HOTSPORT INTERVJU – BOJAN VELIČKOVIĆ: Jedan od najboljih srpskih boraca o počecima i putu ka UFC-u, kako se kalio ‘Srpski čelik’ (PRVI DEO)

Prvi put na portalu HotSportu imali smo tu čast da razgovaramo sa jednim UFC borcem.

I to trenutno među najboljim srpskim borcima MMA sporta, Bojanom Veličkovićem.

Tinejdžer ‘razapet’ među nekoliko sportova i hobija, trenirao fudbal i džudo, vozio skejt i igrao brejk dens, i neko ko je morao da postane profesionalni sportista. Ukratko, ovako je Bojan Veličković odabrao MMA. Tražio je sebe u raznim stvarima, i pronašao u jednom od trenutno najpopularnijih sportova. Ostavio je najjači utisak u rijaliti programu ‘Put ka vatrenom ringu’, odatle kreće zaista njegov put koji vodi do   UFC-a, najjače organizacije u ovom sportu. Trenutno je jedan od četvorice srpskih boraca tamo, pored Aleksandra Rakića, Bojana Mihajlovića i novopečenog UFC borca Darka Stošića i neko ko u Americi, ali celom svetu, na pravi način prezentuje našu zemlju.

Veličković je za HotSport govorio o svojim počecima, karijeri i anegdotama iz iste. Donosimo vam intervju iz dva dela, a drugi koji će biti baziran isključivo na UFC-u.

Već dugo si u Americi, kako si se snašao i navikao na život u Americi?

– Pošto sam u Americi već pet, šest godina, osećam da je život totalno drugačiji u odnosu na život u Srbiji, iz razloga što se mnogo više vremena mora posvetiti treningu i radu. Bilo čime da se bavite morate biti posvećeniji tome, gradovi su veći, mnogo vremena se provodi u saobraćaju. Treniram dva, tri puta dnevno na nekoliko lokacija i samo u vožnji izgubim nekoliko sati, od kluba do kuće, što mi je bilo frustrirajuće u početku, ali sam se sada navikao. Socijalni život je malo bezveze zato što nemam toliko vremena. Trudim se da budem u kontaktu sa porodicom preko društvenih mreža nekoliko puta nedeljno, što me održava u normali. Motivacija da napravim što veći uspeh i stignem do najboljih 20 u mojoj kategoriji čini život lakšim i to mi je najveći motiv.

Koliko ti je teško palo odvajanje od porodice?

– Ja sam 2011. godine otišao da radim finale ‘Vatrenog ringa’ u Denveru, za koji sam se pripremao u ‘American Top team-u’ na Floridi. Posle pobede dobijam ponudu ‘ATT-a’, da ostanem. Na šta sam morao da razmislim zbog toga što sam u tom trenutku bio trća godina Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu i da moram da se vratim u Srbiju, da bih video šta ću sa školom. Imao sam i u Beogradu Svetsko prvenstvo u neolimpijskim disciplinama, gde sam bio jedini koji je iz naše reprezentacije uzeo zlatnu medalju. Tada nam obećavaju stipendije, pomoć, ali nije bilo ništa od toga. Kada sam video da nemam velike šanse da napredujem ovde, odlučujem da zamrznem godinu na fakultetu i da probam da odem tamo. Bio sam šest meseci u SAD, gde odlazim u ‘ATT’ i treniram sa 20 UFC boraca, desetak Belator boraca što mi je dosta značilo.

Trenirao si više borilačkih sportova, počeo u džudou, šta te je odvelo ka MMA, koji je ‘najbrutalniji’ borilački sport?

– MMA jeste najbrutalniji, ali ujedno i najzanimljiviji borilački sport. Ja sam sa 11 godina počeo da treniram džudo u klubu Bezbednost gde sam trenirao do 14. i mnogo zavoleo sport uz trenera Gocu Nedić, koja nas je vaspitala u vidu borilačkog sporta i imala neverovatan pedagoški pristup. Takmičio sam se bez velikih rezultata, a u isto vreme sam trenirao i fudbal, od sedme godine, vozio skejt bord išao na brejk dens. Da bi se početkom srednje škole prestao da treniram, a završetkom srednje škole dobio poziv na otvaranje novog kluba u Veterniku, koji je vodio Miša Bačulov, ‘Ronin gym’. Njega su vodili Zoran Vujackov i Bogdan Stojčić. Tamo me je privuklo zato što su svi borci bili u početku na istom nivou, gde smo zajedno napredovali. U prvih par godina odradio sam desetak mečeva, većinu pobedio, treneri su me ohrabrili da pređem na profesionalno bavljenje sportom što sam poslušao. u to vreme sam imao čast da upoznam Gagija Tešanovića i Aleksandra Rođu Radosavljevića, Marka Lajknera, koji su bili naši najbolji i ostvareni MMA borci. Oni su dolazili u naš klub da treniraju boks, gde su me još više privukli ka tom sportu. Nakon toga od njih dobijam poziv da se spremim za rijaliti šou ‘Put ka vatrenom ringu’, gde većina boraca nije bila ostvarena u MMA, već iz drugih borilačkih sportova i da je to dobra šansa za mene. Tada se vraćam treninzima džudoa, džiju džici.

(Izvor: YouTube/Dušan Veličković)

U tom rijalitiju si ostavio najjači utisak i pokazao sve talente, od brejk densa do borilačkih tehnika i napravio veću karijeru od svih boraca tamo, a tada ste bili na istom nivou?

– Od nas 18 iz rijalitija samo nas dvojica ili trojica je ostalo u sportu, ali u tom trenutku smo svi bili tu negde. Mislim da je u mom slučaju razlog uspeha bila želja da se ostvarim, pošto sam ceo život u sportu, uvek sam bio među boljima, ali falilo je nešto malo više ozbiljnosti i posvećenosti da dođem do cilja. Sa 18 sam shvatio da imam dobre predispozicije za sport i da se moram uozbiljiti ako hoću nešto da napravim. Ta želja za uspehom pomogla mi je da pokažem sve što umem i lansiram sebe čak do Amerike.

Ti uvek imaš ulogu gostujućeg borca, kako se nosiš sa tim pritiskom, pogotovo što dolaziš iz Srbije koja nije baš na dobrom glasu?

– Jedan od bivših trenera u ‘ATT’, jednom prilikom mi je rekao da je ‘American Top team’ kao ‘Starbaks’, da većina ljudi dolazi samo da bi bili sa velikim borcima, slikali se sa njima, trenirali par nedelja… Tu nije bilo perspekive za nas, jer posle tri godine nisam video napredak, pa sam mora da se vratim u Srbiju i odrarim ‘Teslu’, jer deo ‘ATT’ koji zadužen za nalaženje mečeva nije radio apsolutno ništa po tom pitanju.

Misliš li da si neko ko menja imidž MMA sporta i loše mišljenje koje je vladalo o tom sportu i ostupaš od tog klišea koji je stvoren?

– Najveća želja i razlog za ovaj intervju je bila ta da bih želeo i sve ću uraditi što je do mene da u narednom periodu promenim sliku i imidž sporta u Srbiji. Većina ljudi misli da je zverski sport, ali pored te brutalnosti koja se vidi na televiziji, i prizor sa dva momka sa malim rukavicama u kavezu, želim da pokažem sport iz drugog ugla koji nije toliko brutalan. A drugi razlog što postoje predrasude jeste što se većina momaka koji su do sada predstavljali ovaj sport kod nas bili iz kriminalnog miljea ili ljudi koji nemaju neko preterano plemenito pojavljivanje na televiziji, u javnosti. Problem oko toga je što sada si žele da glume Konora Megregora, da pričaju ‘treš tok’, pokazivanje srednjeg prsta u emisijama, konstantno ‘prozivanje’ i neko neadektvatno ponašanje učinilo je da ljudi imaju lošu sliku o momcima koji se bave ovim sportom kod nas. Razlog zbog kog sam otišao tako daleko je i to što ja ne želim da dođem ovde i da se svađam sa nekim našim borcima. Jedna od satisfakcija je i to što ja mogu da pomognem našim borcima da stignu dalje, ali mi je žao što niko nije pokušao da dođe do mene, sem Slobodana Maksimovića, koji je moj najbolji drug iz sveta ovog sporta. On je radio pripreme za meč kod mene u Americi i zadovoljstvo mi je što mogu svojim poznasnstvima da im pomognem da tamo ostvare uspeh. Velika mi je čast što sam prvi došao do UFC, ali bi mi bilo još draže kada bih pomogao još nekome da tako nešto učini. Ja sam otvoren za saradnju nemam problem ni sa jednim borcem sa naše MMA scene, i želim da pokažem da iako se bavimo brutalnim sportom van oktagona smo plemeniti.

Kada smo već kod odnosa među borcima na domaćoj MMA sceni, iako si se svojevremeno pripremao u našem najboljem klubu ‘Car Dušan Silni’, u javnosti i među ljudima vlada utisak da postoje razmirice među tobom i pojedinim sadašnjim i bivšim borcima tog kluba?

– Ja nemam problem ni sa trenerima ni sa borcima, ja sam pre godinu i po dana držao čak i seminar u ‘CDS-u’. Tada sm upoznao neke nove momke, video borce koje znam od ranije, Jovana Manojlovića njihovog glavnog trenera, Ivana Icka Đorđevića, kog mnogo poštujem i koji mi je dosta pomogao u pripremema dok sam bio u Srbiji, ja njih i dalje cenim i poštujem. Nemam ništa protiv nikoga, svako može da priča šta hoće, a ja mislim da sam svojim uspesima i time što sam u UFC, gde se niko od njih ne bori nit je bio blizu, dovoljno pokazao – tako da zaista ne želim ništa komentarišem. Bilo bi mi drago da nekome pomognem, nikako da uzvraćam prozivke, govorim ružne stvari, ja sam sportista, gledam da sport prezentujem na što bolji način, a svačija dela govore o tome ko je kakav čovek i kakav sportista.

Koje je tvoje mišljenje o pričama o tome da si u stvari konobar u Americi, a ne MMA borac?

– Ja sam u Americi već dugo i ne stidim se ničega što sam tamo radio. Bavio sam se molerajem, bio sam konobar, parkirao sam kola bogatim ljudima ispred privatne klinike… Mene toga nije sramota, jer to ono što mi je pomoglo da dođem do cilja i ostvarim uspeh. To je ono što mi je tamo plaćalo račune, stanarinu i sve je bilo usputna stanica da bih stigao do UFC-a. Ja i dan danas odem do prijatelja, koji gradi zgrade u Denveru, odradim par sati, naučim nešto novo, pomognem mu, zaradim neki novac, mene toga nije sramota. Bila bi veća sramota da sam ovde u Srbiji, da živim na račun roditelja ili me majka izdržava, i da čekam da mi nešto padne sa neba. Pre ću u Americi biti moler ili kerlner i biti sa najboljim borcima i trenerima na svetu, nego ovde pričati neku priču i čekati da UFC dođe i da mi neverovatan ugovor, što je stvarno žalosno.

Kako vidiš rad MMA Saveza, kao osnov za razvoj sporta u Srbiji?

– Drago mi je što je Savez odlučio da me odlikuje za istorijski uspeh srpskog MMA sporta, što poštujem i cenim i uvek će mi biti drago da dođem, na neki način pomognem, održim seminar, javni trening, bilo koju vrstu promocije, koja bi bila dobra za razvitak sporta. Ne samo ljudima iz Saveza već i iz ostalih klubova želim da poručim da sam zainteresovan za bilo koju vrstu saradnje i pomoći, tako da neka ne oklevaju da me kontaktiraju, meni bi bilo zadovoljstvo da im pomognem.

Sa kime se konsuluješ vezano za izbor protivnika i da li ti tvoj otac, čuveni astrolog, Dušan Veličkoivić u tome pomaže?

– U UFC-u ne moram da prihvatim svaku ponudu, oni se jave, a ja to prihvatim ili ne, sa te strane u prošloj godini sam bio zadovoljan jer su sva tri događaja bila ona koja sam ja tražio, ali protivnike ne biram već se oni ponude sa protivnikom. Mene u UFC između ostalog cene i zbog toga što nijednog protivnika nisam odbio i svaki meč prihvatam bez trunke oklevanja, nekad i na svoju štetu jer je svaka prilika novi izazov. Sa druge strane moj tata jeste poznati i priznati astrolog i volim da ga pitam za savete, ali ne za predviđanja jer volim da živim spontano, da postoji doza neznanja i iščekivanja, ali volim da čujem njegov savet, gde mi može reći koji je period pogodan za meč, eventualno za deo sveta gde bi borba mogla da se desi. Do sada je bio dosta tačan.

Koliko ti vera znači u životu i koliko ti pomaže u teškim trenucima?

– Vera mi mnogo znači, jako sam srećan što sam se rodio u pravoslavnoj veri i posvećen sam svom duhovnom razvoju. Mislim da u sportu nije samo fizička priprema dovoljna da bi se došlo do pobeda. Mislim da je dobro emotivno, duhovno i mentalno stanje neophodno za postizanje dobrih rezultata. Poštujem našu religiju, imam tu sreću da u Denveru postoji Srpska pravoslavna crkva koju vodi otac Radovan, gde svake nedelje odlazim na liturgiju. Verujem u Boga, verujem da se dobre stvari dešavaju dobrim ljudima. Kada sam u Srbiji volim da posetim manastire, odem sam u crkvu da pa bih proveo vreme sam u molitvi.

Pratiš li neke druge sportove u Americi, recimo našeg Nikolu Jokića, koji je takođe u Denveru?

– Imao sam tu čast da upoznam porodicu Jokić, družim se sa Nikolinom braćom Nemanjom i Strahinjom koji su njegov stub i podrška tamo. Uz pomoć njih sam uspeo da upoznam Nikolu i par puta dobio karte, pa sam ga pratio uživo, pošto televiziju ne gledam često. Nikola je izgradio lepu sliku o sportisima iz naše zemlje, postiže izvanredne rezultate i dosta je poštovan u Denveru.

Koliko teško ti pada skidanje kila?

– Meni to nije problem, jer mi je vremenom MMA postao način života, uvek sam tačan na merenju, tako da na to gledam kao ne neizostavan deo sporta.

To bi bilo sve za prvi deo razgovora sa Bojanom Veličkovićem, u drugom možete očekivati priču o borbama u UFC-u, planovima za dalje što se te organizacije tiče, kao i gde bi u Evropi mogao sledeći UFC događaj da bude.

0

0