STREETBALL: Kratka istorija uličnog basketa

Istorija uličnog basketa pokazatelj je da su jedna lopta i jedan obruč dovoljni za umetnost – sve ostalo prepušteno je akterima.

Nije tajna da je naučeno na ulici od mnogih NBA asova napravilo to što jesu, zbog nezaobilaznih sastojaka streetballa, žestoke i beskompromisne borbe koja u duelima ’1 na 1’ ne dozvoljava mnogo mana. Dozvoljeni su i koraci kada krajnji rezultat postane nestvaran dribling, a brzina pokreta, ponekad i jezika u čuvenom ‘trashtalku’, može biti jak adut streetballera.

Počeci se vezuju za ’70-e i blokove velikih gradova SAD, a kultni status stekli su tereni Rucker Parka u New Yorku, gde su potezi koji lome kolena okupljali neverovatan broj ljudi na ivicama igrališta. Nenadmašne ličnosti streetballa tog doba bili su Earl Manigault i Joe Hammond, a već 1971, 21-godišnji Džulijus Irving bio je najzaslužniji za sveopštu popularizaciju nestvarnim zakucavanjima, a posle Rucker Parka, u nadolazećim vremenima, afirmisalo se još nekoliko terena u Americi kao što su “The Cage“ i “Gun Hill Court“ u Njujorku, “Venice Beach Courts“ u Los Anđelesu, “Mosswood Park“ u Ouklendu.

(Youtube/NBA)

Iz Rucker Parka neslućene visine dostigli su Kareem Abdul-Jabbar, Metta World Peace, Wilt Chamberlain, ali i predvodnik nove generacije Kyrie Irving, koji uz Kevina Duranta i danas voli da napusti parket pod reflektorima NBA lige i ode na betonsku podlogu, kako bi čuo nezamenljivi zvuk ’cepanja’ metalne mrežice.

Tokom 90tih u Srbiji, preko puta ruševina Kineske ambasade održavali su se prvi turniri u uličnom basketu. Nagradni fondovi, organizacija, promotivna lica, privukli su mnoge zaljubljenike u sport. Jedan od promotera bio je i Dražen Dalipagić, a svu decu na terene dodatno su izvukli uspesi naše reprezentacije zaključno sa svetskim zlatom u Indijanapolisu.

Nema škole u Beogradu koja nije imala svoj košarkaški tim, nema terena koji nije bio popunjen od jutra do mraka, nema velikih igrača koji su odrastali i igrali za naše selekcije da se nisu našli na nekim od tih terena i na njima stasavali. Novobeogradski blokovi, Fontana, Paviljoni, Banovo Brdo, Braće Jerković, Mali Kalemegdan… samo su neka od mesta na kojima su se okupljale najbolje ekipe grada.

Čuvene su priče o počecima Neše Ilića, bivšeg košarkaša i tim menadžera Crvene zvezde i reprezentacije, ali i Aleksandra Đorđevića, jednog od najvećih igrača svih vremena i uspešnog selektora Srbije na terenima preko puta starog Merkatora, na kojima je nešto kasnije svoje košarkaške korake načinio i Nemanja Bjelica. Aktuelni član Minesote, ne krije da i dalje pati za basketom u Bloku.

– Odrastao sam u bloku 70, prosto volim da blejim s drugarima u blokovima, prija mi i vezan sam za kraj. I mogu da kažem da mi nedostaje basket koji sam igrao u ovde – često podseća Bjelica na prethodnicu početka blistave karijere, a nije tajna da baš na ovim terenima često i trener Aleksandar Džikić provodi vreme prateći momke koji sanjaju o velikim dometima gađajući kroz rasklimani obruč.

Poznati su rivaliteti momaka sa Crvenog Krsta i drugih delova Vračara, čuveni tereni u 45-om bloku, popularni “Raiffeisen“ i “Elan“ u bloku 30, već pomenuti tereni u Bloku 1 na Fontani samo su neki od mesta na kojima su se održavali veliki okršaji.

U godinama koje su usledile počela je i nešto ozbiljnija organizacija pojedinih turnira. Uglavnom su to bili lokalni entuzijasti koji su na sve moguće načine pokušavali da privole sponzore, kako bi ti turniri dobili na težini. Turniri u organizaciji Vlade Divca i kompanije “Dada“ na Adi Ciganliji organizovani su nekoliko puta, nešto kasnije napravljen je i turnir “Trofej Novog Beograda 3na3 u 33“ gde je nakon dugogodišnjih napora lokalnih ljudi proširen teren u skladu sa FIBA standardima. Ceo koncept turnira nastavio je da se odvija i na Olimpu, Čuburskom parku i drugim delovima grada.

Potpunoj afirmaciji u Srbiji doprineli su i Red Bull King of the Rock turniri, pre svega u organizacionom smislu, kako bi se svi najbolji basketaši okupili na jednom mestu.

Ne tako davne 2011. je Dušan Domović Bulut postao prvi šampion ’1 na 1’ turnira, zatim otišao na svetsko finale u čuveni zatvor Alkatraz, a onda sa ekipom Novi Sad Al Wahda pokazao da snovi mogu postati stvarnost. Zahvaljujući njima, zemlja košarke ima i trenutno najbolju svetsku ekipu u basketu ’3 na 3’. Sve veći broj ekipa je u Srbiji krenuo ovim stopama i počeo da se dokazuje na malom terenu ispod jednog obruča. Uz to, FIBA je kao organizacija konačno otvorila nove horizonte za 3×3, basket kome se posvećuje sve veća pažnja, uz najavu olimpijske budućnosti.

0

0