VREMEPLOV: Nemojte se ljutiti što sam zaćutao za trenutak, Partizan je šampion Evrope! (VIDEO)

Znate li kako se postaje šampion? Tako što izađeš na teren kada je najteže i pobediš.

Da li je situacija mogla biti teža za Partizan, te sada već davne 1992. godine? Najmlađa ekipa Evrope (prosek godina 21,7), sa trenerom početnikom, „oterana je“ da igra daleko od svoje zemlje koja je u to vreme bila u ratnom stanju i pod sankcijama. Pod takvim okolnostima i mnogo iskusnijima bi bilo teže da zadrže fokus na košarci a kamoli golobradim mladićima koji tek što su započeli svoje karijere.

Uprkos svemu tome crno-beli su pokazali svetu od čega su sazdani i ispisali jednu neverovatnu sportsku priču, može se reći filmsku. Cela ta situacija je njihov ogromni talenat začinila dozom prkosa i čuvenog srpskog inata i iznedrila iz njih istinske heroje.

Neki ljudi jednostavno su predodređeni za velike stvaru. Partizan je te sezone 1991/92 u svojim redovima imao nekolicinu takvih, sa urođenim pobedničkim genom, ljude okdluke u svakoj strukturi košarkaške organizacije.

Niko tada nije mogao da pretpostavi da će Željko Obradović kroz dve decenije postati najveći evropski trener svih vremena, a svoj potencijal pokzao je upravo predvodeći voljeni klub te godine. Na terenu tandem Aleksandar Đođević-Predrag Danilović koji su kasnije sa istim tim Obradovićem harali evropskom i svetskom košarkom u dresu sa nacionalnim grbom ali i svojim narednim klubovima. Naravno sve je to nagdgledao i kao savetnik trenera Obradovića nemerljiv doprinos ovom uspehu dao i utemeljitelj moderne jugoslovenske i srpske košarke, doktor Aleksandar Nikolić.

Takav tim ljudi jednostavno nije mogao da omane, ta titula šampiona Evrope nije mogla nikako da im izmakne, pa čak ni u onako teškim okolnostima u kakvim su crno-beli nastupali te sezone a koje smo već naveli.

Izvor:Youtube/TheIvanpartizan

Naravno jednako važnu ulogu imao je ostatak tima, koji je pokazao dostojnim da prati ovaj čudesni kvartet i da zaslužuje zvanje najboljih na „Starom kontinentu“. Svaki od igrača bio je važan šfaf kojim je oformljena crno-bela paklena mašina, koja je gazila sve pred sobom.

Svi znamo kako je išao tok događaja ali valja se na ovaj dan nakratko podsetiti kako je to redom išlo. Partizan je zbog rata u domovini bio primoran da svoje mečeva kao domaćin igra u predgrađu Madrida, čuvenoj Fuenlabradi gde je ekipa Željka Obradovića imala veliku podršku lokalnog stanovništva,koje ih je nosilo do pobeda najbolje što je moglo i koje je crno-bele doživljavalo kao svoj tim. Zato će ovo predgrađe španske prestonice zauvek ostati  važan deo Partizanove veličansvene košarkaške istorije.

Izvor:Youtube/krkipfc

Crno-beli su se u četvrtfinale plasirali kao čevrti u svojoj grupi , sa skorom od devet pobeda i pet poraza. Prvu fazu takmičenja su završili iza španskih ekipa Huventuda, Estudijantesa kao i Filipsa iz Milana. Koliko je ova grupa bila jaka govori i podatak da su sve ekipe koje su se iz nje plasirale u četvrtfinale na kraju otišle i na Fajnal for u Istanbul.

Četvrtfinale protiv Knora iz Bolonje donelo je i jedinu utakmicu kou je srpski klub odigrao u Beogradu, u hali „Pionir“ i nju je dobio sa ubedljivih 78:65. U prvoj narednoj utakmici u Bolonji usledio je tesan poraz od 61:60 ali u narednoj utakmici nije bilo greške i Partizan je pobedom od 69:65 otišao na završni turnir. To su uradili u velikom stilu preko prvoplasirane ekipe iz grupe A ,u kojoj su još bili i Barselona, Makabi, Cibona i Split.

Polufinalna utakmica donela je meč sa ekipom Filipspa iz Milana, koja je bila apsolutni favorit u ovom duelu, ali šta su crno-bela deca znala ko su i šta su ti Italijani. Đorđević, Danilović i drugovi su ovaj meč dobili 82:75 i zakazali finale sa Huventudom koj je u drugom polufinalu prosto pregazio Estudijantes sa 22 poena razlike.

Končno došli smo i do tog 16. aprila 1992. godine i antologijskog finala između Partizana i Huventuda iz Badalone, u hali „Abdi Ipekči“ u Istanbulu koja je u nekoliko navrada pokazala kao talična za srpsku košarku. Znate kako je išlo, napeta utakmica 40 minuta, rovovska bitka i legendarnih poslednjih tridesetak sekundi, jednog od najuzbudljivijih finala Evrolige ikad.

Izvor:Youtbe/ogazing

Peta lična Danilovića, muke sa defanzivnim skokom crno-belih, akrobatski koš Đofreze za 70:69. Ništa nije gotovo… Koprivica hvata loptu ispred obruča, dodaje je Saletu koji je prima negde u liniji penala, a on onda dotrčava do protivničke trojke i kupuje sebi „besmrtnost“!

Za najkorisnijeg igrača finalnog turnira proglašen je Predrag Danilović, koji je bio i najefikasniji pojedinac meča za trofej sa 25 poena, dva više od Aleksandra Đorđevića.

Kao što se sam Sale rekao pre neki dan, da karikiram njegove reči: – Imam utisak da su tu loptu kroz koš zajedno samnom proguriali svi oni koji su do tada gradili Partizan i njegovu istoriju, to je uspeh svih nas.- Zaista taj momenat, ta trojka Đorđevića zauvek je udarila pečat na celokupnu istoriju crno-belih, svrstavši ih zvanično među najveće i postala kruna evropskog Partizana.

[stextbox id=“hotsport_text_box“]

Partizan – Huventud 71:70 (40:34)

Partizan: Đorđević 23, Danilović 25, Lončar 2, Stevanović 6, Šarić, Rebrača, Šilobad 4, Koprivica 4, Dragutinović 2, Nakić 5.

Huventud: Ruf, R. Đofresa 8, T. Đofresa 18, Viljakampa 13, Pardo, Tompson 5, Prisli 20, Morales 6, Martines, Ljorens.

[/stextbox]

0

0