EL VS FIBA: Garbahosin pucanj u prazno, amaterizam koji košarku gura u sunovrat i kako to utiče na Srbiju?

Jučerašnji, što se sportskih vesti tiče, bez sumnje je obeležila izjava Horhea Garbahose, legendarnog španskog košarakaša i predsednika Košarkaškog saveza Španije, povodom rata između FIBA i Evrolige.

Ukratko, Garbahosa je u svom intervjuu koji je preneo Sportando istakao da će „uprkos svemu, košarkaški savez Španije zvati igrače iz Evrolige, i da će oni morati da se odazovu pozivu“.

Kompletnu izjavu možete pročitati ovde, a mi ćemo se posvetiti odgovoru na tri pitanja:

– Zašto je ova izjava Garbahose prazna pretnja?

– Zašto je i kako FIBA pokazala amaterizam, koji bi veoma lako mogao da košarku svede na nivo amaterizma?

– Kako sve to može da utiče na Srbiju?

Garbahosa je tokom svoje izjave izneo poprilično oštar stav prema Evroligi, ali jedna stvar upada u oči – gde je tu NBA liga? I iz kog razloga Garbahosa nije, s obzirom na to da je maltene ista stvar u pitanju, uključio i najjaču košarkašku ligu na svetu u priču o „vrednijim interesima“? Razlog je jednostavan – svestan je da je ta bitka izgubljena. 

Logika NBA lige je jednostavna. Klub plaća igrača, klub igraču daje sredstva za život i priliku da se, pod određenim brendom, afirmiše i razvija. Za uzvrat, igrač pokušava da rezultatima na terenu to poverenje uzvrati i doprinese uspehu ekipe. Ukoliko igrača u tome onemogući povreda koju je zadobio van terena – a povrede se dešavaju i na mečevima za reprezentaciju – sankcije će snositi igrač. Zbog toga je postojala mogućnost da Boban Marjanović i Bogdan Bogdanović ostanu bez ugovora zbog utakmice odigrane u čast Dude Ivkovića.

Garbahosa, i sam bivši košarkaš u NBA ligi, kog je upravo povreda sputala da u Torontu pokaže koliko zaista vredi, svestan je da bi ulazak u priču o tome bio osuđen na propast u samom startu. Ista situacija će se dogoditi sa timovima u Evroligi. Iako nastupanje za nacionalne timove jeste nešto čemu svaki sportista teži, ipak je iluzorno verovati da će klubovi dopustiti igračima da se odazivaju nacionalnim timovima. Jer, ipak, igrače plaćaju klubovi. Ne savez. A teško je poverovati da će pristati da izgube oslonce timova, i to u situaciji kad Evroliga na sve moguće načine pokušava da pronađe neko zajedničko rešenje.

Takođe, biće interesantno videti kakav bi bio razvoj situacije ukoliko bi neki košarkaš doživeo povredu koja bi ga odvojila od parketa na duži vremenski period. Da li bi FIBA platila lečenje košarkaša? Ili bi to ostavila Savezu? Ili bi jednostavno cela situacija bila izignorisana, a igrač i klub u kom zarađuje za hleb bili prepušteni sami sebi? Takođe, bilo bi zanimljivo videti kako bi reagovali čelnici saveza širom Evrope, ukoliko bi se ispostavilo da trošak lečenja ide na njihov račun. 

Upravo to nas dovodi do tačke 2 – zašto je FIBA ponovo ispala amaterska organizacija?

Iz godine u godinu čelni ljudi FIBA donose diskutabilne odluke, dok ignorišu predloge onih koji su igru i učinili velikom. Primera radi, iz nepoznatog razloga odbijen je Tanjevićev predlog o povećanju igrača sa 12 na 14. Uz to, komentari na suđenje su „pušteni niz vodu“ izjavom koja neodoljivo podseća na ono „Ko gubi ima pravo da se ljuti“.

Naime, Kamil Novak, generalni sekretar FIBA Evrope, je na pitanje novinara da prokomentariše izostanak sudija iz Evrolige, rekao sledeće:

– Ne bih mogao da kažem da je odsustvo sudija koji dele pravdu u Evroligu uticalo na spektakularnost ovog turnira ili na njegovu sportsku komponentnu. Žalbi na suđenje će uvek biti, u svakoj vrsti sporta. Ali, primetio sam da je grešaka arbitara bilo mnogo manje nego na Evrobasketu 2015, kada smo imali na raspolaganju sve sudije. Žalbe se, inače, više dešavaju u nokaut fazi takmičenja, što je i normalno, jer tada timovi ispadaju sa turnira, istakao je Novak i pokazao koliko, zapravo, FIBA ne haje za bilo čije mišljenje. Jer, o, najblaže moguće rečeno, čudnim odlikama sudija tokom čitavog turnira nisu pričali samo Srbi, već je opšte mišljenje da je suđenje bilo loše, i da su arbitri koji su delili pravdu nedorasli veličini takmičenja kakvo bi Evropsko prvenstvo trebalo da bude.

Šta je ovde „amatersko“? 

Jednostavno je – ukoliko gospodin Novak i čelni ljudi FIBA zaista veruju da je „floping“ Vase Micića bio ispravno dosuđen – a u pitanju je odluka koja je u dobroj meri uticala na rasplet finala – znači da je njihovo poznavanje košarke nedovoljno za predvođenje jedne ozbiljne organizacije kao što je FIBA.

Ukoliko, sa druge strane, svesno odbijaju da prihvate bilo kakav vid kritike i tvrdoglavo stoje iza toga da je svaka odluka koju su doneli ispravna, bez mogućnosti preispitivanja, nije teško doneti zaključak da budućnost košarke sa FIBA na čelu nije preterano šarena. 

Još jedan pokazatelj toga da FIBA ne planira da odstupi od svojih stavova predstavlja činjenica da je Evroligin predlog kalendara, po kom bi reprezentativne akcije došle nakon završetka sezone, prošao bez ikakve reakcije, iako bi tako i reprezentacije imale više vremena da se spreme, nacionalni timovi dobili priliku da rade u kontinuitetu, a igrači bili pošteđeni bespotrebnih putovanja, pogotovo ako se uzme u obzir koliko vremena klubovi provode u putu, i koliko utakmica godišnje odigraju.

Uzmimo kao verovatnu činjenicu da će reprezentacija igrati bez igrača iz NBA i Evrolige. Dakle, okosnicu tima činiće momci koji igraju Evrokup (pod uslovom da i tu ne bude promena, mada se sa FIBA nikad ne zna), i uz njih oni koji igraju domaći šampionat ili FIBA Ligu šampiona. 

Ipak, Srbija je zemlja košarke, pa bi, izvesno, i sastav napravljen od igrača koji ne igraju Evroligu ili NBA bio dovoljno kvalitetan da se domogne plasmana na Svetsko prvenstvo. E sad, ukoliko bi zaista naš tim stigao do Kine, selektor Đorđević bi se našao u ogromnim mukama, jer je teško poverovati da bi košarkaši koji su izneli kvalifikacije i izborili plasman na smotru najboljih ekipa sveta u tom sastavu nastupili i u Kini, pošto bi tada u tim ušli i igrači iz NBA i iz Evrolige. Teško je zamisliti da motiv tih momaka, koji bi bili prinuđeni da Mundobasket gledaju sa malih ekrana, ne bi bio poljuljan, što bi moglo da stvori bespotrebne probleme selektorima širom Evrope.

Da li je moglo drugačije? Verovatno jeste, da je bilo malo više volje od strane FIBA da se pronađe kompromis. Ovako, dok se stvari rade na uštrb košarke, igrača, trenera… da bi na silu bio vraćen primat u organizaciji takmičenja, budućnost ne izgleda svetlo.

0

0