NEMANJA NIKOLIĆ: Čast mi je što sam kapiten Voždovca, iz Zvezde sam pobegao jer je tada vladala nezdrava atmosfera!

Zbog novonastale situacije sa svetskom epidemijom virusa Korona, kao i ceo tim, i kapiten ‘zmajeva’ Nemanja Nikolić trenutno se nalazi u izolaciji koju provodi sa porodicom u rodnom Valjevu.

Nikolić pokušava kao i svi da sam održava formu dok ne dođe do raspleta situacije oko nastavka kotrljanja lopte u Evropi, kao i Srbiji. Evropsko prvenstvo već je sigutno odloženo za 2021. godinu, dok se čekaju odluke o odigravanju prvenstava.

Iako je priča sa našim kapitenom, koji iza sebe ima sjajnu karijeru i internacionalne nastupe za nacionalni tim Crne Gore kao i igranje u Ligi Šampiona, bio planiran za period reprezentativne pauze, trenutna situacije sa virusom Korona ubrzala je ceo proces, tako da se pred vama nalazi sjajan intervju sa sagovornikom širokih pogleda i impozantnih znanja iz mnogih sfera, a to zna svako ko je imao prilike da provede vreme sa Nikolićem.

Prva stvar koja nas je zanima jeste – kakva je sitaucija u Valjevu? Primeti li se strah kod ljudi, kakav život se vodi trenutno u ovom gradiću?

– Naravno da se oseti razlika, ipak je vanredno stanje. Ljudima nije svejedno, sklanjaju se u kuće, pričamo preko terasa. Ako se neko eventualno posećuje po komšiluku sedi se obavezno napolju uz udaljenost od dva do tri metra, pa se komentariše aktuelna situacija. Nije svejedno naravno, ali život nekako mora da ide dalje. Manji je ovo grad, ljudi se naravno oslanjaju na rakiju (smeh), bodre se međusobno, kažu „kada smo preživeli bombardovanje i ovo ćemo“. Pretpostavljam da je tako u svakom mestu. – počinje priču za naš sajt Nikolić.

Iako je situacija takva kakva je jeste, profesionalni sportista mora da pronađe vremena da se posveti svojoj formi, iako su uslovi specifični.

– Trudim se da održavam formu naravno. Dobili smo plan rada od kondicionog trenera Marka Kuridže koji poštujem i po kojem radim. Takođe svako jutro provozam bicikl, vodim i decu sa sa sobom na vežbanje , trudim se da i njih uključim u aktivnosti, sada imamo prilike da radimo neke stvari koje inače u ovom periodu nismo mogli. Napravili smo polako svi neki ritam, ali se nadam da ćemo se što pre vratiti „normalnom životu“.

Nadamo se i mi da će popularni „Bin“ što pre predvoditi Zmajeve opet na terenu, a do tada hajde da se vratimo unazad i počnemo ispočetka. Zanima nas kako je Nemanja počeo da igra fudbal, kada se rodila ljubav prema „bubamari“?

– U mom rodnom Valjevu fudbal nije mogao da počne da se trenira pre osme godine. Pre toga sam već krenuo u školu, a od trećeg razreda počeo sam da treniram u lokalnom klubu. Teren nije bio daleko od moje kuće, svi drugari iz škole su trenirali, tako da taj period pamtim kao veliko uživanje u školi koju sam uvek voleo iskreno, i treninzima.

Kako je došlo do prelaska u mlađe kategorije Crvene zvezde?

– Već smo dolazili u uzrast kada su neki od nas odskakali kvalitetom i igrom, tako da su ljudi iz Crvene zvezde postali zainteresovani za mene i još jednog drugara iz Valjeva koji je tada bio golman. Organizovana je prijateljska utakmica koja je okupila momke iz okolnih gradova i na kojoj sam zaista dobro igrao i predstavio se u pravom svetlu, tako da je poziv od ljudi iz Crvene zvezde usledio jako brzo i tamo sam proveo kompletnu omladinski staž i stigao do prvog tima.

Debi u prvom timu usledio je sa nepunih 18 godina još tokom omladinskog staža u Kup utakmici protiv Metalca u Gornjem Milanovcu, a tada je trener bio Valter Zenga.

– To vreme pamtim simbolično, nisam tada bio bitan šraf u ekipi. Nakon toga usledile su pozajmice na kojima sam stasavao. Prvo u Zlatibor Vodi koja je tada igrala Srpsku ligu i tamo sam imao sjajnu priliku da naučim dosta o fudbalu. Iako je to bio tada treći rang, usudiću se da kažem da je za neke to danas jače i od drugog, a ponekad i od superligaškog ranga takmičenja. Tada sam tek video koliko sam nebitan na fudbalskoj mapi. Pomisliš kako dolaziš iz mlađih kategorija Crvene zvezde i kako zaslužuješ neko poštovanje, a ustvari su tu ljudi sa karijerama i porodicama koji ne mare za to nego žele od tebe konkretne stvari. Tu sam shvatio da fudbal nije igra za decu nego za ozbiljne ljude i to iskustvo mi je pomoglo da sazrim. Nakon toga je usledilo igranje u Crnoj Gori koje mi je takođe mnogo pomoglo. – priseća se Nikolić i nastavlja. – Za mene je pravi debi bio 2008. godine kada sam sa punih 20 godina krenuo standardno da igram i kada sam odigrao prvih 90 minuta. Igrali smo tada protiv Napretka iz Kruševca na strani i protiv OFK Beograda na „Marakani“. Obe utakmice smo pobedili, ja sam odigrao dobre partije, nažalost kasnije su se stvari iskomplikovale pa nisam ostao u Zvezdi, ali to je bio lep period kao i pozajmica u Spartaku iz Subotice koji je usledio kao posledica toga što jednostavno nisam pristajao da budem deo jedne „nezdrave klime“ koja je tada vladala u Crvenoj zvezdi. Ali ne žalim ni za čim. – zatvara priču o „crveno-beloj“ strani svoje karijere Nikolić.

Nakon dve sjajne sezone provedene u OFK Beogradu gde je čak nosio i kapitensku traku, i po njegovim rečima „pokazao koliko zaista vredi“. usledio je prvi inostrani transfer i to u Dinamo iz Minska.

– U Dinamo sam proveo dve sjajne godine kojih se vrlo rado sećam. U tom periodu sam igrao sjajno i za reprezentaciju kao i za klub u Ligi Evrope. Postigao sam golove protiv Fiorentine, PAOK-a i Nacionala iz Portugala. Postigao sam četiri pogotka u evropskim takmičenjima i pet u domaćem prvenstvu, tako da zaista jedan period u kojem sam zaista uživao u fudbalu. Kada odete u inostranstvo morate da konstatno igrate na visokom nivou i da uvek pružate dobre partije. Ispostavlja se tačna ona rečenica – „Nije uspeo onaj ko napravi transfer u inostranstvo, već onaj ko tamo dugo ostane“

Sjajne igre donele su transfer u Bate Borisov i priliku igranja u Ligi Šampiona.

– Najlepši deo moje karijere. Sa mnom su bili i saigrači iz Srbije, Milunović, Mladenović i Jevtić. Nas četvorica smo sjajno funkcionisali i bili deo sjajnog tima koji je igrao Ligu Šampiona.Bitan momenat je bio kada sam postigao gol protiv Videotona u meču pred duel sa Partizanom, i taj gol doneo nam je mogućnost da igramo u plej ofu kvalifikacija za Ligu Šampiona, tako da smo osigurali sigurno evropsko takmičenje. Na moju veliku radost tada smo izbacili Partizan u plej-ofu i upali u strašnu grupu u kojoj smo bili sa Romom, Leverkuzenom i Barselonom. Igrajući u grupi zabeležio sam dve asistencije i zaista pružio solidne partije, tako da su i ljudi iz Borisova bili jako zadovoljni saradnjom.

Ko neko ko je igrao fudbal na više nivoa, od nižih liga, pa do Lige Šampiona na najvećim stadionima Evrope, Nikolić može da sagleda glavnu razliku između klubova koji igraju konstantno na visokom nivou, i onih koji ponekad odskoče.

– Enormna je razlika u nivou fudbala naravno. Velika je razlika u shvatanju fudbala, gledanju na fudbal i na samom ophođenju prema tom sportu, da tako kažem. Na visokom nivou greške se ne praštaju. Naprotiv, one se čekaju. Ekipe protiv kojih se igra u Ligi Šampiona nisu preterano agresivne, ali ne odstupaju od svog plana igre i čekaju svoju priliku. Razlika je u tome što vrhunske ekipe drže svoj tempo igre i preko devedeset minuta, dok slabije ekipe popuste u nekom momentu, i tu bivaju uhvaćene u zamku. Suma, sumarum, igranje u Bateu i Ligi Šampiona je jedno od najlepših iskustava u životu uz neke reprezentativne utakmice. Ne znam šta mi još može doneti karijera, ali eto tada sam se osećao zaista sjajno i nakon toga je došao transfer u Izrael.

Nakon igranja u Hapoel Tel Avivu, došlo je vreme i za prvi mandat u Voždovcu koji Nikolić pamti po saradnji sa Ilijom Stolicom i uspesima koji su vezani za taj period boravka u klubu.

– Klub u Izraelu sa kojim sam potpisao trogodišnji ugovor promenio je vlasnika, a ja sam u međuvremenu imao i operaciju noge tako da je to za mene bila jako nezgodna sitaucija i to van prelaznog roka. Cilj mi je bio da pronađem sredinu u kojoj bih mogao da igram i da fudbalski oživim sebe, i odabir je pao na povratak u Srbiju posle pet godina. Nakon konsultacija sa ljudima iz sveta fudbala kojima verujem, odluka je pala na to da taj klub bude Voždovac. Tada je trener bio Ilija Stolica koji je doneo neke nove stvari u Srbiju i tada je Voždovac gajio jedan novi stil igre koji je meni apsolutno odgovarao. Nisam bio iznenađen sjajnim uslovima, jer sam znao i pre toga da je Voždovac klub koji funkcioniše daleko iznad proseka za naše uslove i bila je „skockana“ zaista fina ekipa u kojoj sam od ranije poznavao nekoliko igrača, tako što sam igrao sa njima ili protiv njih. Tako da mogu reći da je i to što je tim bio fenomenalan bio bitna tas na vagi. – priseća se Nikolić prvog dolaska na „krov“.

Imao je Bin sjajnu sezonu u dresu Voždovca, koji je postizao istorijske rezultate pod trenerom Stolicom, ali neizbežna tema uvek jeste meč sa Crvenom zvezdom za koji se kaže da je odlučio šampina te godine i koji je izgleda došao gostima iz ‘Ljutice Bogdana’ u vreme kada oni nisu bili spremni da se suoče sa Zmajevima koji su te sezone igrali najlepši fudbal u Srbiji.

– Taj meč mi je ostao u jako lepom sećanju iz razloga što je „predigra“ tog meča bila krajnje euforična. Znalo se da samo Voždovac ima znanja i kvaliteta da „pomuti račune“ u trci za titulu i uvede je u foto-finiš. Bilo je svakakvih priča pred taj meč. Pričalo se da će Crvena Zvezda da bude sudijski „pogurana“, da će Partizan da premira Voždovac, ma svakakvih priča je bilo, koje su samo podgrevale već ozbiljno zagrejanu atmosferu. Na kraju naravno da ništa od toga nije bilo tačno, tačno je bilo samo da Voždovac odigrao jedan sjajan meč. Mi smo toliko dobro i zrelo ušli u taj meč, da ishod nikako nije mogao biti drugačiji. Bili smo psihički „namešteni“ za sve što bi moglo da se desi. Od samog početka smo odigrali sjajno taktički, nismo odstupali od svog plana igre u maniru velikih ekipa i odigrali jako kvalitetno. Poveli smo 2:0 i ušli u jednu sigurnu igru u prvom poluvremenu. Na pauzi smo bili svesni da će Crvena zvezda krenuti svom snagom i planski odlučili da im prepustimo inicijativu, sa time da smo želeli da iz brzih kontranapada pokušamo da postignemo još neki pogodak i sjajno smo se branili. Zvezda je smanjila prednost na 2:1, ali tu se pokazalo koliko smo psihički spremni ušli u meč, postigli smo odmah još jedan pogodak i poveli na 3:1, i na kraju pobedili rezultatom 3:2. Mnogo mi je drago što sam bio deo tog meča i ponosan sam na sve momke koji su tada izneli taj meč zajedno sa mnom.

Nakon još jednog izleta u Izrael i Dinamo iz Minska, Nikolić se opet vraća na „krov“ leta 2019. godine i ove sezone predvodi Zmajeve sa kapitenskom trakom na ruci.

– Vratio sam se nakon dve godine, jer sam znao kako je organizovan klub, ali ipak me sačekalo iznenađenje. Klub je rapidno napredovao i organizacioni i tehnički. Zadržani su ljudi koji su i ranije bili u klubu, koji su sticali iskustvo u, da kažemo „vođenju kluba“, samo su sada napredovali i došli na rukovodeće funkcije, i to sada funkcioniše zaista sjajno. Imao sam ponude još dva ili tri kluba, ali u Voždovcu sam opet prepoznao sredinu i ljude koji su podređeni igračima, njihovom napredovanju i to je klub koji je blizak mom srcu. Naravno i mi igrači smo tu za sve ljude iz kluba, odnos je uzajaman, tako da je ovo zaista jedna specifična fudbalska sredina.

Na pitanje – Zašto Voždovac mnogi opisuju kao „najfudbalskiju“ sredinu u Srbiji, Nikolić kao iz topa odgovara.

– U Srbiji „najfudbalskija sredina“ znači da su plate redovne i da nemaš pritiske, i da znaš da sigurno nisi deo „zakulisnih radnji“. Siguran si kao igrač i sve svojim radom i kvalitetom zaslužuješ. Klub je maksimalno pošten prema svima, ne postoje krivine, prečice ili neki drugi način na koji možeš da dobiješ nešto što ti ne pripada. Danas je velika privilegija biti deo Voždovca.

U drugom mandatu u Voždovcu Nikolić je preuzeo i kapitensku traku.

– Velika privilegija, pogotovo ukoliko znamo ko je sve bio u konkurenciji da takođe bude kapiten. Jednostavno tokom priprema u Sloveniji i prvih kola iskristalisalo se da sam iskočio u tom pogledu i da sam, da kažem u tom smislu „najneophodniji“ ekipi na toj poziciji, iako je lako moglo da se desi da neko drugi od starijih igrača dođe u prvi plan. Bio sam jedan od najstandardnijih igrača i vratio sam poverenje golovima i asistencijama. Dragi su mi jako golovi protiv Partizana i Vojvodine u prvom delu prvenstva, a pogotovo protiv Vojvodine koji je zaista bio spektakularan gol sa velike udaljenosti. Ta utakmica u Novom Sadu bila je prekretnica za sjajnu prvu polusezonu koju smo imali. Tada smo pokazali jedan borbeni stav i iskočilo je naše zajedništvo koje nas je od tada nosilo u narednim utakmicama u kojima smo pravili sjajne rezultate. Peto mesto je došlo kao posledica upravo tog zajedništva kao i jako ozbiljnog rada trenera, ali i igrači koji su znali da sprovedu u delo njihovu zamisao. Moja dosadašnja karijera je pokazala da su dva najbitnija faktora za uspeh – trener i atmosfera.

Voždovac je trenutno ekipa koja je pravi „miks“ mladih i ekstremno talentovanih igrača, kao i iskusnih fudbalera koji mogu da prenesu svoje znanje. Jedan od njih je i Nikolić.

– Tek sada shvatam kolika je privilegija bila imati za saigrače iskusne igrače kada sam bio mlađi. Tek sada mogu da sagledam koliko sam naučio od njih, svesno i nesvesno. Ja bih voleo da mladi fudbaleri u timu nauče i od Mikića, Stojčeva, Pejčinovića i mene, sve što mogu, ali prvenstveno da nauče neke stvari vezane za ponašanje. Ponašanje u svlačionici, socijalizacija sa ljudima u klubu, sa saigračima i zaposlenima. Da nauče kako treba da se ponašaju u jednom sistemu fudbalskog kluba i da svi zavisimo jedni od drugih. Nema povlašćenih ili zaposta vljenih. Da bi pravili velike rezultate, svi u klubu moraju biti zadovoljni, atmosfera se formira sa svima u klubu. Naravno da mladi štoper mora da posmatra starijeg igrača sa iste pozicije, kao i vezni igrači, ali uvek možeš i od igrača koji ne igra istu poziciju da pokupiš neke „cake i fore“ koje će ti olakšati igru i načiniti te boljim. Kombinacija mladih i iskusnih uvek je bila dobra. Dobija se snaga kroz mlade igrače, ali i iskustvo i zrelost zbog starije i to ako se „namesti“ dobro može biti sjajna kombinacija.

Igrača sa toliko iskutva moramo pitati i jedno šablonsko pitanje koje naizgled može biti jako dosadno, ali može iznedriti sjajne odgovore i naterati nas da se prisetimo nekih majstora fudbala. Ko je bio najbolji igrač sa kojim si igrao, a ko najbolji protiv kojeg si igrao?

– Igrao sam sa zaista sjajnim igračima kao što su Koroman, Milijaš, Stefan Savić, Stevan Jovetić i mnogi drugi, da ne nabrajam i u reprezentaciji i u klubovima, plejada, ali zaista jedan čovek se izdvaja i posle njega nema zareza, samo tačke. Nijedan čovek nije takav, da kažem „doktor“ fudbala, super- ultimativni fudbalski talenat koji se viđa samo jednom u životu kao – Mirko Vučinić. Ne znam koju reč da pronađem da opišem fudbalski talenat ili ono što se nalazi u glavi tog čoveka, i u nogama naravno. On se rodio sa time, Bog ga je stvorio za fudbal. Imao je sjajnu karijeru, koja je mogla da bude još bogatija, jer je on igrač koji je mogao da nosi igru najvećih svetskih klubova, ali on se odlučio da uživa u fudbalu, da bude veliki gospodin, ali da se ipak svuda vidi njegov veliki talenat. A najbolji igrači protiv kojih sam igrao jesu Suarez i Nejmar protiv kojih sam imao duele kada smo se sastali sa Barselonom u Ligi Šampiona. I to sam sa najbolje pozicije imao priliku da gledam šta rade na terenu jer smo igrali jako blizu. Možda je i Eden Aazar ostavio na mene sjajan utisak kada smo igrali protiv Belgije, ali ne tako veliki kao Luis Suarez.

A kada smo već kod reprezentativnih utakmica, nameće se pitanje – Kako je momak rođen u Valjevu, u srcu Srbije, dobio priliku da zaigra za nacionalni tim Crne Gore?

– Bio sam na pozajmici u FK Grbalj, jer sam želeo da igram prvu ligu Crne Gore, pre nego drugu ligu Srbije. Tada sam bio na radaru ljudima iz tamošnjeg fudbala, pogotovo predsedniku saveza i legendi Dejanu Savićeviću. Oni su smatrali da im je igrač mojih karakteristika potreban u mladoj reprezentaciji i ja sam pristao jer sam verovao da ne bih dobio priliku u reprezentaciji Srbije. Brzo je usledio i debi za A reprezentaciju Crne Gore, sa 21 godinom. Skupilo se tu trinaest nastupa za najbolju selekciju, prednost su naravno nekada imali igrači rođeni u Crnoj Gori, tako da sam ponekad bio podrška, ali svejedno jedno ogromno isksutvo i sjajno je bilo nositi dres Crne Gore. – privodi kraju razgovor za sajt Voždovca naš kapiten.

Za kraj, koja je poruka navijačima Voždovca i svim ljubiteljima fudbala dok traje pauza, dok se ne vratimo svi na naš „krov“ i nastavimo da radimo ono najbolje znamo?

– ČUVAJTE SE! Sebe na prvom mestu, a tako čuvate svoje ukućane i svoju okolinu. Zdravlje je sada prioritet. Fudbal će se vratiti, sada je potrebno da brinemo o drugim stvarima. Pokažimo sada svi visok nivo socijalne svesti i poštujmo ono što nadležni savetuju. Budite kući, sve će ovo brzo proći, a onda se vidimo na našem stadionu!

0

0