VREMEPLOV: Priča o čoveku najzaslužnijem za propast srpskog fudbala (FOTO)

U decembru 1995. godine, Žan-Mark Bosman je postao za mnoge navijače najomraženiji čovek u svetu fudbala. Tog dana, Evropski sud pravde je doneo odluku koja je zauvek promenila svet fudala.

O Bosmanovom pravilu ste verovatno čitali ranije, i znate šta predstavlja.

Za one koji ne znaju, kratak podsetnik – Bosmanovo pravilo je, nakon odluke Evropskog suda pravde, omogućilo igračima da, po isteku ugovora, bez ikakve naknade napuste klub za koji su igrali, kao i ono koje je, praktično, označilo početak jaza između bogatih i siromašnih – igrači sa pasošem Evropske unije od tog momenta dobili su status domaćih u ligama članica Evropske unije.

Ko je bio Žan-Mark Bosman? Bosman je rođen 30. oktobra 1964. u Belgiji, i igrao je kao vezista u timovima iz Liježa, Standard i Lijež. Problem je nastao kada je dobio ponudu iz Francuske, a Lijež nije želeo da ga pusti, iako mu je ugovor sa timom istekao.

Usledilo je suđenje, gde su donešene dve gore spomenute odluke. I dok je prva zapravo dobra, pošto je ukinula robovlasnički odnos klubova prema igračima, ili ga bar svela na minimum, problematična, i za manje zemlje porazna, bila je ona o statusu stranaca koji imaju pasoše Evropske unije. V

REMEPLOV: Lopta je mogla da prođe, igrač ne, njegove lopte su imale oči, a golovi se pamte (VIDEO)

Zašto je Bosman tim pravilom praktično uništio fudbal u Srbiji, a dobrom merom i fudbal u čitavoj Evropi? Jednostavno je. Do tada, mnoge lige su ograničavale broj stranih fudbalera na između tri i šest, dok je u Kupu i prvim godinama Lige šampiona, Kupu pobednika kupova i Kupu UEFA, bilo moguće u sastav uključiti maksimalno tri strana fudbalera.

Primenom Bosmanovog pravila, to ograničenje je sa „stranih“ prebačena na „igrače van Evropske unije“. Čisto radi teorije, evo do čega je to dovelo:

Uzmemo primer Arsenala. Arsenal je tim koji je postao praktično sinonim za legiju stranaca. Zahvaljujući Bosmanovom pravilu, Arsenal može priuštiti da iz sezone u sezonu sastavlja tim u kom Englezi imaju sporednu ulogu. Da nije došlo do Bosmanovog pravila, Arsenal, Real iz Madrida, kao uostalom i svi ostali klubovi u Evropi, bi bili ograničeni i ne bi dovodili, narodski rečeno, šlepere fudbalera iz celog sveta, od kojih bi jedan ili dva uspeli da dođu do prvog tima, jer bi bili ograničeni brojem igrača koji nemaju državljanstvo njihove zemlje, pa bi igrač iz Italije, Španije i Srbije bili u istoj ravni.

To bi za posledicu imalo ostanak većine fudbalera u domaćoj ligi mnogo duže nego što je sad slučaj, čime bi i liga bila jača, fudbal kvalitetniji, a izvesno je da bi i uloga naših timova u evrotakmičenjima bila mnogo ozbiljnija, jer bi bilo minimalizovan efekat onoga što, zapravo, i pravi svu razliku – novca.

Naravno, nije samo Bosmanova krivica, i poprilično je detinjasto upirati prstom i sav teret propadanja srpskog fudbala svaljivati na njegovu grbaču, ali je činjenica da je svojim sudskim postupkom umnogome olakšao propadanje siromašnih, i dodatno bogaćenje onih koji fudbal vole jer im donosi zelene novčanice. Ili crvene. Ili plave. Nebitno.

A to je upravo razlog iz kog vam savetujem da, ukoliko ga negde vidite, čoveka sa slike gađate paradajzom. Zaslužio je.

VREMEPLOV: Jirgene, zar je moralo tako? Klop je sam sebi srušio najveći igrački san (VIDEO)

0

0