HOTSPORT INTERVJU – GORAN NIŠAVIĆ: Talentovani smo za američki fudbal, ali… (PRVI DEO)

Kada u Srbiji nekome spomenete da pratite američki fudbal, uglavnom slede komentari tipa „Čak ni lopta im nije okrugla“ ili „Kako možeš to da gledaš, ne zna se ni ko šta radi“, te čuđenje zašto bi neko, pored našeg fudbala i košarke, ima potrebu da prati nešto slično.

A onda se kroz priču povuče informacija da i u Srbiji postoji američki fudbal. I to ne samo da postoji, već je jedan klub iz Srbije napravio, posle titule šampiona Evrope Partizana (2011) i Crvene zvezde (2013) u vaterpolu, treći najveći rezultat kada su u pitanju ekipni sportovi u Srbiji u poslednjih desetak godina.  

U pitanju su SBB Vukovi, beogradski tim koji je napravio neverovatan uspeh plasiravši se dva puta uzastopno u finale IFAF Lige šampiona 2014. i 2015. godine,  gde su poraženi od Rustersa iz Helsinkija 36:29 (2014) i Krusejdersa iz Karlštada 84:49 u finalu turnira održanom na stadionu FK „Voždovac„.

Izuzetni rezultati, stvaranje istorije jednog tima koji preti da postane pravi gigant, uprkos očajnim uslovima u kojima se razvija, te brojnost koja se povećava bukvalno iz dana u dan, dovoljan su razlog za intervju sa prvim čovekom „Čopora„, Goranom Nišavićem.

Na samom početku razgovora, dotakli smo se verovatno i najbolnijeg pitanja. Naime, Vukovi su do prošle godine igrali svoje utakmice na Adi Ciganliji, kada je doneta odluka da taj teren pripadne Fudbalskom savezu Srbije, pa su dvostruki uzastopni finalisti Lige šampiona ostali bez krova nad glavom.

 Igrali ste finale Lige šampiona, a kao „nagrada“ stiglo je oduzimanje stadiona, pa ste morali da se selite. Šta se dogodilo i kakva je sada situacija?

– Stambeno pitanje je najveći problem, svi uglavnom zavisimo od dobre volje nekih ljudi. Na Adi Ciganliji smo bili godinama, nakon čega je taj teren dodeljen Fudbalskom savezu Srbije, koji nam je uskratio priliku da tamo igramo, iako smo želeli i da platimo. Ipak, dobrom voljom ljudi iz OFK Beograda smo prešli na Omladinski stadion, sad tamo treniramo i igramo utakmice. To pitanje oko terena je veoma teško rešivo… U Beogradu postoji mnogo stadiona fudbalskih klubova za koje verovatno niste ni čuli, a mi, koji smo ostvarili neki uspeh, bukvalno se potucamo. Ne možemo da kupimo opremu za trening, jer nemamo gde da je ostavimo, plašimo se da je neko ne ukrade. Ovo je moguće rešiti jedino uz pomoć grada, a do tad ćemo stagnirati.

 Za mnoge je ovaj sport nepoznanica. Ako uporedimo američki fudbal u Evropi i u Srbiji, na kom nivou je on kod nas?

– Kada pričamo o talentu, u sredini smo i idemo ka vrhu, dok smo sa finansijskog aspekta na samom dnu… Generalno, imaju više sredstava, više ulažu u sport, pa samim tim i u američkiki fudbal, a i ljudi tamo mnogo bolje finansijski stoje, imaju više ličnog novca, tako da neke stvari koje su nama problem, tipa nabavka opreme, njima nisu jer im nije problem da izdvoje po 200 evra za nju. Talentovani smo, rame uz rame smo sa ostalima, ali novac je problem. Nedostaje podrška sa te strane.

  Da li se bar malo situacija poboljšala od utakmice sa Krusejdersima?

– Kad si najbolji, svi žele da se slikaju pored tebe, svi te hvale, ali te posle zaborave... Da se ogradim, problem je sa klupske strane, što se saveza i pomoći države, tu smo veoma zadovoljni odnosom. Problem je sa klupske strane, sve je prebačeno na lokalne samouprave, tako da smo praktično prepušteni svojim sposobnostima. Ne postoji nikakva nagrada zbog toga što smo bili vicešampioni Evrope… Zato je onako i izgledalo na stadionu Voždovca, želeli smo da stavimo dobru stavku u CV, kako bismo privukli sponzore, mada se i inače sve svodi na lične kontakte. Verujem da ni na drugim mestima nije drugačije, ali ovde imaju diskreciono pravo da pomažu ili ne pomažu… Zavisi od dobre volje.

(Youtube/Utakmice)

 Kako si ti ušao u svet američkog fudbala?

– Pa tako što sam šetao psa, haha… Šalim se, ja sam jedno vreme živeo u Denveru, dok sam išao u srednju školu, i tamo sam prvo došao u kontakt sa američkikim fudbalom. Kad sam se vratio, samo mi je to nedostajalo. U vreme kada su počeli prenosi na Trećem kanalu, postojao je jedan forum, na njemu sam video da je deo van NFL posvećen aktuelnostima u Srbiji, i tamo sam pitao kako sve ovde funkcioniše, na šta su mi rekli da dođem na trening. Razmenili smo par poruka, a onda sam ja odlučio da prošetam psa jedan dan, otišao sam tamo, na Donji grad na Kalemegdanu, i šokirao se pozitivno. Novembar mesec, padao je sneg, a sve je bilo dobro organizovano. Imali su i trenera, bilo je dosta talentovanih ljudi, nije bilo u fazonu da se okupilo društvo da igra, videlo se da su bili posvećeni tome. Zato sam i odlučio da pomognem… Dvanaest godina kasnije, još uvek sam tu.

Koliko se promenilo za taj period?

Uf, dosta… Postoji na Jutjubu dokumentarac „Čopor sa Ade„, tu je opisan kompletan razvoj. Ja sam od početka bio siguran da smo mi talentovani za ovaj sport, pri tom i deluje lepo sa svom opremom… Bio sam siguran da možemo da dođemo do vrha Evrope, i kao reprezentacija, i kao klub. A i sa lične strane sam ostvario ambiciju, pošto sam bio na čelu IFAF Evrope (Internacionalna federacija američkog fudbala) dve godine, ali sam se, nakon što je u svetskoj organizaciji nastao sukob, povukao iz cele priče, pošto haos koji je tamo nastao usporava razvoj sporta. Nisam želeo da se borim sa vetrenjačama. Da se vratim na temu, ja danas pričam klincima kako je izgledalo tad, 2005. godine, kada je zapravo odigran prvi Trofej Beograda, na Obilićevom stadionu između Srbije i Slovenije, bilo je 5000 ljudi. Imali smo 35 kompleta opreme, i to u Kragujevcu, pa su onda to iz Kragujevca „Veprovi“ slali u Beograd „Vukovima„, pa smo mi išli u Kragujevac, gostovali tamo i spremali se zajedno… Nismo imali helanke, štitnike, pa smo morali da švercujemo, prvi pokušaj nije uspeo, drugi jeste… I to sve na dan utakmice. Da mi je neko tad rekao da će danas biti igrano osmo izdanje Trofeja Beograda, i da će ova deca igrati fudbal sa opremom, kao i fleg… Po broju kategorija se širi, finansijski je uvek problem, mada je to odlika velikih sportova, svi imaju problem sa novcem.

(Youtube/zabunovic dragan)

 Da li postoji neka mogućnost da Vukovi dobiju stadion?

– Morala bi država da pomogne, jer je potrebno zemljište… Pričali smo nešto na temu da se organizujemo mi iz američkog fudbala, ragbi 13 i ragbi 15 i da tražimo jedan zajednički stadion, za „jajastu“ loptu, iako su totalno različiti sportovi, ali u svakom slučaju bi to morala država da odredi, bez njene pomoći, kao ni grada, nema ništa. Mada to zavisi i od uspeha, pošto su Vijena Vajkinzi, najuspešniji klub Evrope, dobili od Beča i teren za treninge i stadion za utakmice. Sad, u ovakvoj situaciji tražiti tako nešto u Srbiji…

 Koliko su Vukovi daleko od Vajkingsa?

– Igrački smo tu negde, ali kad odete tamo, vidite koja je razlika.. Oni naplate kartu 18 evra, imaju 1-2000 ljudi, nemaju problema oko toga, a troškovi su slični – hrana, put, Amerikanci…

 Kada smo kod Amerikanaca, kako dolaze igrači iz SAD u Srbiju?

Tamo 10.000 igrača godišnje završi igranje na koledžu, od čega oko 300 ode u NFL, još oko 100 u Kanadsku ligu, svi ostali, koji žele još da igraju zbog kondicije, traže ili Arena ligu, ili Evropu. U Arena ligi i Evropi igraju maltene za stan, hranu i eventualno neke minimalne pare. Bili je primera i kada su igrači sami plaćali svoje avionske karte. Više dođu da bi ostali u kondiciji, a nama diže nivo ne samo kvaliteta ekipe za utakmice, već i kvalitet treninga, pošto je totalno druga priča kad se sa druge strane nađe Amerikanac. Mi pokušavamo da dovedemo one koji su dobri ljudi, i da ostanu duže (Brendon Mekdauel i Toni Vašington su po četiri godine nosili dres Vukova, vraća se i kvoterbek Džon Uribe)… Ovde su svi drugari, u Vukovima, izlaze zajedno, druže se, tu su jer vole ovaj sport, niko sem Amerikanaca nije plaćen. Jedino kako mogu da budu plaćeni jeste preko državne stipendije, pošto država stipendira šampione Srbije u amaterskom sportu.

Nastavak intervjua o kom će biti reči i o razlici između američkog fudbala ovde i u NFL, kao i još mnogo zanimljivih tema, moći ćete da pročitate u petak, 23. decembra.

0

0