ILIJA STOLICA – ČOVEK SA ZDRAVIM STAVOM: ‘Deci sam objasnio – ukoliko mi se javi njihov menadžer ili roditelj, neće imati mesta u reprezentaciji’

Selektor mlade reprezentacije Srbije, Ilija Stolica, neuobičajna je pojava na našem fudbalskom nebu.

Naglašeno buran karakter, Stolicu svrstava u red onih koje ne samo srpsko fudbalsko okruženje mora da poštuje čak i ako ga ne voli.

Selektor ‘orlića’ imao je i nesvakidašnji trenerski put. U Voždovcu je napravio i tim i igru, sa Vojvodinom je imao velike planove, iz ljubljanske Olimpije je brže otišao nego što je došao. Nikada nije dobio otkaz, odlazio je sam poštujući lična uverenja i moralne principe.

Bio je selektor srpskih U16 i U17 selekcija. Od 7. oktobra prošle godine selektor je U21 nacionalnog tima koji neće učestvovati na šampionatu Evrope naredne godine u Mađarskoj i Sloveniji. 

U21 selekcija je predvorje najboljeg nacionalnog tima. Mnogi, međutim, iako na pragu slave, taj trenutak ne dožive. Zašto?

– Fudbal je lep ali i surov. Upravo zato svako okupljanje reprezentativaca i počinjem pričom kako su svi trenutno u fenomenalnoj poziciji, ali i da im to ne daje za prvo da budu opušteni, da ne smeju sebi da dozvole da ih drugi zavaraju pričama o velikom biznisu s njihovim novcem koji na kraju obično nestane kao i prijatelji. Govorim im i da nemaju pravo da padnu na ljupkost starleta koje su pre njih bile ko zna s kim, da ne dozvole sebi da danas kao mladi i relativno bogati ljudi sutra u ime sopstvene gluposti i (ne)znanja postanu socijalni slučajevi. Takođe im kazujem i to da trenutno vode nerealan život, da imaju zaradu koja ne traje večno i da ne smeju da osramote sebe kad se karijera zaustavi i da tad ne znaju ni kako se dobija lična karta, registruju kola ili plaća infostan – rekao je Stolica u intervjuu za portal ‘Ekspres.net‘.

Istinu o surovosti profesionalnog fudbalu Stolica je formirao na osnovu ličnog iskustva.

– Sa samo 19 godina otišao sam u Španiju u ubeđenju da sam popio svu pamet ovog sveta. Vrlo brzo sam shvatio da je svaki transfer, ma koliko ličio na ispunjenje snova, zapravo samo način da neki sportski direktor, menadžer i ko zna ko uzme novac uz paradoks da svi oni uistinu i ne znaju kako fudbaler izgleda ili kako igra fudbal.

Nosio je dres desetak klubova iz sveta, a stiče se utisak su njegovoj fudbalskoj veštini više zaradili drugi nego on sam.

– Istina je. Prvi sam Srbin koji je otišao u Donjeck. Zašto ovo pričam? Imao sam ponudu da se iz Zemuna, koji su kao klub preuzeli Karići, preselim u Briž. Silno sam to želeo. Menadžer Zoran Stojadinović je tražio da odem u Donjeck. Posle je bilo jasno i zašto. U toj priči Zemun je dobijao tri puta više para. Mene su na vrlo prost način ubeđivali i ubedili. Rečeno mi je da su Ukrajinci spremni kao gest dobre volje da mi uplate na račun, praktično na ruke, toliko i toliko novca. Bila je to nenormalna suma. Poređenja radi, taj isti novac dobio bih u Brižu za četiri godine, uz napomenu da u taj gest dobre volje uopšte nije bila ukalkulisana suma koju sam nešto kasnije dobio potpisujući ugovor.

Kao prvi stručnjak Stolica je sedeo na klupi Voždovca, Vojvodine i ljubljanske Olimpije, ali uvek i odlazio pre kraja isteka ugovora, a evo i zašto.

– U Voždovcu sam proveo sezonu i po. Bili smo prijatno iznenađenje, igrali smo ozbiljan fudbal, razvijali klub i sve to sa budžetom od pola miliona evra. A onda je počela igranka. Na 15 utakmica protiv nas je svirano čak sedam penala. Bilo je i drugih stvari, toliku količinu nepravde bilo je nemoguće istrpeti – rekao je selektor orlića i objasnio zašto je u Novom Sadu bio samo tri meseca:

Novi Sad je druga priča. Želeo sam da dođem u zdrav klub. Dogovor je bio da potpišem ugovor tek kad se izmire sve obaveze prema igračima i zaposlenima (milion i osamsto hiljada evra). Ispunili su moj zahtev, krenulo je dobro a onda se pojavio transparent: ’Pobede su tu, a gde su deca Vojvodine’. Bio sam šokiran, u tom trenutku na terenu je bilo čak sedam igrača iz škole Novosađana. Vetar je, dakle, duvao s neke druge strane. Sledeći transparent, ničim izazvan, bio je uvredljivog karaktera na račun mladog, izuzetno talentovanog Zličića. Otišao sam.

Da li je posle svega suvišno pitanje kako se zapravo osećate u ulozi trenera?

– Ne mogu da kažem nemoćno. Ja sam toliko radio kroz život na sebi da ne mogu da prihvatim ulogu žrtve. Moj problem jeste to što ne shvatam kako čovek može da bude površan bez obzira na to čime se bavi. Život naprosto mora da bude koncipiran tako da iza sebe ostaviš pozitivan trag čime god da se baviš.

U godinama velikih previranja, opšte nekulture i pada morala, sve deluje kao utopija. 

– Uprkos svemu, to je moj život, trenerski posao je moja profesija koju moram da prihvatim sa svim okolnostima koje postoje. Druga je stvar kako naći meru u tome, kako biti dovoljno mudar. Želim jednostavno da sutra iskoristim taj neki svoj uticaj, rezultatski ili trenerski, da bih omogućio da neka generacija iza mene lakše prođe. Bolje rečeno, da ličnim primerom pokažem da se u ovoj zemlji može uspeti i na kvalitet, obrazovanje, ispravnost postupaka i samokritiku, odnosno da sve nije šibicarenje, laž, prevara ili fora.

Primer da je i nemoguće moguće su i neki Vaši stavovi dok ste radili kao selektor kadetske reprezentacije?

– Ako mislite na to da sam u nekim stvarima bio ekstreman, onda je to tačno. Deci sam jednostavno objasnio – ukoliko mi se javi njihov menadžer ili roditelj, da taj makar bio i najbolji neće imati mesta u reprezentaciji. Ne, nisam bio hrabar, imao sam samo zdrav stav – ističe Ilija Stolica, za koga kažu da je izuzetno težak čovek za saradnju.

– Ne, nisam težak za saradnju, ja samo nisam površan i ne volim da me bilo ko pravi blesavim. Istina je da me ta priča prati i ja to ne smatram problemom. Jednostavno, to je moj stav. Da li sve znam, ne znam. Da li mogu da pogrešim, naravno da mogu da pogrešim – ističe selektor ‘Orlića’ u razgovoru za ‘Ekspres.net‘.

FOTO: FSS

0

0