DOŠLO VREME DA SE VULE ‘OTVORI’: Kako je odbio Zvezdu, igrao derbi sa pokidanim ligamentima, zbog svadbe ostao bez reprezentacije…

Danas je zvanično u igračku penziju otišao nekadašnji kapiten Partizana i borbeni desni bek Miroslav Vulićević.

Na stadionu u Humskoj održana je mala svečanost na kojoj su mu uručeni pokloni, a onda je popularni Vule seo sa novinarima i još jednom ‘prečešljao’ sve što je učinio u karijeri.

Opšti je utisak da je mogao još da igra, možda ne u Partizanu, ali u nekom drugom klubu definitivno.

– Realno sam sagledao stanje, temeljno obradio situaciju i doneo odluku. Videli ste i sami da poslednjih šest meseci nisam igrao. Seo sam sa ljudima iz kluba, sve sabrao, oduzeo. Nisam želeo da posle Partizana idem u manji klub, sa manjim ambicijama. Nisam želeo da mi se fudbal smuči. Mislim da sam doneo najbolju odluku – rekao je na početku svog prvog obraćanja novinarima kao fudbaler penzioner.

Već ga čeka novi izazov – trenerski poziv.

– Ostavili su mi mogućnost da uđem u školu. Imao sam sastanak sa direktorom Vanjom Radinovićem i dogovorili smo kako ćemo dalje. Još nisam spreman da preuzmem neku selekciju, generaciju. Polako učim, pomagaću u radu sa svim selekcijama, da idem na treninge…

Savet je dobio i od Saše Ilića.

– Pričao sam sa Sašom, čujemo se često. Rekao sam mu svoju odluku, dao mi je podršku. Pričao sam i sa Igorom Duljajem, on mi je dao puno korisnih saveta. Rekao mi je da će mi prvih šest meseci biti sve novo.

Pitali smo ga da li će najviše pamtiti gol Steaui u Bukureštu, asistenciju u ‘večitom’ derbiju ili nešto treće. Nije imao dilemu.

– Dosta lepih trenutaka pamtim. Gol Steaui manje više, ali je duboko u srcu urezana sezona u kojoj smo osvojili ‘duplu krunu’. To je epski uspeh, ona proslava, vožnja kroz grad…

Dobro je poznato da je jedan derbi igrao i završio sa pokidanim ligamentima, a da je pravo sa terena otišao na operaciju i zbog toga nije ostvario transfer u Nemačku.

– Da, tako je. Tada je Dragan Đurić bio trener. Nekoliko meseci pre toga sam stigao u Partizan, igrao sam i u reprezentaciji i stigla je ponuda. Nikada nisam hteo da se raspitam koji je klub u pitanju. Bila je poprilična suma, ali i predsednik i trener Marko Nikolić su rekli da ne bih išao svakako. Desila se ta povreda, Bože moj… Retko neko izdrži toliko minuta sa pokidanim ligamentima. Ali, ni ja sam nisam sumnjao da sam pokidao ligamente, jer nikada do tada nisam bio povređen. Nisam verovao da to može meni da se desi. Bio sam u šoku – ispričao je Vulićević.

Nije tajna da ga je pre Partizana želela i Crvena zvezda.

– Još dok sam bio u Javoru, želeo sam da dođem u Partizan. Ali, tada sam imao na stolu ponude Crvene zvezde i Vojvodine. Zvao me je predsednik Javora da mi to kaže, ali sam ja čekao samo ponudu Partizana. Čekalo se dugo, ona nije stizala i nisam hteo u Zvezdu, pa sam otišao u Vojvodinu. Tamo sam se stacionirao i bio kapiten, pa Bata Butorović nije želeo nikako da me pusti u Partizan, jer znate već njegovu politiku za prelaske u Partizan. Tako sam pokušao preko Igora Vignjevića da nagovorimo Batu da me pusti u Partizan. Nije hteo ni da čuje. Na nesreću, posle mesec dana je Bata umro i došao je njegov sin i za šest meseci mi je isticao ugovor. Rekao sam ljudima iz Partizana da prestanu da pritiskaju i da ćemo pregovarati na leto. Oni su hteli da potpišem predugovor, nisam hteo iz poštovanja prema Vojvodini, pa smo se kroz nekoliko meseci dogovorili i tako sam došao među crno-bele.

Vulićević je ispričao i simpatičnu anegdotu kako je prestao da dobija pozive u nacionalni tim.

– Lepo je iskustvo obući nacionalni dres, igrao sam tri puta. Nekako se namestilo da je neprikosnoven bio Bane Ivanović, pa i Antonio Rukavina i Dušan Basta. Onda kada se i namestilo da dobijam pozive, a selektor bio Radovan Ćurčić, ja sam doživao tu tešku povredu kolena. Jednom je bila turneja u Koreji ili tako negde, pričalo se o meni, ali sam tog vikenda imao svadbu. Ćurčić je bio pomoćnik i on me je pozvao i rekao da ću možda dobiti poziv. I uz to mi je rekao da ako odbijem, više nikada neću dobiti poziv. Nisam imao kud, ali svadba nije smela da se odloži. To se u Leposaviću ne sme, tradicija, 400 ljudi, kako ja njima da kažem dođite za 15 dana. Nisam smeo da rizikujem, šta i ako se žena predomisli? – našalio se uvek nasmejani Miroslav Vulićević.

0

0