SLUČAJ ‘NIKOLA JOKIĆ’: Centar Srbije ovakve komentare nije zaslužio

Svet srpskog sporta danas je „potresla“ vest o odluci Nikole Jokića da preskoči učešće na predstojećem šampionatu Evrope koji je na programu ovog septembra.

Ozlojeđeni, povređeni, iznervirani, tek, mnogi simpatizeri reprezentacije Srbije su sebi dali za pravo da Jokića izvređaju, da od njega naprave „državnog neprijatelja broj jedan“, dok o gadostima i „željama“ upućenim mladom košarkašu nećemo ni pričati, jer su neshvatljive. 

Pogotovo što najčešće dolaze od onih koji bi verovatno imali problem da kažu za koji tim igra Jokić u NBA ligi.

No, čak nije ni to „diskvalifikujuća“ greška, pošto, prema nekoj logici koja vlada u diskusijama, to što neko ne poznaje nešto ne znači da je njegovo mišljenje apsolutno pogrešno.

Nešto drugo u celoj situaciji mnogo više „bode“ oči.

Vratićemo se nešto manje od godinu dana u nazad, i na utakmicu trećeg kola Olimpijskog turnira, odigranu 10. avgusta, na kojoj je Brazil napravio verovatno najveće iznenađenje na čitavim Igrama, i savladao reprezentaciju Srbije 6:5. 

Naš nacionalni tim, nepobediva mašinerija, došao je na rub eliminacije, pošto su u prva dva kola mečevi protiv Mađarske i Grčke okončani bez pobednika.

Onda je došao gore spomenuti 10. avgust, Brazil je trijumfovao, a svi „vaterpolo selektori“ su požurili da Savića i igrače optuže da „brukaju zemlju“ i slično.

Dalji razvoj situacije je bio onakav kakav već svi dobro znamo – dve teške pobede u grupi nad Australijom i Japanom, a potom „gaženje“ Španije, Italije, i simultanka protiv Hrvata u finalu za najsjajnije odličje.

Nešto ranije na tom turniru ista „priča“ snašla je strelce, pa pre njih Nađu Higl, od koje su mnogi čak zahtevali da vrati stan koji je dobila po osvajanju titule svetske šampionke u Rimu 2009…

I to je ok. Mišljenje je pravo pojedinca, i svako ima priliku da ga iskaže zahvaljujući modernoj tehnologiji.

Ali, sama mogućnost iskazivanja tog mišljenja trebalo bi da bude potkrepljena bar nekakvim predznanjem o određenoj tematici.

Nikola Jokić neće igrati na nastupajućem Evropskom prvenstvu za reprezentaciju Srbije. I, naravno, svako ima pravo da mu to i zameri, jer jeste odluka bila njegova, i odlučio je da kaže „ne“.

A onda zagrebete malo površinu problematike…

Nikola Jokić je prošle sezone, na iznenađenje mnogih koji prate NBA, sa lakoćom postao udarna igla Denver Nagetsa, tima koji ima nameru da oko Jokića izgrati sastav spreman da se bori za šampionsku titulu. Da bi to ostvarili, preduslov je da Jokić popravi neke stvari, kako bi postojeći talenat pretočio u kvalitet dostojan ozbiljne uloge ne samo u plej-ofu, već i u borbi za jednog od najkorisnijih igrača lige.

Ukoliko Denver u tome uspe, i ukoliko Nagetsi u narednoj sezoni od Jokića zaista dobiju ono što su želeli, dobili su superstara na duže staze. Ali, ne samo oni, već i reprezentacija Srbije, i to igrača koji će u narednoj deceniji, ukoliko izbegne probleme sa povredama, predstavljati okosnicu tima. 

Zašto? Zato što onog trenutka kad postane ono što svi od njega očekuju – a čini se da je tome maksimalno posvećen – Jokić više neće biti „sofmor koji mora da napreduje“, već zvezda najjače košarkaške lige, što je, priznaćete, mnogo jači argument, kada je nastup za reprezentaciju Srbije.

Doduše, sve ovo je pod velikim znakom pitanja, pošto Jokića verovatno niko ne bi krivio ako bi i tad odbio da obuče dres reprezentacije, uzevši u obzir količinu nerazumevanja na koju je naišao danas.

Jedina razlika između tad i sad jeste to što Srbija sad ima igrače koji mogu Jokića da odmene – tu su Marjanović, Raduljica, Milutinov, Kuzmić…

Pitanje je da li će tako biti i za tri ili četiri godine, kada Jokić bude u punoj snazi i kada nam, zapravo, bude mnogo potrebniji.

0

0