JEZIVA PROGNOZA SLAVNOG VATERPOLISTE: Srpski sport nije mogao više da potone…

Vaterpolisti Srbije su ove godine doneli dugo čekano olimpijsko zlato, što je, ruku na srce, bilo i očekivano, ako se uzme u obzir da je naša reprezentacija praktično terorisala protivnike na ostalim takmičenjima (prvaci smo Evrope, sveta i osvajači Svetske lige).

Ipak, stanje u srpskom vaterpolu je više nego loše, što možda najbolje pokazuje i intervju FIlipa Filipovića, koji je dao za svoj sajt, ffilip10.com.

Upitan za komentar na izjavu Dejana Savića da reprezentacija 2024. godine verovatno neće postojati ako se nešto ozbiljno ne promeni, Filipović je dodao nešto što se nikako neće svideti ljubiteljima sporta:

– Siguran sam da je Dejan Savić dobro analizirao celu situaciju i da je sigurno u pravu u svakoj rečenici koju je izgovorio. Nažalost, to je tako. Imamo trenutnu situaciju da je Partizan u velikim dugovima i da ima velike poteškoće sa samim uslovima u kojima igrači treniraju. Ekipa je nikad slabija i mlađa. Nemaju iskustva i nekog iskusnog igrača koji bi im možda bio uzor, a tu ima neviđenog potencijala. Zvezda praktično ne postoji, ima dugovanja prema bivšim igračima. Radnički se sada ugasio. Osnovao se drugi klub, koji je praktično isti, da bi dugovi poništili. Smatram da dugovi ne mogu biti poništeni i mislim da Vaterpolo savez to ne bi smeo da dopusti. Ako se sa tim primerom Radnički sada vrati u Prvu ligu, to znači da svako u sportu ili u bilo kojoj drugoj sferi može da se reši dugovanja. Postoji baza sjajnih momaka u Radničkom, sa kojima treba raditi, ali za to su potrebni uslovi. Klupski vaterpolo je pao na nikad niže grane, u velikom je problemu i ako ne interveniše neko ko može da promeni to, verujem da ekipe za 2024. neće biti, a i pitanje je dokle će se dogurati u narednom ciklusu.

Podrške iz Vaterpolo saveza praktično da nije bilo…

– Emocije su splasle i polako postajem svestan uspeha i podviga koji smo napravili. Mislim da je sve to trebalo na malo bolji način da bude nagrađeno, ne u materijalnom smislu. Tri nedelje po dolasku u Beograd nismo imali komunikaciju sa ljudima iz Vaterpolo saveza. Samo sam se, neposredno po dolasku iz Rija, video sa generalnim sekretarom Nemanjom Marijanom. Mi igrači između sebe se viđamo i pričamo. Ne želim da kritikujem, mislim da će za to biti vremena. Stalno su pričali da je tu organizacija i da je neko iza nas. Ali, sada kada krenemo da sumiramo rezultate i igru u Brazilu, vidimo da organizacije nije bilo, već da smo bili prepušteni sami sebi i na kraju, Olimpijske igre je osvojila ekipa od 13 igrača, sa stručnim štabom.

Primer za organizaciju je ekipa koju je Srbija savladala na putu ka zlatu – Italija, ekipa koja je Srbiju savladala pre četiri godine.

– Polufinale sa Italijanima je bilo pravo zadovoljstvo. Večito smo od njih padali na tim velikim ispitima i uvek smo bili nasamareni na više načina. Dejan Savić nas bukvalno četiri godine pripremao samo za te Italijane, a smatram da kada se pripremite za utakmicu sa Italijom, spremni ste za sve ostale. Ko prati vaterpolo zna o čemu pričam, a mogu samo da kažem da je to jedan skup kvalitetnih, dobrih igrača, nekih vrhunskih poput Tempestija, uz vrhunskog trenera i neviđenu organizaciju. To je ono što nedostaje ovom sportu i našem savezu. Ljudi koji će da se bave time, koji imaju prava, jer smo im mi svojim rezultatima omogućili da mogu da učestvuju u organizaciji svih dešavanja što se tiče evropskog i svetskog vaterpola  Treba da se napravi neki plan kao što je nekada bilo, da imamo svoje ljude u LEN i FINI na visokim pozicijama, ne samo jednog, nego više. Da se ne svađaju između sebe i ne nameštaju jedan drugom, već da sistemski pomažemo jedni druge, guramo i da jednog dana kada ne budemo imali ovako kvalitetnu ekipu opet ostvarujemo rezultate jer kontinuitet osvajanja i pravljenja rezultata se nažalost podrazumeva u srpskom vaterpolu. Ukoliko jedne godine ne napravimo rezultat, vraćamo se pet šest godina unazad.

Tužna slika srpskog sporta…

0

0