UROŠ VITAS: Došao sam da osvajam trofeje, povrede su prošlost!

Poslednji dan prelaznog roka u Humskoj u crno-beli tabor se vratilo još jedno Partizanovo dete štoper Uroš Vitas, momak koji pripada generaciji 93. godišta koju su činili Miloš Jojić, Darko Brašanac, Nikola Trujić..

Pre nego što smo započeli razgovor o njegovom povratku među crno-bele evocirali smo uspomene na juniorske dane kod trenera Slađana Šćepovića.

– Čuo sam se sa čika Šćepom baš juče. Kako je zazvonio telefon, a ja se predstavio, usledelo je ono njegovo čuveno : ‘Gde si Vitas?’ Mislim da to niko ne može da izgovori kao on! Tu smo bili Zeka Jojić, mi smo ga zvali ‘Zuba’, Brašanac, Trujić, ja… Sinoć sam baš gledao Braša, pratim i Zeku, vidim da je u Austriji sad. Iskreno, baš duboko uzdahnem kad se setim te generacije.

– Bilo je mnogo nas koji smo došli iz raznih delova zemlje i često čujem kako ljudi govore da smo imali teško detinjstvo. Ja mislim da smo imali savršeno detinjstvo zahvaljujući Partizanu! I dan danas imam naše zajedniče fotografije, isečke iz novina… Te stvari se nikad ne zaboravljaju!

Tvoje ime se dugo vezivalo za povratak u Humsku, kao želja šefa Miloševića?

– Partizan je napravio fantastičnu grupu! Rekao bih spolja gledajući da je hemija u timu neverovatna! Siguran sam da je to jedna od stvari na kojima je Savo Milošević insistirao. Činjenica da je trener želeo da pojačam jednu takvu grupu me jako raduje i još jednom ponavljam da ću apsolutno sve podrediti timu i klubu!

Poslednji dan prelaznog roka bio je, rekla bih, baš stresan po tebe iz više aspekata ?

– Dok sam sa jedne strane čekao da se definitivno sve završi i stavi potpis, toliko sam u toku puta iz Niša za Beograd prolazio privatnu agoniju. Moja ćerkica je dobila temperaturu, pa sam iz bolnice krenuo za Beograd. Sve vreme sam razmisljao o njoj i o tome da li će joj dati injekciju ili će proći samo sa sirupom. Ona je jedna veoma nežna devojčica i kao svaki otac teško podnosim kad nešto nije u redu sa njom.

Hvala Bogu, na kraju se sve dobro završilo i poslovno i privatno!

Dok te je u Mehelenu zadesila povreda, prošle godine u Kazahstanu si odigrao preko 20 utakmica. Kako se trenutno osećaš i da li si spreman?

– Zdrav sam i spreman sam da radim. Siguran sam da ću uz podršku stručnog štaba vrlo brzo dostići takmičarski nivo. Još jednom ponavljam da sam presrećan što sam u Partizanu!

Partizan ima već nekoliko štopera, Pavlovića, kao pozamljenog igrača Monaka, Ostojića i Vujačića. Da li si pratio njihove igre i igre Partizana?

– Gledao sam utakmice Partizana u prvom delu šampionata i sada sam ispratio i pripremne mečeve. Hajde da odgovorim jednom floskulom, a to je da je zdrava konkurencija uvek dobrodošla. Siguran sam da će svako dobiti svoju šansu, a opet svi treba da smo u službi tima. Na nama je da je iskoristimo najbolje što umemo.

Koga poznaješ iz ekipe?

– Većinu momaka sam sretao, s tim što Nemanju Stevanovića znam više od deset godina još iz mlađih kategorija Rada. On mi je među prvima i poželeo dobrodošlicu u tim!

Milan Lola Smiljanić ti je kao junioru ostao u posebnom pamćenju?

– Istina, sa Lolom sam često šutirao loptu posle treninga. Tada sam upoznao mnoge prvotimce, što je nama klincima bilo veoma važno! To je bio period kada je trebao da ode u Španiju. Uvek je imao razumevanja i živaca za nas mlađe. Evo, sada ćemo biti zajedno u timu i tome se takođe radujem!

U Partizanu ćeš nositi broj petnaest?

– Da, taj broj sam nosio u kadetskoj, omladinskoj i mladoj reprezentaciji.

Tvoje želje?

– Partizan je veliki klub! I to će zauvek biti tako! Veliki klubovi uvek mogu i moraju da osvajaju trofeje!

0

0