BOGDAN BOGDANOVIĆ: Mnogo mi je pomogao Duletov vojnički sistem!

U razgovoru za ‘Sport klub’ Bogdan Bogdanović je govorio o vremenu provedenom tokom pandemije korona virusa, a posebno zanimljivo je bilo dok je govorio o saradnji sa Duškom Vujoševićem.

U Sakramentu nije bilo policijskog časa kao u Srbiji. Bogdan je vreme provodio sa sestrom. Često su razgovarali sa prijateljima iz Srbije.

– Nismo imali policijski čas, kao u Srbiji, pa smo imali dovoljno vremena da osmislimo dan onako kako mi želimo. Sestra i ja imamo dnevnu rutinu, trudimo se da je ispoštujemo. Napravili smo novi režim rada – buđenje, ustajanje, razgovori sa porodicom i prijateljima iz Srbije. Zatim spremamo zajedno ručak, mada više ona nego ja, onda neki trening u garaži, isto zajedno ili sâm, a onda šta se dogovorimo ili igrice, ili filmovi, ili serije – istakao je Bogdanović za ‘Sport klub’.

Srpska ‘haubica’ je govorila o samom početku u Sakramentu.

– Prvih mesec kada sam došao mi je baš bilo teško i nisam mogao da se naviknem na tu brzinu u svemu. Došao sam iz ekipa u kojima su bile postavljene uloge, jasan cilj da se recimo osvoji Evroliga i to smo gradili tri godine. Onda dolaziš u mladu ekipu koja je u razvoju, a iz te prve sezone je ostalo tri, četiri igrača ukupno. Mnogo stvari se promenilo. Najteže je bilo to koliko u stvari ima utakmica, ni ja toga nisam bio svestan. Ljudi igraju ponedeljak, pa utorak, sredu kao odmaraju, pa ih u četvrtak vidiš igraju ponovo. Bjelica je jednom to dobro rekao u prvoj sezoni u NBA: ‘To je kao Evropsko prvenstvo, ali tokom cele sezone’. Dva dana igraš, jedan pauze, pa opet dva, jedan, dva. To je ono što je najveća razlika i izgubiš se u tome. Trening, terapija, nemaš vremena da se pozabaviš drugim stvarima, osim da se posvetiš košarci i oporavku svog tela. To su jedine stvari koje tebe tada brinu jer te sledeća utakmica čeka sutra ii prekosutra, vidiš na kalendaru. Retko te čekaju dva dana slobodna i to traje. Jedino kada je njihov Božić, ili Ol-star, kada imaš neki odmor. Sasvim je drugačije nego u Evropi, tamo možeš čak i da odmoriš neku utakmicu vikendom, kada je slabiji meč u domaćem prvenstvu. Mislio sam u početku da je jedina razlika u građi igrača, ovdašnji su veće atlete. Ali, ovde je košarka brža, zasniva se na većem broju poena, nema toliko pravila, odnosno pravila su jednostavnija. Mislim da je sve podređeno igračima i publici, da im se dopadne ‚na oko.

Bogdan Bogdanović je radio sa najvećim evropskim trenrima, ali posebno ističe Duška Vujoševića.

– U periodu rasta i razvijanja stvarno sam imao tu sreću da radim sa vrhunskim trenerima i sa vrhunskim igračima i znao sam da iskoristim njihov savet. Znaju i oni da ih nisam baš sve poslušao, ali to je igrački. Kad sam počeo da radim sa Duletom, mislim da mi je on najviše pomogao u tom profesionalnom razmišljanju. Uopšte nisam znao šta to znači biti profesionalni košarkaš i koja je uloga profesionalnog košarkaša u društvu. Kod nas je bio taj problem što nije bilo edukacije igrača na najboljem nivou, nego ‚ako je pravi, razviće se‘. Veliki broj igrača se uguši u tom prelasku iz juniorske u seniorsku košarku, izgube se jer ne shvataju da im tada košarka postaje jedina obaveza u životu. Kao junior si se još edukovao, imao si par godina da razmisliš šta ćeš da uradiš u životu, pa fakultet, a ovde veoma mlad moraš da doneseš tu odluku da se samo baviš košarkom. Tu ti je zadatak da napreduješ prvo u košarkaškim elementima, da budeš kao osoba reprezentativan, ne možeš da radiš šta god voliš. Recimo, ja sam voleo da jedem u Mekdonaldsu, ali onda nisam mogao tamo da idem i da jedem, da me gledaju ljudi, to se ne poklapa. A svi mi to volimo, to je sve normalno. Moraš da nađeš u tome neku motivaciju, to moraš stvarno da voliš – rekao je Bogdanović i nastavio o sistemu rada Vujoševića:

– Dule me je naučio o tim osnovnim stvarima, šta je bitno u tome šta postaješ i kako se napreduje. Naučio me je koliko ti ponavljanja treba da bi ti jedan pokret ušao u automehanizam, da bi ti na utakmici to mogao da uradiš automatski, da ne razmišljaš. Kad govorim o tom prelasku iz juniora u seniore, imao sam šut dosta sporiji i pokušavao sam sa Vladom Jovanovićem da to promenim i čini mi se da on tada nije imao vremena da se pozabavi mnome, a ni ja nisam znao kako da priđem treneru. Bio sam izuzetno mlad, došao sam iz ekipe gde sam bio superstar očekivao sam isti tretman u Partizanu. Vodiš se onim sa čim si do tada bio uspešan, pa sam ja mislio tada radim ono što znam i to je to. Vlada je mnogo radio sa Gagijem, sa mnom, sa Bertom te druge sezone. Tu je bio i Jaka Klobučar, bilo je mnogo mladih igrača – sa Jaramazom, Banetom Đekićem, i mislim da je i njemu bio težak taj prelazak sa pomoćnog trenera na glavnog, prvog trenera. Nije imao vremena da se bavi mladim igračima. Ali, već mi je tada rekao da moram da promenim šut i da brže donosim odluke. Ja sam to pokušavao, a u tome mi je najviše Dule pomogao, tako što se on bukvalno odricao svog vremena da radi sa mnom. Dolazili bismo u šest ujutro i on je samo sa mnom radio dva sata. Govorio mi je da ponovim pokret rukom, držanje lakta. Ima je taj vojnički sistem, ali meni je to pomoglo. Možda to ne i bi pomoglo svakom igraču, možda to ne može svako da izdrži, ali meni je u tom momentu bilo nenormalno značajno. Kad sam shvatio da sam promenio neke stvari na terenu, da mi sve to ide lakše, krenuo sam da se sâm bavim tehnikom i kako ću brže da driblam. Mnogo sam napredovao samo tim ponavljanjima i to je jedna stvar koju sam naučio – istakao je Bogdanović.

0

0