NA DANAŠNJI DAN: Teo i drugovi vratili Srbiju tamo gde joj je mesto – u svetski vrh! (FOTO) (VIDEO)

Plavi porazili trilokore. Rođeni su legenda američke atletike, najviši košarkaš NBA lige i jedan od najpoznatijih srpskih vaterpolista.

1913. – Rođen je Džesi Ovens, jedan od najpoznatijih američkih atletičara. Definitivno je ostao upamćen po neverovatnom uspehu koji je postigao na OI u Berlinu, 1936. godine. Osvojio je četiri zlatne medalje u disciplinama na 100 m, 200 m, 4 x 100 m štafeta i skok udalj. Ujedno je postao prvi atletičar koji je osvojio četiri zlata na istim OI. Značaj njegovih pobeda je bio još i veći samim tim što su OI održane u nacističkoj Nemačkoj, koja je isticala nadmoć bele, arijevske rase.

Hitler je relativno teško podneo što je zvezda „njegovih“ Olimpijskih igara bio crnac. Mada, po kasnijem kazivanju samog Džesija Ovensa, više nepravde i nepoštovanja mu je nanela njegova domovina nego Hitlerova Nemačka. U jednom momentu mu je vođa velike Nemačke otpozdravio na Džesijevo mahanje rukom, dok tadašnji predsednik Amerike Frenklin Delano Ruzvelt se nije udostojio ni da pošalje čestitku četvorostrukom osvajaču zlatnih medalja, afroamerikancu Džesiju Ovensu.

Atletski savez je organizovao prijem u njegovu čast u jednom hotelu, ali je do sale morao da dođe teretnim liftom jer je hotelski lift bio samo za belce. Ovens se, po povratku u domovinu i dalje vozio u autobusima i vagonima predviđenim za crnce. Toliko o jednoj od najnaprednijih i najrazvijenijih država. Atletikom je počeo da se bavi još u osnovnoj školi, s’ tim što se i tu mogla primetiti rasna segregacija i omalovažavanje crnaca zato što je Džesi mogao da trenira samo pre škole, samostalno, mimo školskog tima koji je trenirao posle škole.

Nakon škole je radio u obućarskoj radionici da bi zaradio za život. Za vreme studija na Ohajo Stejt Univerzitetu trenirao je u njihovom atletskom timu. Uspeh kojim je ušao u istoriju je napravio 1935. godine, na atletskom mitingu u Mičigenu, kada je oborio čak tri svetska rekorda – u skoku udalj (8,13 m), na 200 m (20,7 sekundi) i 200 m s preponama (22,6 sekundi) a izjednačio je svetski rekord na 100 jardi (91 m) rezultatom od 9;45 sekundi.

Ono što ovaj njegov uspeh čini još neverovatnijim je to što je sve ove rezultate postigao u roku od 45 minuta. Iako osvajač četiri zlata na OI u Berlinu, nakon ovog uspeha ništa lakše nije živeo. Radio je reklame a čak se i trkao protiv lokalnih trkača, pasa pa čak i rasnih konja za pare. Posle je dobio posao disk džokeja u jednom džez klubu u Čikagu.

Prvo veliko priznanje u svojoj zemlji, Americi,dodeljeno mu je tek 1976. godine, „Predsednička medalja slobode“ a drugo odličje mu je, posthumno, dodelio Džordž Buš 1990. godine. Dobio je „Kongresnu zlatnu medalju“. Napustio nas je 1980. godine, usled zdravstvenih komplikacija nastalih od raka pluća. Stadion univerziteta Ohajo Stejt nosi njegovo ime, kao i jedna ulica u Berlinu.

1949. – Rođena je Irina Rodnina, ruska klizačica, jedna od najtrofejnijih sportista dvadesetog veka. A počela je da se bavi klizanjem sasvim slučajno. Zbog slabog zdravlja, roditelji su je upisali na klizanje kako bi joj organizam ojačao, ni sluteći da će postati legenda klizačkog sporta. Sa prvim partnerom, Aleksejem Ulanovim, osvojila je četiri uzastopne titule svetskih i evropskih prvaka (1969 – 1972).

Na poslednjem njihovom zajedničkom takmičenju, na SP u Kalgariju 1972. godine, na treningu dan pre početka prvenstva, pala je i završila onesvešćena u bolnici sa potresom mozga. Uprkos mučnini i vrtoglavici, učestvovali su na takmičenju i osvojili prvo mesto. Koliko je veliki profesionalac govori i jedna anegdota sa takmičenja na SP u Bratislavi, 1973. godine. Dok su ona i njen novi partner, Aleksandar Zajcev, nastupali, na polovini njihovog programa muzika je prestala. Sumnjalo se da je u pitanju sabotaža u znak odmazde za Praško proleće.

U dvorani je nastao tajac i pometnja a Irina i njen partner su nastavili svoju tačku što je naišlo na ovacije gledalaca. Uprkos pištaljci supervizora koji je uporno svirao kako bi oni prekinuli svoj nastup, njih dvoje su održali do kraja svoju tačku a čak je i štoperica na semaforu pokazala tačno u sekund pravilima propisano vreme. Osvojili su prvo mesto. Nakon izvesnog vremena je otišla za Ameriku, ali zbog teškog života vratila se nazad u rodnu Rusiju.

U svojoj prebogatoj karijeri, osvojila je tri olimpijska zlata, deset zlatnih svetskih prvenstava i jedanaest zlatnih medalja sa evropskih prvenstava. Trenutno je član Putinove stranke „Jedinstvena Rusija“ i deputat ruske Dume. Na otvaranju Olimpijskih igara u Sočiju, 2014. godine, Irina je zajedno sa najboljim hokejaškim golmanom ikada, Vladislavom Tretjakom, upalila olimpijski plamen.

(Izvor: youtube / George Wood)

1980. – Rođen je Jao Ming, bivši kineski košarkaš i profesionalni košarkaš NBA lige. U vreme svoje poslednje sezone, sa svojih 229 centimetara visine, bio je najviši igrač NBA lige. Kao tinejdžer, košarku je počeo da igra u Šangaju za klub Šangaj Šarksi. Nakon pet sezona u ovom klubu, odlazi u Ameriku i narednih devet godina igra samo za jedan klub – Hjuston Roketse. Osam puta je nastupao kao starter za tim Zapadne konferencije na Ol-star utakmicama a pet puta je biran u najbolji tim NBA lige.

Sa reprezentacijom Kine tri puta osvaja zlatnu medalju na Prvenstvu Azije a jednom srebro na Azijskim igrama. Na OI 2008. godine bio je drugi strelac turnira sa prosekom od 19 poena po utakmici. Pre nekoliko godina je trebalo da uđe u Kuću slavnih u Sprinfildu, ali je tražio odlaganje toga, jer je smatrao da još nije pravi trenutak za njega. Pre neki dan je, zajedno sa Šekil O’Nilom, Alenom Ajversonom i još nekolicinom postao deo košarkaške istorije ušavši u Kuću slavnih.

Jao Ming je jedan od najpoznatijih kineskih sportista koji ima ugovor sa više poznatih kompanija pa većina njegovih prihoda dolazi od sponzorskih ugovora. Šest godina zaredom je bio najplaćenija ličnost u Kini. Potpisao je ugovore sa Koka-Kolom, Vizom, Eplom, Garminom i Mekdonaldsom. Otkupio je klub u kojem je počeo da se bavi košarkom, Šangaj Šarkse, jer im je pretilo gašenje usled finansijskih dugova. Bavi se i humanitarnim radom a pozajmio je svoj glas jednom liku u kineskom animiranom filmu.

1982. – Rođen je Vanja Udovičić, bivši srpski vaterpolista. Karijeru je započeo u beogradskom Partizanu, nastavio je u Jadranu a bio je član i italijanskog Pro Reka. Nastupao je i za Posilipo, Mladost i Radnički Kragujevac. Spisak medalja koja je osvojio u svojoj dugogodišnjoj vaterpolo karijeri je podugačak – Svetski kup, Svetska liga, Svetska prvenstva, Evropska prvenstva, Mediteranske igre, Olimpijske igre. Pregršt zlatnih medalja izuzev jednog, najvećeg planetarnog sportskog takmičenja…

Sa Olimpijskih igara je doneo jedno srebro i dve bronze, ali nijednu zlatnu medalju. To je, našim vaterpolistima, pošlo za rukom tek ove godine, na OI u Riju, kada su pobedili Hrvate (11:7). Među prvima im je čestitao upravo Vanja Udovičić. Po izboru FINE i LEN magazina, proglašen je za najboljeg igrača sveta 2010. godine a od Sportskog Saveza Srbije je primio „majsku nagradu“. Nakon sportske karijere, uplovio je u političke vode 2013. godine, kada je postao ministar za sport i omladinu.

2010. – Na Svetskom prvenstvu u košarci, u Turskoj, odigrano finale i meč za bronzu. U utakmici za treću nagradu susrele su se ekipe Srbije i Litvanije. Naši momci, izgubivši dan ranije od Turske za plasman u finale sa samo jednim poenom razlike u meču koji je pomalo i suđen u korist domaćina, kao da su se i fizički i psihički iscrpeli pa nisu dali svoje najbolje izdanje u borbi za bronzu.

To su iskusni Litvanci umeli da kazne pa su okončali meč u svoju korist krajnjim rezultatom 99:88 i uzeli bronzu umesto naše reprezentacije. U borbi za zlato, susrele su se reprezentacije SAD i domaćin Turska. Turci, uz podršku ogromnog broja svojih navijača kao da su svoj maksimum i šuterske sposobnosti ispucali upravo u meču protiv nas, pa su bili samo bledo izdanje svojih mogućnosti nakon polufinalne utakmice.

Amerikanci su sa pola gasa pobedili Tursku a i rezultat sa 17 poena razlike je govorio dovoljno o superiornosti američkog drim tima. Semafor je pokazivao 81:64 i zlato su odneli Amerikanci. Ostao je samo žal zbog tog jednog poena koji je sprečio da finalnu borbu vodi naša plava kaznena ekspedicija protiv američkih profesionalaca.

2014. – Na Svetskom prvenstvu u košarci, u Španiji, odigran drugi polufinalni meč za plasman u finale. Palata sportova u Madridu je, pred oko 13.500 gledalaca bila poprište sukoba „plavih“ i „trikolora“, Francuska protiv Srbije. Sjajna igra naše ekipe je dovela u jednom trenutku čak do dvocifrene prednosti plavih. Ali, poslednja četvrtina umalo da bude pogubna za naše momke.

Skoro tri minute smo bili bez ijednog postignutog koša što su Francuzi, preko razigranog Batuma uspeli da kazne i polako tope prednost Đorđevićevih pulena. Pred sam kraj se ušlo u triler završnicu. Bukvalno je svaki koš i svako slobodno bacanje bilo važno. Uprkos trojkama koje je Batum sipao i unosio neizvesnost u poslednjih dvadesetak sekundi, sigurna ruka Kalinića a potom i Simonovića sa linije slobodnih bacanja omogućile su pobedu Srbije rezutatom 85:90 (15:21, 17:25, 14:15, 39:29) i ulazak u finale. Tamo su nas čekali Ameri.

Pripremio: Ivan Gajin

0

0