan nije želeo da rezonuje forsrianje belaca poput Stiva Neša, Dirka Novickog, Džejsona Kida i sada Luke Dončića, kao uzimanje kvalitetnih i talentovanih košarkaša koji mogu da potpomognu rast franšize, nego kao najobičniju diskriminaciju protiv crnih igrača od strane jedne ekipe, posebno osvrnuvši se na Čendlera Parsonsa kao primera čuvanja belog igrača iako evidentno ne može da igra na tom nivou i njegovu moć van terena unutar svlačionice Dalasa.

Tekst iz Gardijana glasi:

„Ali problem sa Maveriksima nije njihova sklonost belim superzvezdama – da je svaki belac kojeg su stekli dobar kao Neš, Novicki i Dončić, bili bi višegodišnji šampioni. Ne, to je njihova žeđ za stranim belim igračima. Veliki deo krivice može se svaliti na Donija Nelsona, koji je bio generalni menadžer tima od 2005. dok nije napustio tim u junu prošle godine. U pored odluka generalnog menadžera, preterani potpisi stranih belih igrača pod njegovim vlasništvom morali da budu, bar delimično, Kjubanov poziv.

Birali su razne bele igrače, uglavnom promašaje, gotovo kao da su verovali da samo treba da ubace što više belaca u nadi da će jedan od njih bitio odličan kao Novicki.

Stopa pogodaka je bila neverovatno niska. Dončić je briljantan, ali je stečen na draftu, a ne na trejdu, dok je njegov trenutni saigrač Kristaps Porzingis solidan NBA igrač, ali verovatno nije vredan dva pika prve runde kojih su se Mavsi odrekli da bi ga kupili od Niksa. Momci kao što je Redick bili su efikasni u svom vrhuncu, ali su bili daleko od svog vrhunca kada su krenuli u Teksas.

U 2014. došao je možda i najgori pokušaj Nelsona i Kjubana da potpišu partnera na nivou zvezde za Novickog kada su predali Čendleru Parsonsu, belom igraču koji je u proseku beležio u karijeri od 16,6 poena i četiri asistencije po utakmici za Hjuston Roketse. trogodišnji ugovor od 46 miliona dolara. Parsonsova prva sezona sa Mavsima bila je definicija osrednjosti. Odigrao je 66 od 82 utakmice uz prosek od 15,7 poena. Doživeo je pad u skoro svakoj značajnoj statističkoj kategoriji, osim povećanja od 0,01% u njegovom šut za tri poena“.

„Koliko god da je verovanje Mavsa u Parsonsa bilo smešno, to je pogoršala njihova očigledna spremnost da mu se prepuste van terena. Tim MekMejhon, dugogodišnji reporter Mavsa, rekao je za ESPN: „Parsons je imao znatno veću kontrolu nad osobljem nego Doni Nelson tokom dve godine. To je jednostavno činjenica.”

Pa zašto su Mavsi imali tako dugu i doslednu istoriju nudeći velike ugovore lošim belim NBA igračima? Nikada nije bilo razloga da se veruje da je Kjuban ili bilo koji važan član organizacije imao bilo kakvu rasnu pristrasnost prema igračima koji nisu belci. I dok je bilo dosta disfunkcije unutar organizacije, nijedna od njih nije imala rasnu komponentu. Možda odgovor leži u marketingu.

Prema popisu stanovništva SAD iz 2020. godine, stanovništvo Dalasa je 62,7% belaca. Možda je organizacija htela da stavi proizvod koji izgleda kao većina navijača Maveriksa (kao kontrapunkt, FiveThirtyEight je 2014. izračunao da su Maveriksi imali više navijača koji nisu beli od proseka lige). Ako je tako, oni bi bili jedina franšiza u pretežno belom gradu koja je zauzela takav pristup. U poslednjih 20 godina, drugi većinsko beli NBA gradovi poput Portlanda (77,4% belaca), Bostona (52,8% belaca) i Oklahoma Sitija (67,7% belaca) nikada nisu imali nijednog belog igrača kao lice franšize i oni su ipak uspeli da prepune svoje arene navijačima.

Neki mogu tvrditi da problem nije u igračima koliko u njihovoj sposobnosti. Na kraju krajeva, da li je gledanje vašeg tima napunjenog osrednjim belim igračima išta gore od gledanja kako ih napunite osrednjim crnim igračima? Možda i ne, ali u ligi koja je provela toliko vremena pričajući o svojim pokušajima da podigne crnačku zajednicu, tim koji se čini da stalno privlači bele igrače izgleda van balansa. Čak i ako ta politika nije namerna ili se svodi na privlačenje belih navijača u grad kojim dominiraju belci. To je takođe politika koja će na kraju naneti štetu najuzbudljivijem belom igraču lige – Dončić neće osvojiti titulu sa Maveriksima ako mu ne naprave dobru ekipu.

Sa odlaskom Nelsona ovog leta, Kuban je angažovao crnog generalnog menadžera Harisona da zameni Nelsona. Ali ove van sezone, Harison i Cuban su nastavili godišnju tradiciju dobijanja/zadržavanja tako-tako belog igrača kada su Mavsi ponovo potpisali Marjanovića na novi ugovor. Ostaje da se vidi koliko će moći Harison imati u predstavništvu Mavsa, ili će Kubanac, samoproglašena „poslednja reč“, zadržati status kvo zbog kojeg Maveriksi više liče na tim iz 1952. nego 2022“.

0

0