PAVLOVIĆ NAKON JUBILEJ U DRESU ZMAJEVA: Još nije vreme za kraj karijere, spremajte poklon i za 300. utakmicu!

Kapiten Voždovca Miloš Pavlović je u utakmici protiv Zemuna predvodio Zmajeve na svojoj 200. utakmici u dresu kluba.
Još davne 2005. godine vezista je prvi put stigao u klub iz Zaplanjske, iz novobeogradskog Radničkog. Nakon toga sa ovim klubom bio je deo istorijskog uspeha i osvajanja trećeg mesta, nakon čega je došlo vreme za rastanak i odlazak u inostranstvo.

Vezista je bio 2014. godine blizu završetka karijerem, ali je onda usledio novi poziv Zmajeva koji su tada krenuli u projekat obnove kluba i po svemu sudeći nije pogrešio. Nanizao ja popularni Pavika 200. nastupa za ovaj klub, što je bio i povod intervjua za klupski sajt.

Vratimo se na tvoje početke igranja fudbala. Kako se sećaš tog perioda, kada si se prvi put „upoznao sa loptom“?

– Sećam se da me je otac odveo na trening Radničkog Jugopetrola kada sam bio prvi razred. Još tada su treneri rekli da sam talentovan i da bi trebalo da dolazim na treninge, a da porodica proba da isprati koliko može moje nove aktivnosti. Međutim u trećem razredu je došlo do toga da moji roditelji nisu mogli da me vode na treninge zbog posla, pa sam krenuo da igram ispred zgrade sa društvom.
Tada sam naravno igrao sa starijima i to mi je dosta pomoglo da se ‘čeličim’. Sećam se da smo tada kod „Studenjaka“ krišom ulazili na travnati teren, dok ne dođe čovek koji je čuvao terene i ne otera nas. Međutim, jednom je taj isti čovek došao i pozvao nas sve na trening, i tada su nastale mlađe kategorije FK Studentski grad, u kojem sam i počeo tada ozbiljnije da treniram, a kasnije se opet vratio u Radnički sa Novog Beograda.

Sećaš li se na kojoj si poziciji počeo da igraš?

– Verovali ili ne, počeo sam kao golman. Mislio sam da mi je dobro išlo, međutim to je bilo kratkog veka i zamolio sam oca da pita trenera da igram, jer je meni kao detetu bilo nezamislivo da kažem treneru da ne želim da budem golman.

Kada si prešao u vezni red i na sadašnju poziciju?

– Uvek sam igrao u vezi, samo malo ofanzivnije kao mlađi, a već od kadeta i omladinaca u Radničkom sam prešao na poziciju zadnjeg veznog. Morao bih da pomenem i moje tadašnje trenere Vladicu Lovrića i Dejana Vojvodića sa kojim smo bili dominantni u omladinskoj ligi.

Kakav je bio tvoj prelazak u prvi tim iz mlađih kategorija?

– Tada je Radnički bio u drugoj ligi, a trener prvog tima bio je Miodrag Ješić. On je imao maksimalno poverenje u nas mlade igrače i imao je hrabrosti da nas pusti da igramo, a ja sam to maksimalno iskoristio.

Kako je došlo do prelaska u Voždovac?

– Nakon dve godine u prvom timu Radničkog, u toku kojih smo igrali drugu ligu, ušli smo i u prvu ligu i obezbedili opstanak. Nakon što je klub zapao u finansijske probleme, a već je bio filijala Železnika, koji se takođe ugasio, i Radnički je takođe bankrotirao, a mesto u prvoj ligi ustupljeno je FK Voždovac, koji je tada prvi put bio učesnik elitnog ranga takmičenja. Tadašnji trener Voždovca Mihajlo Ivanović je napravio sjajan tim, bilo je dosta iskusnih igrača, ali i nas mlađih. Trener je tada napomenuo da bi voleo da budem u timu uz iskusnije, Miloševića, Guti Jovanovića, Mikija Milijaša, Đokiđa, a tu je bio i moj sadašnji saigrač, Miloš Mihajlov, koji je već tada bio starosedelac u klubu.

Sećaš li se te prve sezone, koja je bila sjajna i sezone u kojoj je ostvaren najveći uspeh kluba – treće mesto u Super ligi Srbije?

– Kako da ne, tada smo bili treći i imali smo fenomenalnu ekipu, a nakon te sezone skoro svi igrači su otišli ili u Zvezdu i Partizan ili u inostranstvo. Zaista je bilo sjajno iskustvo biti deo tog tima, zajedno sa Mihajlovim, koji je, kao što rekoh i danas moj saigrač.

Nakon te sjajne sezone u Voždovcu došlo je i do poziva u mladu reprezentaciju?

– Tako je, to je zaista bila kruna te sezone i otišao sam sa reprezentacijom na završnicu Evropskog prvenstva u Portugalu. Mislim da sam prvi igrač u istoriji Voždovca koji je pozvan u mladu reprezentaciju. Nakon evropskog prvenstva za mlade došao je i transfer u Akademiku.

Kako se sećaš tih godina u Portugalu?

– Sjajne tri godine. Stekao sam veliko iskustvo i mnoga prijateljstva. Portugalska liga je jako ozbiljna, iako mnogi misle da je lagana i da se tamo igra samo tika-taka. To nije ni izbliza tako, jer se tamo igra i jako grub fudbal. Sve u svemu zemlja mi se jako svidela, sjajno sam se uklopio, naučio sam tečno jezik i mogao sam da pišem na portugalskom. Da sam tada produžio ugovor, sigurno bih tamo i ostao da živim

Nakon Portugala otišao si u Rumuniju. Otkud to?

– Nakon Portugala nadao sam se da ću otići u Italiju, Francusku ili možda Nemačku, međutim u to vreme krenula je ekspanzija u rumunskom fudbalu, ušlo je dosta novca i njihovi klubovi su bili učesnici evropskih takmičenja. Na utakmici koju smo igrali sa Portom, skauti iz Vasluia su došli da gledaju jednog plejmejkera, međutim ja sam im se svideo i ponuda je došla, koju nisam mogao da odbijem, i tako sam se obreo u Vasluiu.
Tu sam ostvario i neke lične najveće uspehe. Igrali smo kvalifikacije za Ligu Evrope, malo je falilo da uđemo i u grupe, igrali smo i finale Kupa Rumunije. Nakon toga je došao i Rapid, gde sam prešao na poziv Razvana Lučeskuea. Te sezone u Rapidu smo u zadnjih nekoliko kola izgubili prvenstvo, kao i finale Kupa, a nedugo nakon svega toga se dogodila sasvim neverovatna stvar. Naime, klub je bankrotirao i ugasio se, što je bio veliki šok tada za sve. Zamislite da se danas Crvena Zvezda ugasi. Ali eto, i to se dogodilo.

Nakon Rapida došlo je do igranja na Kipru?

– Tako je, neko vreme nisam imao klub nakon Rapida, pa sam to vreme koristio da odmorim sa svojom porodicom. Bilo je nekih sporadičnih ponuda, kao i ponuda da idem u razne klubove na probu, međutim to za mene nije bila opcija, a zatim je usledio i poziv sa Kipra.
To je bio jedan izlet od godinu dana, i tamo sam se takođe sjajno snašao. Lepa zemlja, mediteranski način života, ali nakon jedne sezone nismo uspeli da se dogovorimo oko finansijskih detalja, te sam se vratio u Srbiju.

Tada je došlo do toga da si čak razmišljao i da napustiš fudbal?

– Tada sam imao 30 godina i nakon toliko godina u inostranstvu milsio sam da neću moći da se prilagodim srpskom fudbalu. Nisam želeo da igram ovde i bio sam jako blizu tome da završim karijeru. Međutim, prijatelji i porodica su tu najviše uticali na mene, i nagovarali me da nikako ne pomišljam na penziju. Bio sam u odličnoj formi, nisam imao teške povrede, ali eto, takav mi je bio momenat. Tada je i moj prijatelj Goran Grkinić postao sportski direktor Voždovca i pozvao me je da se priključim klubu, govorivši mi da ne ponovim grešku koju je on napravio, a to je da prekinem karijeru u 30. godinu.
Voždovac je te 2014. baš loše startovao, i kada je usledio poziv – prihvatio sam ga. Ta sezona je zaista bila teška i psihički i fizički, ali ipak je izboren opstanak nakon dolaska Bratislava Živkovića. On je postavio dosta stvari na svoje mesto. Te sezone Miloš Mihajlov je bio kapiten, a Stefan Babović zamenik kapitena. Nakon toga je Miša otišao u inostranstvo, a Stefan u Partizan pa sam je preuzeo traku, koja je na ruci i do dan danas.

Nakon te loše sezone klub se stabilizovao i postao jedan od klubova koji su najstabilniji u regionu i primer za mnoge stvari. Za odnos prema igračima, prema protivnicima, pa i u poslovanju. Kako ti vidiš Voždovac poslednjih godina?

– Tu moram da pohvalim vlasnika i predsednika kluba i sportskog direktora. Voždovac je redak klub u Srbiji u kojem igrač dobije sve što je dogovorio. Uprava se takođe trudi da nam obezbedi sve što nam je potrebno, tako da imamo sve uslove da radimo na rezultatima koje ovaj klub zaslužuje. Dolaskom Gorana Grkinića transfer politika je postala mnogo bolja, pojačanja su bila kvalitetnija i to je donelo klubu do sada mnogo benefita. Takođe akademija fudbala se razvila sjajno, i mislim da će odatle tek početi da dolaze pravi biseri, kao što je trenutno Stefan Purtić. Jednostavno zadnjih sezone Voždovac je klub koji raste i ostvaruje sve bolje rezultate.

Ove sezone došlo je do jednog prirodnog pada u igri?

– Mislim da je to sve zbog prodaje igrača, jer klub mora od nečega da živi, što je i normalno. Od prošle godine, sedam ili osam igrača je otišlo u inostranstvo i napravilo sjajne transfere, što mnogo znači za imidž kluba. Jednostavno, kada pravite tako velike rezove, dođe do turbulencija, ali to je sve normalno i mislim da moramo da izvučemo maksimum i pouke iz ove sezone. Evo, već u drugom delu polusezone situacija je mnogo bolja, i mislim da ćemo sledeće sezone da nastavimo tamo gde smo stali prošle godine, a to znači da budemo u samom vrhu tabele i srpskog fudbala.

Voždovac je danas klub iz kojeg može da se napravi sjajan transfer, i to se dokazalo poslednjih godina, ali i ove kada je Stuparević prešao u Votford?

– Tako je, dokazujemo da ne mora da se igra u Partizanu ili Zvezdi, već i da je Voždovac tim koji je pod lupom najvećih evropskih timova i skauta i da odavde može da se narpravi sjajan transfer.

Povod našeg razgovora jeste tvoja 200. utakmica u dresu Voždovca. Postoji li neka utakmica od ovih dvesta da je ostala u posebnom sećanju?

– Ako bih morao da izdvojim , to bi bio meč u toj sezoni kada smo se borili za opstanak, 2014. godine, protiv Vojvodine, koja je tada imala fenomenalan tim i koja je igrala sjajno i na evropskoj sceni. Tada smo u nadoknadni vremena, golom Sinđića uspeli da ostvarimo pobedu i ostanemo u ligi. Naravno drage su mi pobede i protiv Partizana i Zvezde, fenomenalna igra protiv Zemuna kada smo pobedili 6:1, ali ipak ta utakmica protiv Vojvodine je te godine bila prekretnica i jako bitna.

Kako se ti osećaš i kakvi su tvoji planovi? Da li ćemo slaviti i 250. i 300. utakmicu u narednom periodu?

– Iskreno nadam se da ću u narednim godinama donirati ovaj dres koji sam dobio za 200. utakmicu i da će sva sredstva otići u humanitarne svrhe, a da ću taj dres zameniti nekim na kojem će pisati 300. utakmica u dresu Voždovca. Osećam se sjajno, iako ove godine punim 35. godina. Voleo bih da ostanem na terenu i da igram makar još četiri ili pet godina.
Izrazio bih zahvalnost svim saigračima koji su za ovih pet godina prošli kroz klub i sa kojima sam imao prilike da delim svlačionicu, zahvaljujem se svim trenerima koji su mi ukazali poverenje, za koje se nadam da sam ga opravdao. Takođe i svim ljudima u klubu koji rade i žive sa nama svaki dan ovu divnu priču, kao i vlasniku i direktoru kluba zahvalan sam na sjajnoj saradnji i jedva čekam sve izazove koje nas čekaju u budućnosti.

0

0