HS INTERVJU – OGNJEN MUDRINSKI: Rano je za priču o Evropi, Zvezda nije prioritet…

Posle nekoliko sezona uspona i padova, sunce je na Banovom brdu obasjalo Ognjena Mudrinskog koji ekipu Sime Krunića vodi ka kvalifkacijama za Ligu Evrope.

Napadač Brđana je ove sezone postigao 17 golova i tako postao najbolji strelac u istoriji Superlige Srbije.

Kao u pravoj filmskoj priči, Mudrinski je nekoliko puta uspevao da iz pepela podigne karijeru i vrati se na pozornicu u velikom stilu. Početak nije bio lak, jer je kao klinac proglašen za višak u Vojvodini, a svoj talenat dokazao je u Jagodini. Posle toga preselio se u Crvenu zvezdu, što je za njega bilo ostvarenje sna, ali i početak košmara jer kao najbolji strelac ponovo nije bio u planovima trenera. Odlučio je potom da karijeru nastavi u inostranstvu i posle nekoliko sezona, pauze, povratka u domovinu i teške povrede, ponovo igra na vrhunskom nivou.

Sve to dalo mu je motiv i potrebno iskustvo da ove sezone pruži partije, najbolje u dosadašnjoj karijeri:

– Ovo je moja najuspešnije sezona u karijeri, što se golova tiče, a mislim i da bi pojedinačno i kao čitava ekipa trebalo da budemo zadovoljni. Imamo još dva kola da osiguramo Evropu i kada to učinimo biće sve upotpunjeno, rekao je na početku razgovora za HotSport Ognjen Mudrinski.

 Da li će osvajanjem trećeg mesta biti ostvareni planovi koji su zacrtani na startu sezone?

– Čukarički je pre nekoliko godina osvojio Kup Srbije, igrali su Evropu, bili su u vrhu… Mi smo zacrtali cilj da ove godine obezbedimo to mesto koje vodi u kvalifikacije i sada smo veoma blizu. Dovoljan nam je bod u preostale dve utakmice. Svesni smo da nam neće biti lako, gostujemo Lučanim, dolazi nam Vojvodina, maksimalno se spremamo da pokušamo da pobedimo i zadržimo treću poziciju.

Kako je vreme odmicalo Mudrinski je pružao sve bolje partije u belo-crnom dresu:

– Početak sezone nije bio dobar. Igrao sam, ulazio u šanse, ali nisam postizao golove. Prvih osam kola nisam dao gol. Posle petog protiv Crvene zvezde na Marakani je drugi igrač dobio šansu, što je bilo sasvim normalno. Napadač kada igra ,a ne daje golove, naravno da će ga zameniti. Tek kada sam počeo da ulazim sa klupe krenuli su golovi i tada sam počeo da donosim bodove.

 Da li već sada razmišljate o kvalifikacijama za Ligu Evrope?

– Ne mogu da kažem da ne razmišljamo, ali opet naglašavam da nam neće biti lako da dođemo do tog jednog boda koji nam je potreban. Mladost je u igri i dalje i ako nas pobede prilaze nam i onda poslednje kolo može sve da odluči. Sigurno je da razmišljamo o tome, ali moramo to prvo da obezbedimo.

Samo po sebi nameće se pitnanje, da li bi Mudrinski mogao da bude lider ekipe u tim kvalifikacijama?

– To se nikada ne zna. Na klubu da odluči da li će me prodati, ukoliko ponuda stigne pre kvalifiacija ili posle. Imam ugovor na još godinu dana i ja se ponašam kao da ću ga odraditi do kraja. Neka prvo dođe ponuda pa ćemo onda sesti i videti šta je najbolje.

Sa dva gola u pobedi protiv Proletera, napadač Brđana je postao najbolji srelac u istoriji Superlige i sa trona je ‘skinuo’ Andriju Kaluđerovića.

– Svakom fudbaleru, napadaču godi kada igra dobro, kada daje golove, donosi bodove svojoj ekipi… Naravno da i meni ovo priznanje znači za samopouzdanje.

 Da li si znao pre meča da postoji mogućnost da oboriš rekord?

– Nisam se opterećivao time, niti sam zacrtao da moram da oborim taj Kaluđerovićev rekord. Iskreno rečeno nisam ni znao do zimskih priprema koliko sam postigao golova u Srbiji, a koliko je on ili neko drugi. Spremao sam se najnormalnije i na kraju došao do toga.

(VIDEO:YouTube/Superliga Srbije)

 Prvi pokušaj nije se slavno završio, da li smatraš da je pravo vreme za ‘popravni’ van granica Srbije?

– Prošli put sam otišao kao veoma mlad, sa nepune 22 godine u Nemačku. Ovo mi je već tri i po godine da igram u Srbiji od kada sam se vratio iz inostranstva i sigurno da postoji želja da opet odem negde preko i da se okušam u nekoj stranoj ligi.

Golgeter ‘brađana’ nikada nije krio koje su mu boje drage, a sjajne partije koje u poslednje vreme pruža kod navijača Crvene zvezde su podgrejale nade da bi njihov miljenik mogao da se vrati.

– Više sam fokusiran na inostranstvo. Ako bi došlo do ponude sigurno ne bih rekao ne, ali u ovom trenutku su moje misli i želje okrenute ka inostranstvu. Već sam dosta puta ponovio da je Zvezda tim za koji navijam i da je volim. Kada sam počinjao da igram želja mi je bila da zaigram u Crvenoj zvezdi. Na moju sreću se i ostvarila. Time sam ispunio dečački san.

 Niz od 57 utakmica bez poraza, njegov nekadašnji klub prekinuo je upravo protiv Čukaričkog, i to posle preokreta (3:2). Veliki doprinos toj pobedi sa dva postignuta gola dao je upravo Mudrinski. Da li si bio motivisan da se u što boljem svetlu pokažeš protiv Zvezde?

– Jesam, ne mogu da kažem da nisam. Pored ljubavi i svega drugog, svaki igrač mora da bude profesionalac i da za svoj klub, koji god da je u tom trenutku daje sve od sebe. Ja sam igrač Čukaričkog, drago mi je što smo pobedili i što sam postigao golove.

Od samog početka Mudrinkog prati nesvakidašnja priča, njegova matična Vojvodina nije prepoznala talenat koji je ovaj igrač pokazao u nekim drugim klubovima.

– Iz omladinaca Vojvodine sam bio priključen prvom timu 2010. godine. U drugom delu sezone sam dobio šansu kod Milana Đuričića, odigrao sam sedam ili osam utakmica i postigao dva gola. Lepo je krenulo za mene s obzirom da sam bio mlad i da sam imao nepunih 19 godina. U tom trenutku mi je značila šansa koju sam dobio, ali je onda došlo do promene trenera. Stigao je Zoran Milinković, klub se pojačao, doveli su Abubakara, Branu Ilića, igrače koji su nešto imali iza sebe. Ja sam u tom trenutku bio dete i klub nije ozbiljno računao na mene. Otišao sam na pozajmicu u Hajduk iz Kule, to se neslavno završilo i posle dva meseca sam se zbog problema dva kluba vratio u Vojvodinu. Ekipa je tada bila formirana, ja sam samo trenirao i igrao prijateljske utakmice. Posle toga je usledila još jedna pozajmica, otišao sam u Novi Sad. Oni su bili drugoligaš i bila je veoma teška situacija. Te godine je klub ispao iz lige i do danas se nije vratio na ozbiljniju scenu. Posle te pozajmice raskinuo sam ugovor i na sreću se pojavila Jagodina gde sam dobio priliku da pokažem šta znam.

Tadašnji predsednik Vojvodine Ratko Butorović izjavio je svojevremeno da mu je žao što je Mudrinski napustio ‘staru damu’ i ‘da je u toj sezoni postigao sličan broj golova kao i čitav napad Vojvodine’.

– Pokojni Butorović je voleo decu Vojvodine. Mislim da mu je bilo krivo kad neko od igrača iz omladinske škole uradi nešto na drugom kraju Srbije, a promakne njegovom klubu i ne dobije pravu šansu. Sportski sektor je tada odlučio da za mene nema mesta u timu i ja sam to prihavtio, raskunuo ugovor i sreću pronašao u Jagodini.

Prelazak u Jagodinu ispostavio se krao pravi potez i prelomni momenat za njegovu karijeru.

– Kada sam odlazio u Jagodinu nisam znao gde idem. Nisam znao ni kakav je klub, jedino sam znao neke stvari iz novina i da su stabilan prvoligaš. Kada sam otišao, oduševio sam se uslovima koje su imali za rad i oporavak. Krivo mi je što su danas pali na ove grane, mislim da srpskom fudbalu nedostaje više takvih klubova.

U ovom klubu Mudrinski je prvi put sarađivao sa Simom Krunićem, koji mu je danas trener u Čukaričkom.

– U Jagodini smo se upoznali i prvi put radili zajedno. Imali smo veoma uspešnu saradnju u tom periodu. Dosta je godina prošlo, ja sam pre osam godina igrao tamo. Sada se bolje poznajemo, stariji smo, na drugačiji način gleda na mene. Kada sam igrao u Jagodini bio sam najmlađi standardni igrač, a sada je obrnuta situcija. Sada sam ja jedan od starijih i iskusnijih igrača i sigurno je da gleda na to na sasvim drugačiji način.

Njegove sjajne igre ispratila je i Crvena zvezda, a momak iz Srbobrana je u klub došao nakon ispadanja od Bordoa u evropskim kvalifikacijama.

– Došao sam na incijativu Aleksandra Jankovića, koji me je pratio još dok sam bio u Jagodini. On je tada bio selektor mlade selekcije i pozvao me je na par okupljanja, gde je imao priliku da se uveri u kvalitete na treninzima i u radu u nacionalnim timu. Kada je postavljen za trenera Crvene zvezde, ja sam na njegovo insistiranje došao u klub i posle jednog ili dva treniga mi je dao priliku da igram protiv Radničkog iz Niša.

U dresu voljenog kluba Mudrinski je imao početak kakav se samo poželeti može. Ušao je u istoriju kao prvi igrač koji je postigao na debiju het-trik, a za tu poluzesonu ukupno je deset puta tresao mrežu, na 13 mečeva

– Dobro sam se snašao i to se najbolje vidi kroz broj golova, jer sam na 13 mečeva deset puta pogađao. Imao sam sreću da me je trener dobro poznavao i odamh ubacio u vatru. Na prvoj utakmici sam postigao het-trik i mislim da do danas to nikome nije pošlo za rukom. Mogu samo da budem ponosan na te činjenice i rekorde koje sam postigao u karijeri.

Da crveno-beli nisu na nesrećan način ispali od Bordoa, klub bi sasvim drugačije tada izgledao, prema mišljenju napadača.

– Stvarno smo imali dobre pojedince i njihove karijere to sada dokazuju. Sigurno bi bilo sve drgačije, klub se nalazi u dosta drugačijoj situacijij nego sada. Bilo je mnogo teže što se svega tiče, finansijski i na sve druge načine. Da se izborila Liga Evrope bilo bi sve drugačije…

Odlaskom Aleksandra Jankovića iz kluba, Mudrinski je pao u drugi plan i sve je krenulo nizbrdo.

– Došlo je do smene trenera na početku drugog dela sezone, posle drugog ili trećeg kola i poraza u Nišu. Stigao je Rikardo Sa Pinto, koji mi je odmah stavio do znanja da u tom trenutku ne računa na mene. Bilo mi je krivo što sam nezasluženo pao u drugi plan, ali jednostavno je to bilo njegovo mišljenje, a na meni je bilo da treniram i dajem sve od sebe.

 Kako je došlo do rastanka sa Crvenom zvezdom i da li je bilo ponuda još nekih timova sem Grojtera?

– Tada je u klub došao Slaviša Stojanović na mesto tenera. Ekipa nije još bila formirana i krenli smo na turnir u švajcarski Soloturn. Odmah po sletanju u Cirih dobio sam poziv od tadašnjeg menadžera koji mi je rekao da postoji interesovanje Grojtera i da će se u narednih nekoliko dana više znati. Posle dva dana Zvezdi je stigla zvanična ponuda, ja sam prihvatio uslove i kroz 48 sati sam odlučio da napustim klub. Video sam kako je bilo kod Sa Pitna, kako su se kasnije stvari odvijale i znao sam da neću imati minutažu koja bi me zadovoljila.

 Prvo inostrano iskustvo Mudrinski je imao u redovima nemačkog drgoligaša, Grjoter Firta. Kakve utiske nosiš iz Cvajte?

– To je mnogo teška, zahtevna liga, ali mi je donela veliko iskustvo koje mi je bilo potrebno u životu. Sam njihov sistem rada, kako se ophode prema poslu, bilo mi je bilo od koristi kasnije u Spartaku i evo sada u Čukaričkom. Proveo samo tamo nažalost samo godinu dana i drago mi je bilo da sam bio u takvoj sredini

U ovom klubu on je takođe debitvao golom, a taman kada se očekivalo da će uspeti da prikaže u punom sjaju svoje umeće došlo je do novog rastanka.

– Tada smo se borili za ulazak u Bundesligu i ispali smo u baražu od Hamburga. Mnogo oni drugačije gledaju na sve, ja samo tamo otišao sa 22 godine. Bio sam dete, a Nemci su malo specifični što se svega tiče. Oni su mene spremali za drugu godinu, hteli su da se naviknem na mentalitet, da naučim jezik… Imao sam časove dva ili tri puta nedeljnom u klubu, gde je dolazila profesorka i to je bila obaveza pored treninga. Nisu hteli odmah da mi daju veću minutažu. Bio je tu na mojoj poziciji Nikola Đurđić, koji se nažalost povredio i još jedan Nemac i uz njih sam polako dobijao šansu. Dobro sam igrao tamo i postigao nekoliko bitnih golova sa klupe. Kada je sve trebalo da legne na svoje i da dobijem ozbiljniju priliku, došlo je do raskida ugovora i selidbe u Švajcarsku.

Potom je usledio odlazak u Arau.

– Imao sam ponudu Sandhauzena, koji je takođe bio u Cvajti da potpišem za njih, ali je dosta toga uticalo da odem u Švajcarsku. Mislim da sam napravio veoma veliku grešku što sam napustio Nemačku i preselio se u klub koji se tada borio za opstanak. Sa njima sam imao ugovor na godinu dana i na kraju ih napusito.

  Povratak u domovinu bio je logičan potez, da se karijera vrati na pravi put. Kako si se odlučio na taj korak?

– Nisam odlučio. Završio sam sezonu u Švajcarskoj i došao sam u Srbiju na odmor. Nije se poklopilo i odbio sam neke ponude iz inostranstva, koje na kraju nije trebalo da odbijem. Mislio sam da mogu da dobijem ponudu, bio sam bez kluba osam meseci i odlučio se za neki novi početak, poručio je Murdinski uz opasku da duga pauza nije uticala na njega:

– Trenirao sam privatno i čekao klub. Bio sam okrenut ka inostranstvu. Nije se to dogodilo, na kraju je došao Spartak gde sam video da mogu da oživim karijeru i odlazak tamo je bio dobar potez.

Ispostavilo se da nije pogrešio kada je odlučio da potpiše za Golubove, u čijim je redovima karijeru vratio na pravi kolosek i postigao 16 golova, što mu je bio dosadašnji rekord u karijeri.

– Lepo sam se adaptirao na Suboticu. Prvih šest meseci nije bila laka situacija, borili smo se za opstanak i uspeli smo da izborimo to. Trebalo mi je pola godine da se uhodam i vratim, jer dugo nisam igrao. To sam iskorisio na pravi način i narednu sezonu sam odigram dobro i uspeo da postinem 16 golova. Bili smo stabilni, nismo se plašili ispadanja i to je zaista prelepih godinu i po dana bilo za mene.

Golovima koje je postigao protiv Čukaričkog, on se nametnuo svom današnjem klubu.

– Postigao sam dva gola i to oba na Banovom brdu. Dobro sam odigrao te mečeve i verovatno su me oni preporučili. Tada je kapiten ekipe bio Igor Matić i na njegovu preporuku sam došao u klub. Dosta toga lepog sam čuo o Čukaričkom, dok sam bio u Spartaku, ali i pre toga. Znao sam da se radi o zdravoj sredini, u šta sam se uverio sada kada sam član. Drago mi je što sam u jednom takvom klubu i žao mi je što nema više sličnih u Srbiji.

 Nije sve za Mudrinskog počelo bajno na Banovom brdu. Posle smo nekoliko kola od starta sezone na utakmici protiv Partizana i jednog oštrog starta od strane Evertona doživeo je tešku povredu potkolenice.

– Došao sam u klub pred prvo kolo iz Spartaka, trebalo mi je malo vremena da se upoznam sa ekipom i da to sve krene kako bi trebalo. Dobro sam počeo, postigao sam nekoliko golova pre povrede i na kraju se desila ta povreda na stadionu Partizana. Najbitnije je da sam to prevazišao i da sam izašao jači. Imao sam veoma dobar oporavak i rehabilitaciju i mogu samo da zahvalim Bogu i da budem srećan što se sve dobro završilo, rekao je on, pa nastavio:

– Znao sam gde se nalazim, da sam u pravom i stabilnom klubu i da će oni sve učiniti da imam najbolji oporavaka. Operacija je urađena sutradan, krenuo sam na oporavak kod Andreje Milutinovića, koji je najbolji za te stvari. Imao sam sigurnost i znao sam da će sve biti super.

Vremenom postao je lider ekipe i nezamenljivi šraf u sistemu igre tima Sime Krunića.

– To ne može niko da zna da li će postati lider ili ne, jednostavno se namesti. Kada sam došao bila je sasvim druga ekipa. Tu su bili Drinčić, Kirovski, Ožegović, Obradović, Jovanović, bila je dosta iskusnija ekipa. Mnogo igrača se promenilo za razliku od prošle godine i verovatno su ljudi u klubu procenili da smo mi stariji, oni u koje imaju poverenje i da možemo da uz mlađe momke napravimo dobar rezultat.

 Da li misliš da bi sezona bila zaokružena pozivanjem na neko od okupljanja nacionalnog tima?

– Postoje ljudi koji razmišljaju o tome. Na meni je da dajem golove i igram dobro. Da li će neko to preopznati iz Fudbalskog saveza, to je na njima, rekao je on i uz smeh poručio da nije preko Sime Krunića pokušavao da utiče na selektora.

Inspirsani utakmicom koja se pre nekoliko meseci igrala u Podgorici, gde su se sastali nacionalni timovi Crne Gore i Engleske i žalbama beka gostiju Denija Rouza na rasizam, vratili smo se na ‘slučaj Kruševac’. Pre sedam godina u finišu susreta madih timova Srbije i Engleske isti igrač je izazvao, na sličan način incidente. Epilog svega bila je kazna od strane domaće i evropskih organizacija, ali i izjava koju su u policiji morali da daju Mudrinski, Čaušić, Pantić, Malbašić, Ninković, trener Milutinović…

– Bili smo mladi i naseli smo na njegovu provokaciju. Mislim da to nije trebalo da se desi. To je sport i takvim stvarima u fudbalu i drugim sportovima nije mesto. Bio sam, kao i još nekolicina igrača kažnjen od strane FSS-a i UEFA-e. Nadam se da se ovde više neće to događati.

Kada se govori o Mudrinskom ne može se zaobići priča o njegovom ocu, koji ga u stopu prati i koji mu je podrška od prvog dana karijere.

– On je isto bio fudbaler i igrao je petnaest godina. Ja sam uz njega zavoleo sport. Dok sam bio mali vozio je na treninge mene, mog venčanog kuma Stanojeva i Kataija, pošto smo svi iz Srbobrana. Svake nedelje nas je vozio nečiji roditelj, a posle škole smo išli odmah za Novi Sad. Jedne nedelje je vozi moj otac, jedne Kataijev i tako u krug. Uz sve to što je činio za mene, postao je sastavni deo moje karijere. Nije mu teško da ide u Surdulicu, Novi Pazar dok je bio u ligi, da prati i bodri. On voli to i znači mi njegova podrška. Otac mi je najveći kritičar i kada su dobre i kada su loše stvari u pitanju.

Od malih nogu traje prijateljstvo sa sadašnjim igračem Čikaga, čije partije redovno prati.

– Sale i ja smo skoro 15 godina trenirali zajedno. Od petlića do prvog tima smo proveli u Vojvodini, ali nismo imali tu sreću da igramo u Crvneoj zvezdi. Voleo bih da smo to učinili. On je imao odličnu sezonu i naprivo je ozbijnu karijeru. U Čikagu mu dobro ide i neka tako nastavi, zaključio je razgovor za HotSport Ognjen Mudrinski.

0

0