HVALA PEŠIĆU, SLAVNIĆU, MALJKOVIĆU, IVKOVIĆU: Dino Rađa održao emotivni govor po prijemu u Kuću slavnih

Legendarni košarkaš ušao je u Kuću slavinih i tako se svrstao u red najvećih koje je ovaj sport ikada imao.

Sinoće je u Sprinfildu promovisana ‘Klasa 2018’ članova, a ovo veče po mnogo čemu bilo je posebno.

Od ovog vikenda u probranom društvu majstora nalaze se i Stiv Neš, Džejson Kid, Grent Hil, Rej Alen, Moris Čiks, ali i Dino Rađa. Ovaj Hrvat igrao je za Boston Seltikse, a bio je i jedan od najboljih košarkaša na ‘starom kontinentu’. On se na svečanosti povodom ulaska u Kuću slavnih pojavio u pratnji porodice, na kojoj je održao emotivan govor.

– Bilo je mnogo lakše igrati, hvala ti Lari, znaš moje osećaj u Seltiku od prvog dana. Znaš kako kažu, jednom Seltik, uvek Seltik, počeo je on, a potom dodao:

– Kada su mi Kim i Zoran Radović rekli za Kuću slavnih, nisam mogao da prestanem da plačem 10 dana. I to uzastopno! Bilo je zaista teško objasniti nekome da imam bubu u oku, poručio je Rađa sa osmehom na licu.

Slavni igrač nije ni znao da je nominovan.

– Šok je za mene bio još veći jer nisam znao da sam nominovan. Nisam znao bilo šta. Grupa momaka sa kojima sam igrao uradili su to sami kada sam završio karijeru. Istražili su, zvali su NBA kancelariju i uradili su sve. Hvala vam ‘Jadranci’, dugujem vam, kazao je on.

Nekadašnji član Jugoplasike nije zaboravio ljude koji su uticali na njegovu karijeru.

– Još nije smišljena reč da opiše kako mi je ovde. Imao sam sreću da sam rođen u vreme jedne velike generacije. Imao sam sjajne trenere, Slavko Trninić, Boža Maljković, Duda Ivković, Svetislav Pešić, Krešo Ćosić, Moka Slavnić, kao i naravno moj kondicioni trener Mirko Krolo, kome dugujem polovinu svoje karijere.

Potom se zahvalio i bivšim saigračima.

– Igrao sam za nekoliko sjajnih timova. Bormio 1987, Jugoplastika Split, reprezentacija bivše Jugoslavije, hrvatska reprezentacija… Igrao sam u sjajnoj grupi igrača. Jedini igrač koji je bio član sva četiri navedena tima bio je Toni Kukoč, koga smatram svojom košarkaškom srodnom dušom. Sa njim bih i danas mogao da igram zatvorenih očiju. Imao sam privilegiju da igram i sa Draženom Petrovićem, još jednim članom Kuće slavnih, sigurno je veoma srećan sada i na boljem mestu. Od njega sam mnogo učio. Tu su bili i Stojko Vranković, koji je ovde sa mnom, kao i Perasović, Komazec, Đorđević, Divac, Zdovc, Paspalj… Veliki igrači sa kojima sam igrao i vladao evropskom košarkom. Učinili su me boljim igračem i hvala im svima. Bez njih ne bi bilo mene, rekao je Rađa.

Zahvalio se on i Bostonu, Panatinaikosu, Olimpijakosu, Rimu, Zadru, kao i svima koji učestvuju u životu igrača.

– Na prvom mestu želim da zahvalim porodici, jer su najviše trpeli. Nikad nisam bio kod kuće, čak i kada sam bio kod kuće uvek sam razmišljao o košarci i bilo je teško živeti sa mnom. Moja majka sigurno pleše negde iznad nas, moj otac se kod kuće isto bori i srećan je zbog mene. Ali moj najvažniji ‘deo’ je ovde sa mnom. Moji momci Duje, Roko, Niko. Moja supruga, moj životni drug. Svi ovi ljudi su me učinili boljim igračem, a ti si me učinila boljim košarkašem. To svi znaju, zaključio je Rađa.

0

0